Моменат у којем појединац постиже огроман лични успех, који га са друге стране води у веома сиву, смушену и непријатну ситуацију. Тренутак у којем се особа налази у вртлогу различитих емоција, где се срећа и туга уједињују. Ситуација у којој се преиспитује сопствени систем вредности и по први пут озбиљно поставља питање: "Шта нам је у животу заиста важно?"

-На основу погодтка који је аргентински фудбалер Габриел Батистута постигао против свог бившег и најдражег тима Фиорентине, чиме је осигурао титулу свом тадашњем клубу Роми. Након тог гола, легендарни фудбалер је искрено заплакао, као клинац који се изгубио у мраку.

Možda ne možemo da ih pobedimo u fudbalu, ali u psovkama smo mi za njih šampioni.

Psovke na našem milom srpskom jeziku zu mnogo žešće i oslobađaju više energije nego one na engleskom jeziku.

U ttom slučaju, ako nas Englezi, Amerikanci i drugi sa tog govornog područja pobeđuju u nekom sportu, mi ćemo sa tribina po završetku utakmice izlaziti zadovoljno jer smo upravo nekom Amerikancu opsovali majku.

A evo i razlika (jedinica za meru su kilo džuli):

(srpski) Jebem ti majku u pičku 321 kJ
(engleski) I fuck your mother in her cunt 69 kJ
-Kao što vidite, mnogo se više energije oslobodi kad se kaže na srpskom, a samim tim se povećava i zadovoljstvo. U engleskom jeziku čak i ne postoji ova psovka ili se u opšte ne koristi često. Sama reč "Pička" je tako moćna i pospešuje još veće oslobađanje energije.

(srpski) Popuši mi kurac! 224 kJ
(engleski) Suck my dick! 122 kJ
-Što se tiče ovog slučaja, naša psovka je koliko komična, toliko i energična. Pošto mi koristimo reč "popuši" što se na engleskom kaže "smoke". U engleskoj nećete čuti 2smoke my dick" njima to zvuči glupavo, ali im ne zvuči nimalo glupavo kad im to Srbin kaže.

(srpski) Jedi Govna 187 kJ
(engleski) Eat Shit 144 kJ
-Legendarna reč "shit" kojom se englezi veoma ponose ne može se porediti sa govnima. Srbi opet pobeđuju jer u "Jedi Govna" zbog takvog rasporeda vokala može da se izgovori glasnije nego "Eat Shit.

(srpski) Jebi Se 203 kJ
(engleski)Fuck You 201 kJ
Ovo je bilo blizu, ali Srpski jezik opet pobeđuje. Fuck je isto jedna od legendarnih reči, ali kad se glagol "jebati" stavi u kontekst poput "jebem ti mater u pičku" (vidi gore) eksplozivnost glasa "b" u reči jebati je još eksplozivnije.

(srpski) Marš, bre, u pičku materinu. 502kJ
(engleski) Get to your mothers cunt. 34 kJ
Što se tiče ove rečenice, ovde smo ih potpuno sjebali. Kao prvo reči "marš" i "pička" oslobađaju oko 7 puta više energije nego "get" i "cunt", a još i reč "bre" dodaje na šmeku koji je još koristan jer englezi nemaju prevod za "bre" pa mogu samo da puknu od zavisti.

Ima još mnogo psovki, ali ovo je sve za sad. Ako hoćete još, možete sami da eksperimentiše i da upoređujete engleske i srpske psovke. U 99% slučajeva pobediće srpske.

Ako je sahrana negativna komparacija žurki, onda komemoracija dođe minus faza neke sedeljke u kojoj uglavnom neki alfa lik počne da žvalavi o jedinoj stvari u koju se razume, a naravno niko od ostalih nižih slova grčkog alfabeta nema muda da ga prekine. I tako do prvog jutarnjeg prevoza, ili dok alfa frajer ne kaže drugačije.

Крајње сурова земља за стране туристе неупознате с инверзном да и не семантиком у Бугара.

Odraz vremena početaka. Nemi i crno - beli film. Kada se govorilo onda kada se imalo nešto za reći. Kada su misli bile čitljive iz oka, iz pokreta, mimike ili gega i kada su iste zaista bile crne ili bele, lako razabrate, lako proniknute. Ljudi su se dijelili na dobre i loše, umesto današnjih sivih.

Čaplin je ideal. On je onaj koji ne želi da prianja svetu, da se povinuje. Stvaralac skitnice, po sopstvenom liku. Sitan čovek, velikih pantalona, uzanog tukseda, ogromnih cipela, i opet malog šešira, uz štap i brkove čini gomilu kontradiktornosti koje on čini skladnim do savršenstva! Perfekcionsta zna da savršenstvo ne postoji, ali proglasiće Čarlija limesom.

"Sjajan komedijaš! Obožavam Čaplina, plačem od smeha", reći ćete. Čarli je klovn, komedijan, lakrdijaš ako hoćete, ispuniće vam vreme i približiti usne ušima i sada, toliko godina otkako ga nema, da i vi nekad čujete iskren i nekontrolisan zvuk sebe ne brinući kako će odjeknuti.

Ljude je najteže nasmejati. Njemu je uspevalo da čitavoj planeti zagreje srca. Postojao je kao suprotnost drugom čoveku sličnih brčića, sa kim je delio popularnost. Crno - beli svet, zaista.

Danas, kako vreme prolazi a ja starim i bolje spoznajem svet, shvatam Čaplinovu tragičnost. Njegov osmeh, to je razigrani, nesvakidašnji, skoro neprirodni osmeh klovna čiji je cirkus svet, a audijencija sav narod. Njegove oči su bistre, plačne, njegovo srce osećam u sopstvenom dlanu pri svakom pokretu tog malog tela, nezaštićenog, nesviknutog na svet i na ljude...

A pokreti su poezija. On svakog udostoji podizanja šešira. Krivog štapa, bušnih cipela, pohabanog kaputa i pocepanog cilindra, sa limenom tabakerom punom opušaka od cigareta, sa podsmehom iz očiju prolaznika, on ne odustaje od sebe, od svog puta i načina. Čarli ne pokušava da bude kao oni, on je takav kakav je, i svesan sebe, skitnice i propalice koji je nedostojan ljubavi i poštovanja! I pored toga, on će dati poslednji peni slepoj devojci za cvet. Dostojanstveno će odbijati da mu drugi plate večeru iako mu prete batine...

Pravoj ljubavi nije važno da li je uzvraćena. Zato je i prava. Bistra i nehajna. On zavoli brzo i lako, a opet jako i zauvek. Zauzvrat, ne očekuje ništa... Jer zna, ljudima je ljubav mala, a on sem nje, nema šta mnogo da ponudi. Novac dođe i ode. Potreban je samo da čovek preživi. Da, samo. Jer ono što čini čoveka nisu bezvredni papiri koji danas ni krivi ni dužni znače sve ono što u čoveku postoji ili ne postoji samo po sebi.

Maniri i šarm, gegovi i humor, iskrenost i poštenje, nadasve ljubav, sve upakovano u skromnost, dakle sve ono od čega je satkan taj tužni pajac velikog srca, koji je bio previše svesan lošeg u ljudima, ali koji im je ipak dao celog sebe.

Čaplin je smešan samo u slučaju kada nisi on... Čaplin i pored zakrpe na srcu koja je veća od neranjenog dela, hrabro ide napred. Život je kratak, što čini svaki trenutak dugim. On se tuče sa jačima od sebe da bi odbranio slabijeg, dete, psa ili ma kog...

Zagledaj se nekad u njegov osmeh i oči, u njegove cipele i štap, u linije na njegovom licu. U ljubav bez stražnjeg izlaza i plana, i očekivanja. U njegov sopstveni svet radijusa njegovog koraka... Onda zagledaj u sebe. Ako pronađeš nešto od toga, pa ma kako sićušan trag to bio, ti si dobar čovek.

Ono što nema ime, a nalazi se ispred dvorišta ili kuće i koje služi da se o njega skine višak blata sa obuće pre ulaska. Skinuli smo blatište, iza nas nema tragova, ušli smo u kuću, u topli dom, koga briga šta smo i gde gazili i ko je po nama gazio, sada smo čisti.

Đonara je korisna i neprimetna. A vrši posao. Toliko neprimetna da eto skoro ni imena nema. Negde kažu *čistilica* kolko da je imenuju nekako, pozajmljenim imenom. Al to je nekako suviše fino za nju.

A na đonari ostaje blato. Đonara je svedok svih naših mana, slabosti, ono što najviše mrzimo, trenutak istine, one jedne, što jede, ako i dok ima šta. Kad kompleks i bes prelije to se taman lepo obriše o đonaru, onako grubo. Posle nekom bude i žao, al koga briga, đonara ćuti ispred, za to i služi, brzo se zaboravi.

Đonara je kurva koju pljunu kad hoće prostitutke, koje imaju napismeno da su prostitutke, elitne, smeju joj se i kažu: kurvo! Đonaro!

Đonara je onaj kome se žališ, i na koga izliješ govna koja je neko drugi u tebi zapatio, pa mirno produžiš dalje, odnosno po novu porciju.

Đonara je onaj koji ti pozajmi pare kad ti je najteže, pa kad ti posle jednom stidljivo pomene blatište koje si sastrugo uz pomoć njega, a ti se izdereš na đonaru bezobraznu.

Đonara je onaj koji priđe da ti pomogne dok nosiš svoj krst, a ti se izmigoljiš pa njega razapnu. A ti ispadneš mučenik. (Pekić)

Đonara je nekad naivno verovala da će da asfaltiraju ulicu u ovoj prigradskoj pripizdini pa da blata više neće biti. I asfaltirali su, a blata još više.

Đonara više ne vapi za pravdom, ne kida se u sebi, ona samo čeka da trava poraste oko nje i da je sakrije, kao što zaboravljeni grobovi kriju ramena u travuljini da ne smetaju.

Đonara je prečista, nečista savest svih.

Đonari se ne oprašta, ništa, nikad, jer ne postoji.

Kad ovo vidite na nekom članku Vikipedije, to u većini slučajeva znači da je rečenica, koju ste pročitali, totalna izmišljotina.

Indijanka posle promene pola.

И то не она коју ћеш платити, па јебати. Не. Живот је она нечастива курва која ће ти узети дебелу кинту, и побећи са њом остављајући ти две гориле да те лемају јер си хтео да је "зајебеш".

Живот је курва.
Према свакоме, без изузетака.
И онај ратни злочинац што је дочекао старост у својој фотељи, гледајући јапански дневник, а исто тако и онај доброћудни чича што храни голубове и прича унуцима догодовштине из детињства. Једина разлика је што је живот првог зајебао самим рођењем, дарујући му тежак бол који га је разарао, и који је желео да подели са другима. Њему је убиство, мучење и плач других тренутни аналгетик са краткотрајним дејством. Оног другог су, пак, сви заборавили. Остао је сам у запећку собе, ти исти унуци га посете једном у месец дана, а што су старији, то ређе.

Оба старца су ухваћена у тежак вртлог живота. Један по рођењу, други, изненада и константно. Живот им је даровао само моменте среће, да би знали шта је бол. Каква курчева табулараза, да је човек испрва, празан лист хартије, не би се људи рађали са склоностима ка раку, срчаном обољењу, слабом виду, социјалном затупљеношћу и плачући. Устајеш ујутру да би преживео још један дан, гледаш како време пролази, чини ти се да стојиш, а заправо идеш још брже од тог времена. Јер секунда је довољна да ти се живот обрне за 180 степени. Секунда је довољна да напустиш тај исти шугави свет, и секунда је довољна да ти одреди остатак живота.

Нажалост, дарежљивост живота, и Бога - генетике је вазда била велика. Дарује ти буре гована, а ти гледаш како ћеш га прогутати. Да ли постепено, цео живот, или на моменте много, па одмарати до следећег момента.

Кроз призму песимисте, посматраш време које иде, а ти стојиш. Не, чекај. Ти идеш још брже.

Poslednje misli pred noćni san. Uspavanka čiji su stihovi ispreplitani ironijom i sarkazmom, bude melahoniju u čoveku koji bi najradije zaboravio da se probudi. Hajlajts svih sranja kroz koje je prošao i mora da prođe, osvrt na limenku sa praznim rezervoarom koja se nalazi ispred kuće koju je iznajmio a sa kojom jedino može sutra da dođe na posao i sastanak sa šefom.

Šef je upola mlađi, nadobudan, nosi sako iz čijeg prednjeg džepa viri partijska knjižica. Inteligencija mu teži nuli, prosipa fore iz domaćih filmova i serija kao da su njegove i sve to treba proći i istrpeti. Neprijatnih par sati i bol u vilici od veštačkog osmeha stvara dozu gađenja prema samom sebi ali treba imati posao koji će platiti ratu za kredite i alimentaciju. Kuća prazna, kamin ugašen, neplaćeni računi otvoreno pismo od brata pun kofer praznog života i nada da će biti bolje sutra su blagi uvod u još jednu uspavanku.

Upozorenje promiksuitetnoj devojci da ne pušta baš svakog da prođe kroz nju na moru. Nije lepo otvarati rupe strancima. Potajna nada da će baš tad zablistati i da će je samo sunce opaliti. Devojka od nepoverenja.

Da, mi što mnogo volimo fudbal i basket, non-stop to radimo.

Sve događaje, potpuno nevezane za tu utakmicu, upamtimo zato što su se odigrali neposredno pre ili posle odigravanja iste. Kao da znaš tačno šta si radio u tih dan, dva oko te tekme, a sve ostalo je najčešće jedna obična praznina. Nemaš za šta da vežeš valjda i onda ne upamtiš.

Крај. Шта си урадио, урадио си, цех си направио и сад ти је време да га платиш. Ево га и дечко који ради у објекту да ти тај цех наплати. Помоћи ћеш и себи и њему ако се што мање буниш, кукаш и остало, јер колко год мислио да си покраден или да можеш да побегнеш а да не платиш, то је само одраз твог неискуства. Конобар ће ти кад - тад своје потраживање наплатити, само што теби може да буде још горе ако ти наплати са каматом.

Posledica otkopčanog šlica.

Patetika je nova grana moderne psihologije koju je izmislio Milan Kalinic.

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Јединствена врста човека која на саобраћајном ланцу исхране лежи негде између нервозног таксисте и тру камионџије. Недовољно зајебан да некоме олупа главу пајсером, али превише надркан да било коме опрости скретање без сигнализације. Лик који је педагошку струку калио на борбама петлова у Кнежевцу и чији је праг толеранције танак колико и гуме на његовом Југу. Посао му се претворио у хоби, а хоби у посао.

Лош и надасве непотребан изговор за бол у гениталијама услед собе која личи на пећину у којој су Ташко Начић и Павле Вујисић дували лепак након двонедељног опијања. Можда ће твоја квази-уметничарска изјава импресионирати хипстерку тугаљивог погледа (што је можда и једина битна ствар), али твоји ортаци знају да си само лењи говнар коме није фрка да обитава уз три недеље стари јогурт који само што није проговорио. Педантност је исти курац као и учење - бавићеш се њоме само уколико се обрађује тема која те интересује.

Vlade Đurović je košarkaški stručnjak koji je konsultant u svim emisijama. On je večiti pesimista, on je samokritičan, nikada ne trči pred rudu, jednostavno zna da ne postoji savršenstvo. Da naiđe na ribu sa savršenim proporcijama, on bi rekao da je pre tri godine imala karijes na trojci, ali čovek je jednostavno perfekcionista.

Govorna mana Lee Kiš