Omiljeni potez Osame bin Ladena u šahu.

Pomisao sa kojom Moldavci odlaze u javnu kuću.

Mnogo popularniji i rasprostranjeniji naziv za AAA baterije.

Imaginarna, promenljiva i krajnje subjektivna linija koja razdvaja dve njive. Da nije međe ne bi se znalo ko čiju njivu đubri, a pošto se ne zna ni sa njom onda bi bez nje broj advokata spao na 18 na sto stanovnika. Takođe, razlog zašto je bolje biti službenik Katastra nepokretnosti nego sanitarni inspektor.

Kad Srbija vodi protiv hrvatske, a ti prebaciš na HRT da se naslađuješ.

To ti dođe k'o kvalitetno pijanstvo, znaš da je bilo do jaja, al' se ipak ne sećaš šta se sve dešavalo.

Željko Joksimović, Željko Samardžić, Željko Vasić, Saša Kovačević, Bojan Marović...

Lagani trening za Kineze kao priprema za mnogo teže takmičenje: Državno prvenstvo Kine.

Ja ne pitam za juče ni sutra, dok te grlim u naručju svom,
Postoji samo sadašnje vreme i ja i ti u vremenu tom.

Izlaz iz ćorsokaka kad protokol nalaže da se o pokojniku govori sve najlepše, a nema se šta lepo reći.

Dan i noć za penzionere.

Pozicija u petorci domaćih košarkaških klubova koja ostaje upražnjena do samog kraja prelaznog roka. Domaći klubovi nakon što popune dobar deo tima izdancima beogradske i čačanske škole, poročnim veteranima i sinom sponzora ostavljaju upražnjeno mesto za afro-amerikanca sa hroničnim bolom u kurcu za rezultate ekipe. Stručni štab tada noćima pomno pregleda jutjub klipove američke razvojne lige da nađe igrača koji odgovara ovoj zahtevnoj poziciji, a da ga već nije angažovao neki bogati turski drugoligaš. Ono što ne mogu da vide na klipovima je koliko potencijalna uzdanica ima sklonosti prema opijatima, kako igra odbranu i kako šutira. Zapravo, jedino što znaju, to je da može atraktivno da zakuca. Tj. mogao je pre dve-tri sezone. Legenda veli da je ovaj neobičan izraz u upotrebu uveo Dule Vujošević, bivši trener Partizana, Crvene zvezde i reprezentacije SCG.

Izgovor tetkica, strina, bakutanera i ostale starije ženske čeljadi da na legalan način izvredja prinovu u familiji. Nakon njihovog bajanja roditelji ostaju žgroženi samim detetom i svim njegovim manama, koje do tada nisu ni primećivali.

Naime, kada su zagoreli engleski humanitarci i doktori (jer njihove plavokrvne frigidne kučke nisu redovno davale pičke) krajem '70ih i početkom '80tih godina prošlog veka išli šatro da pomažu lokalnoj bedi u Kongu i Nigeriji, a ovamo su prcali svaku iole zgodnu crnkinju (a što da ne pak, ima se može se), naravno da su morali da zakače neku veneričnu bolest. Iako su znali za to, njih je boleo kurac (i to ne samo od silnog kresanja crnkinja), jer su oni bili nenadjebivi, u fazonu - ovi crnci nisu nikad čuli za penicilin i aspirin pa zato i umiru ko žuti, mi bre lečimo i malariju! Ehej, malariju!
Ali kurac, maj čebs, nisi znao još za AIDS, i period inkubacije, pa si u pabovima vatao mlade studentkinje, jebao, lizao čmar tamo nekom francuskom turisti pederčiću, koji se posle vratio u zavičaj da obrađuje vinograd kod oca i strica koji ga je od malena seksualno zlostavljao.
Pa je taj isti pederčić otišao u Pariz da nađe ženu svog života, jer mu je ćale reko da mora da nastavi porodičnu lozu, oće čovek unučiće da ljulja. On i jeste navatao neku, oće devojka, što da ne. Ima pare, vinograde, sad što je on derpe, nema veze. Naći će ona već jebača.
I našla ga je. Neki Nemac što vozi stodvestrojku i kupuje kvalitetna vina od njenog svekra. A taj Nemac već ima ženu. Neku što mu zet namestio. Fina ženica. Ali kurac! Nemica je to! Jebe se ko štuka! Radodajka!
Jebala se sa Milunom, gastabajterom iz Donjeg Mudova, čovekom koji nikad pičku nije video u rodnom selu. Došao iz bede u Minhen, iz traktora seo u Opel Askonu. Radi za 400DM nedeljno u nekom magacinu i to kod gazde što kupuje vina direkt iz Francuske! A nije čak ni ružan, onako, lepuškast mladić. Zapao gazdarici za oko.
Došao posle godinu dana u rodno selo. Usput pojebao kurvu iz Slovenije.
Iskopao temelj za kuću od zarađenih marona. Napravio najveću kuću u selu. Sa tri sprata i fontanom ispred. Oženio se. Dobio decu. Kasnije opalio neku gostujuću pevaljku u kafani...
Nisi ti kriv Milune, krivi su oni Englezi...

Svaka druga mašina.

Pojava da svakih 50 godina obraćanje nepoznatoj osobi postaje jedan stepen intimnije.

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Vanvremenski metod koji se koristi da bi izgledao pametnije nego što ćeš ikada moći da budeš. Odlikuje se neverovatno komplikovanim izrazima i kompleksnim rečeničnim sklopovima u bilo kakvoj vrsti komunikacije. Teška upotreba latinizama, anglicizama pa čak i arhaizama (i ostalih -izama) je dobrodošla.
Kod ljudi izaziva hronično podizanje obrve jer ne razumeju o čemu pričaš, ali makar im deluješ pametno jer si koristio mnogo "dugačkih reči". (To je zato što oni, kao i ti, nemaju predstavu šta zapravo konstituiše inteligenciju.)

Čovek koji je ceo svoj život posvetio pisanju facebook statusa.

Najviši čin u srpskoj vojsci.