Хардкор верзија израза "куд пукло да пукло". Користи се кад баш желите да нагласите да вас тотално боли курац за последице одређене акције.

Веома зајебана ствар. Тешко је подвући линију која раздваја креативност од гомилу срања. Неувиђањем експресије одређеног дела, можете бити окарактерисани као балван, а опет, придавањем којекаквог значења тамо где исто не постоји, сматраће вас квази-интелектуалним говнаром. Људски ум редовно тражи симболику тамо где је нема, тако да бочица дозодоранса у галеријском окружењу некима може постати "снажан крик феминизма о свеприсутности фалусних симбола у козметичкој индустрији", док ће другима иста бити једноставно - бочица дезодоранса.

Јединствена врста човека која на саобраћајном ланцу исхране лежи негде између нервозног таксисте и тру камионџије. Недовољно зајебан да некоме олупа главу пајсером, али превише надркан да било коме опрости скретање без сигнализације. Лик који је педагошку струку калио на борбама петлова у Кнежевцу и чији је праг толеранције танак колико и гуме на његовом Југу. Посао му се претворио у хоби, а хоби у посао.

Najbolji izgovor za uvaljivanje odlaska u kupovinu. Dođeš gajbi s posla oko 18.25 h, mrtav umoran, usput si u autobusu fatamorganisao izuvanje cipela, pranje nogu i zakasneli ručak, da bi te ukućani dočekali nestrpljivo k'o kurirsku službu samo da ti uvale još jedan "mali" zadatak, onako "usput" i "časkom".

Ultimativna parabola *ljudske izdaje*. Zabiti nož u leđa...samo, ovaj, spreda i u srce.

Jer u srcu sam te do juče drž'o, govno jedno, a danas mi iz njega krv puštaš!

Viteški način za očuvanje, sada skrajnute, časti. U vreme kada je bila na ceni, a čist obraz bio bitniji od života, problemi su rešavani džentlmenski. Bečka škola u osnovi, bela rukavica u lice, pištolj ili mač, vreme i mesto, pa ko pretekne.

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

Ako se ikad napravi takvo nešto, to će da bude spektakularno. Krv, pokolj, incest, pištolji, još krvi, još pokolja, na najmaštovitije moguće načine. Svi ginu. Bez izuzetaka. I Džuls, i Džofri, i Đango, i Sansa, i King Šulc, i Bren Stark. Od početka do kraja, nema ni 10 minuta a da neko ne crkne, recimo, upadne u mašinu za mljevenje mesa, ili da mu, iz čista mira, indijski slon otkine ruku do lakata. Crveni ekrani u bioskopima, a u 3D verziji krv će prskati sa platna na publiku. Ako je to uopšte i moguće.

Minimum obrazovanja koji je moguće steći, uglavnom u nekoj seoskoj osnovnoj školi, gde se zbog malog broja đaka ne organizuje nastava za preostale razrede. Često u upotrebi, obično u posprdnom tonu, kada se želi istaći nečiji manjak obrazovanja.

Ideja vodilja studentske populacije. Predstavlja čvrsto verovanje da će se odlaganjem ispita dobiti na vremenu za utvrđivanje gradiva, dok u praksi to vreme bude proćerdano bez dodira sa knjigom, tako da se i ono naučeno dobrim delom zaboravi.

Kada se svi spremaju da ustanu da bi izašli na narednoj autobuskoj stanici ali se niko ne usuđuje da prvi krene jer bus piči preko džombi a neiskusni šofer-početnik još uvek naglo koči. U ovakvom trenutku niko ne zna kada će vozač stati i otvoriti vrata tako da su svi zapeti kao puške pa kada se vrata otvore nastaje haos jer bi stvarno bila katastrofa kada pojedini ne bi prvi istrčali iz busa. Ruku na srce, i ne krivim ih jer srpski autobusi zbog zavidne higijene i obazrivosti naših ljudi prema ostalim putnicima često umeju da budu gasne komore na točkovima. Ko je gledao 'Dobar, loš, zao' zna onu čuvenu scenu u kojoj se 3 revolveraša spremaju da zapucaju ali se dugo ustručavaju jer nijedan od njih ne zna ko će koga da nanišani.

Studenti. Ima ih raznih. Svih vrsta, oblika i boja. Oni studiraju. Neki 4, neki 44 godine. Neki se zajebavaju, neki ne.

E sad, gotovo svima se dešava da padnu ispit. Razlozi su brojni. Posle padanja, na scenu stupa junak ove priče. Matorac iz okruženja. Baba, deda, ujna, komšija, vozač tramvaja, prodavac krofni. Ljudi koji su od fakulteta videli maskimum dvorište. Možda zgradu, na slikama. Kada kažeš indeks oni pomisle na Davorina Popovića, a kolokvijum im zvuči poznato, kao klincu od 3 godine endoplazmatični retikulum. Moguće je da su i upoznali nekog profesora, na pijaci ili u domu zdravlja. Od škole imaju neki brzojebačku ili srednju metaloglodačku. Ali da postoji faks za kenjanje drugima, diplomirali bi u roku sa prosekom 11.

Oni su generali posle bitke. Sve najbolje znaju. Zašto nisi naučio onaj zadatak od 4 strane? Zašto nisi naučio onih 50 strana knjige od 1000 strana? Zašto, koji kurac?! Sram te bilo, oni bi to za doručak, uz kafu, ratluk i ogovaranje prolaznika sa komšikom. Oni bi taj faks spičili ko Mesi odbranu ČSK-a. Lagaeze je to, kako ti nisi u stanju da to zavrišiš i uradiš?! I onda kada raspali, oronuli, zarasli student pita velikog genarala pukovnika šta je on završio, dobija odgovor u vidu mrmljanja, nešto kao matori iz klipa, ja sam neki veliki drmr.

Proces učenja, koji kako odmiče, sve više liči na trudnoću.
Čim ustanete i vidite sve one knjige, odmah dobijete jutarnju mučninu, a kod labilnijih ima i povraćanja.
Što je bliži "termin", sve više ste nervozni, imate iznenadne napade besa na ukućane, tražite podršku i razumevanje od njih...stalno ste gladni i često imate potrebu za određenom vrstom hrane(kod mene slatkiši).
Svakim mesecom ste sve više otromboljeni, jer vam učenje ubija želju za sportskim aktivnostima, a neposredno pred "termin" vam uopšte nije ni do sexa. Kad dođe dan D, isto se preznojavate i mučite satima do trenutka dok se sve ne završi.Kad položite, imate isti onaj blaženi osmeh kao majka kad prvi put ugleda svoju bebu.
Inače, u ovom slučaju je pobačaj češći nego kod trudnoće, a bogami i abortus.

Питање које, када га чујеш у разговoру телефоном, не слути на добро.

Holivudsko ostvarenje Ničeovog ideala nadčoveka. Ako si čovek, smeš da nastradaš, ali ako si američki državljanin, onda stižu mornaričke foke da te spasu po cenu sopstvene žrtve.

Šaljiva konstatacija koju možeš da uputiš kada navratiš u besprekorno čist stan, gde čak i pas miriše na deterdžent.

Lepa je. Ima dečka. Fin momak, naravno. Duga veza. Neke dve-tri godine, nešto tako. On prati fudbal, ona lakira nokte. Voli decu. Drži (uspešnu!) dijetu. Karakter joj je jači od upornosti Bore Drljače, tako da ni pod kojim uslovima neće jesti posle šest popodne. Možda se ne udubljuje u avanturističke crtica ljubavne romane, niti ih čita nešto mnogo, ali zato, brate mili cepa ekonomije i te neke finansijske nauke na ekonomskom fakultetu u Novom Sadu. Ne šali se nešto mnogo, ali ume uvek da prepozna kada da se nasmeje, a mama joj puca od ponosa. Naravno, voli more. I sunce i školjke i to sve. Sve jebeno ide kako treba! S-V-E! Skroz po pravilu. Baš onako kako je neko preterano smoren nekada davno napisao napisao iz ko zna kog razloga. Mislim da se taj samo zajebavao, iskreno. Ono, kontam, ajde da ugradimo neke standarde koje niko neće moći da poštuje, pa onda da gledam ljude kako padaju u depresiju, hehe, ALI PRC, ZA'EBO SI SE, CURA SVE TO POSTIGLA, nadam se ne na račun mentOlnog zdravlja.

Još samo posuti šljokicama, u pozadini pustiti Sergeja i umotati obojenim celofanom iz Turske i dobijete tipičan primer alfa ženstvenosti. Simpli febjulus.

Цинични коментар на хе-хе-скали лоциран негде између пешкирско-англиканског "Мора да се шалиш" и хетеросексуално-ортодоксног "Ај не сери", упућен као констатација на изјаву или тврдњу саговорника од прекопута која се никако не може утемељити у искуственој стварности, тиме и иоле схватити озбиљно. Поспрд који ћете у зависности од ваше и (не)ауторитативности друге стране рабити при општим реченицама типа "Вучић је најмање зло, а ипак ради нешто", "Биће рата с муслиџама" и "Косово је Србија (рек'о и Путин)", а још чешће у ситуацијама локално-интерног карактера, где јунаке и догађаје познајете далеко личније и подробније ("Оженио сам Славицу зато што је волим а купио дачиу јер је добар ауто").

У пракси се обично комбинује са претходно поновљеном есенцијом сентенце саговорника у форми реторичког питања, чисто као неки шлагвортић самом себи...ал' коме све то треба на ову скупоћу, реално. Идем сад на Тарзaнију да видим шта то дрога којом се пуцам говори о мени...

Izraz kojim možemo na duhovit način da nekom kažemo da znamo da ima telefon kada se pravi blesav nakon pitanja: "Ima li neko kredit za poruku?"

Još jedna užasno otrcana fora kojom u vidno alkoholisanom stanju počnete da barite dlakavu mešinu od konobarice u nekoj birtiji. Uspeh nije zagarantovan. Možda sifilis.

Najpaorskija fora, poslednji put je umalo upalila za vreme kraljevine SHS. Mada, ne postoje pozudani podaci koji to mogu potvrditi.

Sa jednim krvavim okom koje đuska kolce od kapka do kapka, i drugim krmeljavim koje ispituje konobaricu od glave do pokušaja sisa, nalik na patrljke, stavljate do znanja muškobanjastoj kelnerici, sa retkim primesama žene, da biste joj metnuli bobana u čmor.