Tradicionalno najteži udarac za najveći deo punokrvnog Srblja. Slom. Tragedija. Porast nasilja na svim poljima, u narodu rastu tenzija i podiže se mutni talog beživota, ulice su tihe, vazduh zloslutan - čak i političari izbegavaju da stanu pred kamere, iako je već uveliko počeo sedmi mesec predizborne kampanje. Dan posle sutra. U apoteci trljaju ruke i dižu bensedin za 40 dinara. Vinjak se razgrabi do pola devet, u dnevnoj sobi delikatna situacija - ćale otvara četvrtu kutiju monte karla, keva zakuvava dvanaestu litru kafe. Šta ćeš, vraćaš se u krevet i nastojiš da budeš očajan preko mere, ali - ne ide. Slabo se solidarišeš sa ostatkom nacije i to te pogadja čitavih pet i po sekundi. Gledaš kroz prozor, pusto..Deca ne idu u školu iako je sreda, na poštedi su - Novak ispao od Vavrinke u osmini finala. Odbojkašice savladala uvek neugodna reprezentacija Kube. Asmir Kolašinac završio peti. Seča vena, gore kontejneri.

U kafićima klasična muzika, dominiraju Šostakovič i Smetana, pink menja programsku šemu, na farmi, učesnici spuštaju intenzitet svadje na 25 decibela. Beogradska hronika počinje sa minutom ćutanja, fudbaleri izgubili od Letonije tri - jedan, ali na to niko ne obraća pažnju..

Osam promašenih trojki Teodosića prouzrokovalo isto toliko srčanih udara, mahom sa tragičnim epilogom. Iz nabubrelog oblaka sipi tamna, plesniva kiša. Nema sunca. U Kurtalićima rodjeno dete sa okom na čelu, Tisa počela da teče uzvodno. U znak solidarnosti sa srpskim narodom, madjarska policija obustavila batinanje žena i dece na Horgošu. Vlada u krizi, premijer uputio protestnu notu sportskom savezu Litvanije. U krvi potištenog naroda bude se drevni nemiri, oživljavaju stara neprijateljstva, starci odlaze u baštu, vade iz zemlje davno zakopane mauzerke koje su zaplenili u prethodnim ratovima, okupljaju sinove i unuke pod istu zastavu, ljube uplakane supruge i majke i uz rakiju i pesmu kreću put Bugarske.

Priroda je odredila da muškarci od datuma pamte jedino Mijatovićevu prečku i Bari devedes'prve. To je to.
Nismo mi žene, pa da pamtimo kad nam je prvi put u braku nestala voda, kada nismo platili prvi račun za struju ili kada nam je kučetu rođendan...
Ovom frazom bi mogao da upotpuniš događaj, jer kad si već zaboravio, dodaj i ovo ili kupi poklon za samog sebe, nek' zna ko ore traktorom, a ko trči po vodu.

Мисао која овјековјечи крај. Безуспјешан покушај. Фејл, рекли би клинци. Некад се изговори наглас. Звучи као правдање. Коме? Себи, вјероватно. Зашто имаш потребу да се правдаш себи? Мислиш да се савјест оптерећује твојим безуспјешним покушајима? Мислиш да ју је брига да ли си дао све од себе? Коме се правдаш стари? Не иде.

Пробао сам. Не иде.
Желио сам. Не иде.
Тражио сам. Не иде.
Писао сам. Не иде.
Живио сам. Не иде.
Иди.
Гдје?
Не иде ми. Не иде ми се.

Неким људима ће епитаф бити ''не иде''. Кад би слова имала душу, ''не иде'' би вриштало очај. Двије ријечи које убијају снове. Пет слова која те предају јаду. Равна линија, која слиједи након покушаја. Не знам и не могу имају наде. Сазнаћеш, моћи ћеш. ''Не иде'' закива последњу чивију у ковчег надања. ''Не иде'' иде на крају. Неће ни кренути. Виша сила. Дао си све од себе.
Јеби га.

Увод којим маторац најављује да ће сто посто погрешно изговорити реч, али се унапред вади тиме да је он сувише матор и да такве речи користе млади.

Rečenica kojom urolog traži svoje pacijente u čekaonici.

Негде на аутопуту Е75, челичном звери по имену Камаз управља камионџија. Го до појаса, са пешкиром око врата, има само једну ствар на уму - да дотера шест тона шодера у Франкфурт из Истанбула. Са шоферке му се смеши избледели постер Памеле Андерсон, а кабину испуњава звук најновијег хита најанонимнијег бугарског певача. Касније, на граници, кад се олакша иза камиона, и отпије остатак брље што му послала тетка из села Ба, наватаће Молдавку, јер оним Мађарима (пизда им материна) треба пун курац времена да пусте преко. Онда пут иде углавном право, па може неко време и да одспава. Кад дође у Швапску, истовариће шодер, узети шесто марака (плус додатних четрдесет уз претњу пајсером) и наставиће до Дизелдорфа где гостује Дара Бубамара у дискотеци "Завичај", тиме завршавајући уобичајни месечни циклус.

Reakcija svakog Srbina koji voli vaterpolo i košarku na konstataciju da je glavni sudija Grk, Hrvat, Slovenac, Crnogorac, Mađar, Španac, Rumun, Bugarin, Japanac, Englez, Samarićanin, Šiptar, Arapin i, krajnje, Srbin.

Најнебитнији месец у скупу од дванаест. Такође у њему се завршава Шкорпија, а почиње Стрелац. Да није Чеде Чворка, не би ни знали шта је Шкорпија, још дупла. Најнебитнији знак. Сви су неки лавови, тигрови, овнови, стрелци. Ретко ко је шкорпија.
Некада је било ту нешто са 29. дотичним месецом, али се и то изјаловило. Хтели су да га учине битним, али је тежио небитности, што му је и основна особина.
Новембар је нешто као и четвртак. Дан пред петак. Месец пре децембра, када је иначе људи свуда унаоколо због сијасет слава, нових година и осталих верских и политичких творевина.
Срање од месеца.

Регија богата каменом, каменом и камењем.

Narod koji ne propušta priliku da propusti priliku.

Bogotac fudbalskih klubova u Srbiji. Nije menadžer, to tako gejičasto zvuči. Nije trener, to je tako obično. On je šef. Stručnog štaba. Što dalje implicira da je on najpametniji, najkompetetniji, najnamazaniji pripadnik neanonimnog alkoholičarskog društva sa trule, hrastove klupe.

Sportski kompas moralno dezorjentisanih duša u kopačkama. Svetionik u mračnoj svlačionici. Glavom, bradom i jagnjećim rebarcima, šef stručnog štaba.

Vrlo zaebana stvar, pogotovo ako ste komentator.

Vermiform appendix Premijer lige. Kao što se digestivni sistem sastoji iz stotinak elemenata koji imaju najrazličitije funkcije i jednog slepog creva koje nema ama baš nikakvu, tako se i Premijer Liga sastoji iz 19 igrački-kulturno/istorijski manje više značajnih ekipa i Fulhama, kojem se ne zna ni svrha ni cilj. Fulam ne gubi, ali ni ne dobija, a retko igra i nerešeno. Zapravo, bilo kog datog vikenda možete pitati nasumičnog pratioca engleske lige "Šta je uradio Fulam?" i šanse su 9/10 da neće imati pojma.

Vest Hem ima onaj film sa Frodom, Stouk ima finale kupa, Vila i Birmingem imaju derbi kao i Vulverhempton i WBA, čak i Blekburn ima relativno svežu titulu. Ostali klubovi imaju kop, naftu, muslimana, tajkuna, pedera, Roj Kina, lepe šarene dresove ili nekog crnca sa šašavom frizurom - Fulam ima najdosadnije dresove u ligi a jedini crnac kojeg imaju u ekipi je ošišan do glave.

Navijači Fulama su u dobrim odnosima sa navijačima Deportivo la Korunje, Liona i Fiorentine, sa kojima se okupljaju u aljaskanskim kolibama i pored kamina puše lule, čitaju anomalično velike novine, glasno se zakašljavaju i generalno bivaju ogromni smarači.

Ovo je rečenica kojom svi razgovori sa ukućanima počinju i završavaju se, a tiču se tebe. Kada se okreneš u prošlost, cela tvoja familija 10 kolena u nazad su bolji od tebe. Kao novi Ajfon i Nokia 3210, s tim što si ti ta mala Nokia.

Krenimo od pradede. On se školovao do 4. osnovne. Jebiga, smetovi, vukovi, vile i drekavci ga omeli na tom putu. On je sve mogao da postigne. Pošto su mu oca zadavili Bugari u ratu, na njemu je ostalo sve. Morao je da se brine o majci, bratu, sestri Marici, sestri Ljubici i sestri Nadeždi (koja se udade za onog što mu se ime ne spominje u kući, ali to je duga priča). Namirivao je stoku, kosio, orao i kopao, ali je ipak bio čovek.

A sad, deda. Sa dedom je već druga priča. On se čovek školovao za mašinbravara, upoznao u Trstu tvoju babu, oženio se, dobio tvog ćaleta i strica, radio u državnoj firmi, dobio stan, fiću na čekove i dočekao penziju. Jednom reči, pravi porodičan čovek. Pa, ti vidi.

I na kraju, ćale. Gradski šalabajzer. Odrastao na kaldrmi, završio fakultet, koji je u to vreme bio duplo teži nego ovi vaši, jebiga, komunizam, radilo se i učilo. Jurio cice, radio noćnu i završio u roku. Na radnoj akciji upoznao tvoju kevu, naravno, seksa nije bilo dok se nisu uzeli, pljuge nije ni mirisao, trenirao rukomet čovek, nije bio jebivetar kao ti. I da, služio je vojni rok 2 godine, nema tu tih civilnih i koje pičke materine.
Ti. Ti si danas besan. Spavaš do kada hoćeš, izlaziš, vratiš se pitaj kurac kada. Ne juriš devojke, na produženoj godini studija si, ne šljakaš nigde, vojsku nisi ni služio (izvukla ti kevina koleginica sa VMA potvrdu da imaš deformitet cevanica i tabana. Prc, evo vam kurac da ja idem šest meseci po gudurima).

E, sad. Danas deda ima bolove u kostima, pije one kapi za vene i gleda Žikinu šarenicu. Ćale postao tehnološki višak, keva ga izdržava, puši tri pakle dnevno, juri Poljake iz iksa i dva plus drugo poluvreme. E, a kakvi ćemo mi biti...Da li će i nama naša deca biti besna i raditi sve pogrešno, ostaje pitanje na koje čekamo odgovor...

Реченица коју си као мали чуо 12764 пута од својих родитеља док су ти тетке, стрине и кевине колегинице са посла уваљивале свакаве глупости у руке. Док си ти онако бесан сваки пут морао да одговараш са "Хваја", иако ниси био баш одушевљен поклонима. Добро, руку на срце, било је ту по која новчаница од 10-20 марака и по нека до јаја чоколада.

У старту си се зајебао. Тражио си од ћалета да те пробуди. Боље да си навио усрани аларм и сам устао.
Дакле, сваки ћале то ради са нула емоција, за разлику од кеве, која чак понекад и промени глас док то ради. Дође човек, као да буди неку непознату особу. Јеси му ти син, ал' тада то ''нестаје'', циљ је да те пробуди.
Упали сва могућа светла и пусти све што свира (по могућности неку народњачину тешку). Ролетне диже брзином светлости. Да се што јаче чује.
У случају да се ни тада, његов највећи непријатељ, ТИ, не пробудиш, зна се шта следи. Узима ти прекривач, боли га туки је л' спаваш го, ил' са рибом, рекао си му да треба да будеш будан тад и тад. Али! Ако и тада останеш у хоризонталном положају, готово је. Вода... нећу то спомињат'.

Што је најгоре, у екстремним случајевима је и кева оваква.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Spuštanje pogleda sa očiju potencijalne žrtve, preko usta, sisa, struka i kukova, pa sve do nogu.
Ukoliko ste zadovoljni onim što ste videli, vraćate se na vrh strane i počinjete sa čatom.

Posmatrati veoma privlačnu i oskudno obučenu devojku, a pri tome biti svestan da ne postoje nikakve teorijske šanse za osvajanje iste.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...