Izraz koji označava najviši stepen pomirenosti sa Univerzumom. Izraz koji upotrebljen u pravo vreme i na pravom mestu pokazuje da je onaj koji ga je upotrebio veći i bolji od samog sebe. To je izraz koji ima svoj smisao samo kada ga izgovori pravi šmeker, osoba koja je svoja u svakom trenutku, osoba koju ništa ne može da izbaci iz koloseka... Takođe, to je izraz koji ima i povratno delovanje i koji od šmokljana pravi šmekera, jer kada šmokljan shvati suštinu ovog izraza i počne da ga koristi, u sekundi postaje nova osoba.

Наши ћалци, у њихово време, били су највећи трситељи. Шмекери који су шетали и по 5 риба дневно. Недељом су хладили јаја прегрејана викендом, а могли су попити као чета војника стационирана у Сахари 1944. године.

Кеве су, наравно, биле фине и васпитане, умерене, женствене и пре свега невине.

Sasvim normalna stvar u davna vremena.

Порођају обавезно присуствују труднице, а све чешће и очеви. Са аспекта полне равноправности, догађај наметнут савременом мушкарцу у циљу стицања порођајног искуства и подршка у патњи брачном другу, истом оном другу који у случају рата неће морати да држи пушку нити лежати са вама у влажном рову да подели вашу патњу. Нежељена епизода која ће вам дугорочно огадити пичетину али и најрадоснији тренутак доласка на свет вашег модрог и смежураног детета. Мада, није одувек било тако.

Retardiran.
Izraz se koristi za osobe koje svojim ponašanjem stvarno izazivaju mišljenje da je ćale pre vremena izvukao svog tukidida i njih ostavio oštećene.

Disati jednim plućnim krilom, i to levim. Doručkovati burek sa sirom, a ne mesom i to bez jogurta. Igrati fudbal samo sa džojstikom, potrčati jedino do WC-a, sunčati se samo od 5 do 8. Slušati muziku na 40% snage zvučnika, skakati u vodu samo na noge, gasiti rakiju, nositi kišobran leti, ne trpati ljuto i luk u pljevu, spavati poslepodne. Gledati život kroz prozor, a ne usuditi se izaći. Prestani da životariš, počni da živiš.

Boli te uvo što Mađarska nema mora a drži mornaricu. Što si pojeo pola tepsije baklave a treba da ideš na trčanje. Ma, jebe ti se baš. Da Treći svetski rat izbije ti bi nastavio da gledaš Derbi, jedeš burek i piješ pivo. Potpuno ti je svejedno što je tamo negde u svetu proradio vulkan, što se Amerika opet meša u sranja na Bliskom istoku, što su se dva pedera venčala u sred Vatikana i time navukli papin gnev na sebe. Ne zanima te da li će Oskar opet sa Slavicom da snimi duet ili će ovaj put da zovu i Tanju Savić, pa da rade u troje. Isto ti se ’vata da li će naš voz da stane ili će japanski da krene. Više te ne zanima što se pula Vuke svađa oko odabrane, niti ko je čiji dupli. Kad već ne jebeš, nećeš ni da se zajebeš. Na sve konstatacije odgovaraš sa: „Pa?“, dajući svima do znanja da te trenutno muči onaj opušteni bol u kurcu i da će to potrajati neko vreme. Reprogramirao si se u skladu sa godišnjim dobima, nabavio zalihe hrane i filmova, izvršio mentalnu eutanaziju i spremio se za zimski san, iz kojeg ćeš se povremeno buditi, isključivo zbog seksa. Za sreću je potrebno malo.

Najveći sin srpskog naroda i narodnosti. Od majke Srbije i oca Sporta srpskog.

Već kao mali pokazivao je sav svoj raskošni talentat. Svi su ga voleli. Svi su želeli da ga gledaju. Bio je broj jedan. Glavno mudo. Svako selo je zbog njega izgradilo svoj fudbalski teren. Sve su ribe vlažile na njega. U međuvremenu, opila ga je slava. Novac mu je udario u glavu. Počeo je da izlazi po inostranstvu. Vreme je provodio uz političare, lopove i slične. Propadao je. Pao je na najniže grane. Kao klošar iz kraja. Svi ga znaju i sećaju se kako je nekada žario i palio, a sada je duboko u mraku koji je sam stvorio.

Za vreme njegovog lumpovanja druga deca gore pomenutih roditelja su počela da se probijaju. Starija ćerka Košarka je oduvek bila vredna, pametna i uspešna, ali na nju nije toliko obraćana pažnja. Uvek je bila odličan đak, ali Fudbal je bio ljubimac roditelja. Međutim, kada je on dotakao dno života, Košarka je postala ponos oca i majke. Na nju se ugledala i mlađa sestra Odbojka, kao i najjači član porodice, brat Vaterpolo. Nizali su uspehe na svim nivoima. Donosili su radost u kuću, što i dalje čine, a što je od skora počeo da čini i klinac zvani Tenis.

Međutim, majka i otac se sa suzom u očima još uvek sećaju uspeha najstarijeg sina, i nadaju se da će on opet biti očev ponos i majčina dika, da će opet koračati uspravno, sa visoko uzdignutom glavom i rušiti sve prepreke pred sobom. U njega se i dalje polažu najveće nade, iako to nije zaslužio. Svi potajno žele da se trgne i ustane iz kome u koju je zapao svojom krivicom i nepažnjom.
Nekada uspešni sin Rukomet je prolupao i davno pobegao od kuće, i od tada se ne zna ništa o njemu.

Ovom rečenicom roditelji uče svoju decu da nema ništa loše u tome da pokazujemo ljubav koju ne osećamo ako iz toga mozemo izvući neku materijalnu korist.Prvi korak ka prostituciji.

Filozofija je jedna od najkompleksnijih nauka današnjice, a tako će i ostati. Jer sve dok je ljudi kojima 'leba uvek pada na stranu zdžemom (Marfijev zakon) i koji bi pritom da shvate zašto je to tako, biće i filozofije.

Tradicija filozofiranja (lelemudovanja) se proteže čak od 500 godina pre Džizsa Krajsta, što će reći od dve 'iljade i po od danas. I sve se to ne bi desilo da nije bilo dokonih Grka koji su se po ceo dan smarali, cirkali vopsa ispred trafike i varili, umesto da kao Egipćani vuku cigle i prave piramide. Zato su danas pred bankrotom.

Dvojica najzaslužnijih za stvaranje filozofije su bili Sokrat i Platon. Bili su veći kuleri od Sajlent Boba i Džeja sve dok ih mešavina jeftinog piva i gudrovina prskana heroinom nije spičila po malom mozgu. Nakon toga je, štono kažu, istorija.

Суптилна операција.

Све што је потребно је један човек. Сместимо га у фотељу наспрам кутије која испушта кич и шунд у акустично-визуелном облику, трансформишимо есенцијалне егзистенцијалне проблеме у имагинарне, дајмо му хлеба, игара и слике других људи који грцају у сопственој немаштини на муљу сталешке лествице.
Сад мало музике, зурле и кобаје. Софт порнографију у три часа поподне. Сцену људи који се греју палећи књиге.

Мобилни телефони, плазма телевизори, виле, Дедиње. Модни жири који јавно понижава свеже лоботомисану девојку из провинције. Парче разнетог уда америчког војника. Косово, једноличну хорду парламентарних зомбија огрезлих о новчанице, белог оковратника.

Подигнимо га из фотеље. Напоље да види. Да, нека види да му се не исплати бити другачији. Непрегледна равница истоветне, жигосане марве, која клати својим обешеним звонцетом, обучена по најновијој моди, прикачена на инфузију испреплетену хиљадама каблова.

Посао, нека ради. За минималац. Новац значи комфор.

Назад у фотељу. Нека одмара од рада, па опет назад.

Јебени славуј се цвркутаво посрао на прозор, лепршајући крилима и певушећи Моцартов недовршени реквијем, док је иза њега сунце помешало своју крваву боју са плаветнилом вечерњег неба привидно се комешајући са крошњама занесеног дрвећа. Угледао је човека који се омамљено драо у дрвену кутију и уплашено одлетео.

Moto modernih sponzoruša, jarići odavno nisu in.

Vrijeme kada prosjecan gradjanin upada u dilemu: da li izabrati principe ili nahraniti porodicu?

Ja, ti i mi.
Svi se mi proseravamo ciframa... "Mi smo njima toliko, oni su nama toliko"... U suštini cifra je fenomenalan mehanizam odbrane. Ako sve predstavljamo kroz cifru, sve ima manju vrednost. Nešta nije toliko bitno. Par hiljada dinara je par stotina evara...
Ponekad se pomera gore, ponekad dole da bi izgedalo lepše ili ružnije. Svi se mi konstantno svađamo oko cifara. Da li je u Jasenovcu pobijeno 700 000 ili "samo" 70 000, da li je u Srebrenici ubijeno 6 000, ili "samo" 1 200...
Cifre koristimo da ne bi morali da zamišljamo scenu. Kada neko kaže 50 miliona mrtvih u II svetskom ratu, mi vidimo mentalnu sliku petice i sedam nula... i baš toliko nam i vredi ta slika. Možda se neko zamisli i kaže to je veliki broj, ali NIKO ne može zamisliti ni 1000 mrtvih, a kamoli 50 000 000. Hiljadu mrtvih... hiljadu tela koje se raspadaju, hiljadu porodica koje plaču, hiljadu planova, želja, ljubavi, sećanja...
I sada pomnoži.
Na kraju se svi mi svodimo samo na cifru na nekoj listi.

Stanje u kom ne znate šta radite i kad vam padaju na pamet jako neobične ideje.

Urbana legenda među Srbima da postoji "kompijuter Pentium 5" koji "ima neki naš rođak", "koji ćemo mi kupiti jer je to najbolji kompijuter" ili "naš rođak ima Pentium 5, ali mi čekamo da izađe još bolji Pentium 6".

Kako su Srbi znali ustvari samo za Pentium i ako kažeš da imaš komp, drug će te pitati "Koji ti je Pentium?", a naravno, ne vredi da mu objašnjavaš da pored Pentiuma postoje i druge vrste.

Neće se vratiti. Šutnula te je. Tako je! Zavrtela ti je mozak, iščupala ga manikiranim noktima i bacila u kovitlac neprespavanih noći i preživljenih košmara. Ti misliš da ona zna da sediš u sobi sam i gledaš "Notting Hill"! Zna tuki! A i boli je tuki!

Колевка демократије

Настала је тако што су белци послали црнце да се бију са жутима, да би одбранили ону земљу коју су украли од црвених

Сећам се раније (пре виртуелног доба) колика сам будала био. Сваког дана сам ишао бициклом по 60 километара само да бих је видео, био макар на кратко са њом.. Дан сам буквално проводио на улици. У неколико наврата када је снег био до колена нисам хтео да одустанем, него грабио сам напред, а воља и упорност су ме "водили" ка своме циљу, није било лако прећи пут од 60 км по снегу. Али знао сам да ме тамо чека она. Данас видим ове клинце неће прећи 50 метара за цуром пешака ако немају кола, скутер.. Лако је данас сести за рачунаром и изјављивати љубав путем линкова. Деца ова 97 годиште, разочарана у љубав а још млечне зубиће имају. Време да се врати не може. Ово сам написао само да види данашња омладина како се раније живело, да се могло све постићи и без овога што имамо данас. Да је битна воља, жеља и наравно вера.

osoba koja ima preterano sreće u životu