Иде ми на живац. Водитељка Евронета , емисије за обезнађивање Србије. Добро, схватио сам, нема од та курца ништа, никад ми нећемо бити у ЕУ, ал мене брине друга ствар, ОСТАРЕ МИ МАЈА водећи емисију, иструну ми дуња у фиоци, својим очима гледам како се претвара у половњачу а био добар пичић, појавиле јој се боре, још мало па се збабила. Мајо слушај ме...
СКИНИ СЕ МАЈО и води гола емисију, јебеш и Европу и све, само један живот човек има, ако треба побегни од свега, није битан ни Сорош који те финансира, ни то што већ десет година добро живиш са сат времена рада дневно, само се ти скини и води емисију гола, остави траг неки јебемуматер...

Скини се Мајо
док смо још млади
јебеш Европу
и сат што не ради...

Moderno primenjena maksima, svi putevi vode u Rim.
Kako je Rim nekada bio centar civilizacije, trgovine, umetnosti, tako je danas Kišinjev centar cirkulacije narkotika, belog roblja i kradene bele tehnike.
Ako si nešto izgubio, u Kišinjevu je.
Komšinica otišla u Ulcinj, na letovanje i nije se vratila? U Kišinjevu je.
Usrao si se od alkohola, ne znaš gde si? U Kišinjevu si.

Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:

- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo?
- Ne. Nemam sa kim da ga podelim.

Veština koja sa godinama postaje nadrealistička umetnost, potpuno neshvatljiva običnom narodu.

Mitski majstor zidar koji može sve da sagradi bez upotrebe komplikovanog alata. Čudotvorac kome ne treba visak i libela da ravno ozida kuću na sprat, dovoljno je da odokativno oceni pravac i sve ide kao podmazano.

Da, postoje i stanovnici Crne Trave, ali začudo ne poznaju nijednog ovakvog majstora.

Син који иде на славу кад глава куће не стиже.

Da se odmah razumemo, dokolica je jedna sjajna stvar. Ne traži vodu, hranu, pažnju, brigu, sisu, a opet, čini te srećnim i zadovoljnim. I sad, kad uzmeš da budžiš tu sjajnu stvar, dobiješ njen najsvaršeniji apgrejd - umetnost.

Legneš uveče sa mišlju da sutra konačno u svom životu promeniš nešto. Al ne u smislu da počneš da učiš, zarađuješ, praviš dugoročne planove sopstvenih finansijskih tokova, tražiš ženu svog života, koja će ti izroditi decu vaših života i slično. Ne. Legneš sa mišlju kako ćeš od svakodnevnog sedenja satima pored kompa, zevanja u tv, popunjavanja tiketa, češanja čmara, drkanja na azijatkinje koje svršavaju sa tanjiračama međ nogama i slično, napraviti neku toliko dobru grotesku koja se može nazvati umetnošću i koja će te, što je najbitnije, zadovoljiti u potpunosti.

Ustaneš u neko ludo vreme, recimo 7 i 44. Obaviš jutarnju wc rabotu, napraviš neku kereću klopu, skuvaš čaj umesto kafe. Onda razmontiraš komp i skembaš ga u orman. Takođe i tv. Ortacima pošalješ grupni sms i kažeš da danas nećeš s njima da igraš na Barsu i da gađaš nedobitnim tiketima sisatu radnicu. Izvadiš bateriju. Napuniš kadu vodom. Ubaciš bateriju u vodu i staviš ruku. Ne udara, jebiga. Ispišaš se u vodu jer je slana voda bolji provodnik struje. Opet ponavljaš proces. Opet ništa. Nema veze, teraš dalje.

Odeš na neko stovarište građevinskog materijala i kupiš 50 kila peska, neke letve, kanap, i visak. Prospeš onaj pesak u dvorište, lepo ga poravnaš i iznad njega sklepaš Fukoovo klatno. Izbaciš ono metalno govno iz ravnoteže i čekaš. Uzmeš lupu i gledaš da l klatno uvek opisuje trag po istoj putanji il malo odstupa. Jebiga, teško ćeš išta videti, klatno je previše kratko. Za nekih 60-ak metara cirka. Nema veze, teraš dalje. Naravno da znaš da Zemlja vrši rotaciono kretanje. Odeš na tavan i nađeš stari globus. Staviš šešir na glavu i šutiraš ga kao Čaplin u Velikom diktatoru. Pevaš naglas D vrld iz majn, iako znaš da je Geta peder koji se samo spava u dupe i u čmar. I u rektum, dabome.

Tok događaja se nastavlja. Odeš u prodavnicu, kupiš 2 obične plazme. Samelješ ih. Izmeriš dobijenu masu i podeliš sa 300. Izračunaš koeficijent korisnosti mašinice za mlevenje. Izađeš napolje i vikneš "Eureka". Odeš na trafiku i kupiš Eureku. Rešiš belu ukrštenicu, koju si kao mali uvek preskakao jer je preteška. Nastavljaš da dominiraš. Izvadiš cigle iz TA peći, kao i motor. Zaklopiš peć i uzmeš je pod mišku. Šetaš gradom sa pećkom pod pazuhom i očaravaš svet svojom snagom. Vratiš se kući. Legneš na kauč i ispituješ savitljivost sopstvene kičme. Teško ide al nekako si uspeo da lizneš glavić. Probaš spermu. Al ne samo probaš. Pojedeš je bez leba.

Pade i mrak. Sreća pa je vedro pa se setiš magarca iz Laku noć deco i odeš da brojiš zvezde. Svakoj daš neko levo ime, pa kad ih prebrojiš, pokušaš da se setiš koja je koja. Sigurno si u pravu, jer nema dokaza da si pogrešio. Osećaš se neverovatno ispunjeno. Vrneš se u kuću i skuvaš čaj od belog sleza. Da, od onog govneta kojim te majka kljukala kad se kao mali prehladiš. Staviš onu plazmu u njega. Nadrobiš i malo cigle iz TA peći. Izađeš napolje, sedneš u pesak i gurneš onaj pendulum da se klati. Gledaš. Boli te kurac.

Nehatno izbegavajući strob svetla, pomerajući ovlaš ramena uz zvuke Trentmulera okušao si se kod najbliže devojke u lokalu. Onako poseljački zahvatom za struk, što je uslovilo da sledeći bude za flašom piva. Efes draft, majku mu jebem. Sutra je nedelja, prekosutra se radi, preostala muzika bila je krš, a daska u wc-u posrana. Ženskom naravno. Lik iza tebe te non stop gura, onaj pored u Fubu majici epileptičnim pokretima dostojnim samog Iana Kurtisa prosipa random beveridž, baterija na telefonu odumire, svetlo se pali, fajront. Prosipa po tebi. Pogledom bezuspešno tražiš ortaka, nastavljaš solo, naručuješ rolovano belo. Pljusak, seo si ispred banke da jedeš, pitajući se zašto, ali zašto kombinacija urnebesa i ljutenice. Pa vegeta. Pakuješ u kesu da nosiš za kera, kupuješ mu šumeći ranitidin, nema taksija. Da nazoveš, kako, o univerzume, nema žive duše, jebem ti lažni fast charge i kineski android. Krećeš pešice, osećaš prljavi dašak svežine izazvan prolaskom taksija kroz obližnju baru. Springfild majica, dobio od ujne. Jebi me ujna. Svo očekivanje laganog vikenda i barem trunčice meditativne senzacije in uterus, figurativnim povratkom u majčinu utrobu i bukvalnom penetracijom u neku prolaznu simpatičnu stidnicu, palo je u vodu zajedno sa tobom. Svanjava uz katatonični doboš kišnih kapljica, plejada omanjih prizmi uhvaćenih u koštac sa šizofrenim vetrom. Nazire se početak ulice, vonj pokislog psa i utešni osmeh na licu. Ključ treba ući u bravu, ključa nema. Ključ je u jakni. Gde je jakna?

Градске улице су његов терен и он их најбоље познаје. Тачно зна које је место најпрометније, те тамо монтира своју тезгу. Појављује се средином децембра и његово деловање траје док трају и празници. После тога одлази у само њему познатом правцу и не појављује се догодине, у исто време. Носи капуљачу и велику дебелу пернату јакну у којој углавном штека робу. Вешто се крије иза прскалица, украса и сличних новогодишњих декорација. Оне му само служе као маска да би могао успешно ваљати петарде, које су му заправо примарни извор прихода. Илегала батице, мора све бити најстрожа тајна. Веома је проницљив и пажљив и увек зна да оцени када може да разоткрије свој положај како би обавио размену са муштеријом. Стално је на опрезу. Нема рекламација, ако се која упува то није његов проблем, а ти нове не'ш добити. Купујеш на сопствени ризик и не смеш ни под коју цену никоме одати где си набавио пиротехнички арсенал. Ако се којим случајем појави униформисано лице, ти мораш да палиш, а трансакција се моментално обуставља.

Od Benita, preko Džoni Sinsa, pa sve do Neše Manijaka i Dragana Markovića; ima nešto u ćelavim ljudima što nas tera da sa uživanjem primamo njihov kurac.
Još ako je ispod izglancane glave telo zbog kojeg bi i Krang prodao Tehnodrom utisak alfa domaćina je potpun.
On zna kako se tovi vepar. On zna kako se jebu žene. Zna kako se jebu ljudi. On zna kako se prave pare. Kako se deca i penzioneri vode na besplatne ekskuzije i kako se šamara veterinar kad umre noj u zoološkom vrtu.
Jednostavno zna stvari, zna život.
Svojom čvrstom, za razliku od tuđe ruke, zna da češe svrab.

Две речи које нам јасно говоре да је неко управо тутнуо певачици који динар међу сисе, закитио певача посред чела или једноставно мунуо у шаку.

Jedinstven soj ljudi koji obitava po GSP vozilima.On poznaje vozača (iz istog su sela ili su se upoznali na Duginom poselu) što mu obezbedjuje niz privilegija koje obični smrtnici mogu samo da sanjaju.On jedini sme da bleji na šoferšajbni pored majstora,da izadje i udje van stanice...Ima lice prekaljenog šljakera,veterana jelenka od pole litre,bradu od tri dana,nosi kačket lokalnog privatnika kod kojeg meša malter.Sa majstorom vodi dubokoumne diskusije po pitanju cene rakije u mini-marketima.Kada pridjete vozaču da kupite kartu on će vas pogledati duboko misterioznom šljakerskim pogledom iz crno-belih filmova sa Bogartom a da ni sam ne zna zašto.

Isto što i viktorijanska alergija - izraz koji smisliš na brzinu, od muke, kada se nađeš u situaciji da si pogrešno protumačio cifru na etiketi i prevideo neku nulu. A lepo te sramota da po zilioniti put kažeš "Sad baš nisam pri parama, obavezno ću sutra da dođem..."

U zdepasta, znojava tela, na sirovom štrokavom vratu, stoji smežurana, masnom retkom kosicom pokrivena, izbočina imenovana glavurda. Prvenstveno imenovana zbog radijusa, prečnika i obima, čije je mere nemoguće izračunati. Neretko zbog težine, pada na levu stranu, u pravcu srca. Kažu, valja se da je neko voli. A ima i onih koje zbog praznine moždanih vijuga plutaju u vodi, ili lebde kad dune malo jači vetrić. Neopažena ne prođe nigde, jer je toliku, da nazovem laskavo, glavu, nemoguće zaobići. Neretko je i psuju, vrlo maštovitim psovkama: "Jebem te u glavudžu, morao sam zbog tebe da zakupim 3 stolice u bioskopu!", "Sve ti jebem punoglavo, zbog tebe udarih čoveku branik. Sedneš, automatski mi retrovizori reflektuju tvoju glavudžu.", "Bog ti pomogao druže, skloni tu vlašku šerpu za kačamak.". Nigde omiljena, jadna, mala, neljubljena glavurda.

Ljudi će pomisliti da se jebemo.

Novoomiljena reč u narodu, posebno međ penzionerima i domaćicama, srodna reči "akcija" i pesmi "dotako sam dno života"...

Fotografija na kojoj samo ti dobro ispadneš, a da druge pritom ni ne pogledaš na šta liče. Uostalom, kao da je sad bitno što jedna osoba iza tebe žmuri, druga izgleda kao da je jutros pobegla iz ludnice, treća se sprema da povraća, a i onaj ker u ćošku upravo kenja po tepihu. Sve dok si ti u punom sjaju - super je.

Говнар. Примјер лошег коментатора. Није лош као остали коментатори... Гори је. Ковињало оргазмира кад Јавор погоди пречку против Хајдука из Куле. У реду. То је донекле прихватљиво. Аца Стојановић прича трице током финала Лиге Шампиона. Ајде, можда то некога интересује. Али овај момак превазилази оквире нервирања. Да је пјевач био би Цвија. У стању је да те изнервира чак и када екипа за коју навијаш води. По природи тежак баксуз. Ако готивиш обје екипе, обје ће изгубити, јер је тако у могућности. Због њега, Тијанића мрзимо још више.

Svojevrsna kolekcija velikog broja numeričkih kodova čija vlasništva su u sadašnjem trenutku diskutabilnog karaktera. Kako je tvoj matori nabavio neki Samsung na dugmiće pre pet i kusur godina za potrebe povezivanja sa svetom, tako se naučio kako se kuca poruka, memoriše broj, poziva i njemu dosta. Pravi matori ne bi bio pravi da pored redovnog posla ne obavlja i bulumentu raznoraznih varijanti sa strane, pa tako u svom telefonskom imeniku čuva dragocene kontakte potencijalnih saradnika.

Kažeš kad promeniš nešto, ma koliko minimalno bilo, da bi sebi napravio ćef. Posle truda, nirvana.