Swarm bakuta na ulici:
- I ovaj Dinkić sad nešto palamudi...bla-bla...ostavka bla-bla-bla...
- Bla-bla-bla...Šešelj bla-bla...skupština bla-bla...
- Bla, bla-bla...bla-bla-bla!
- 'iljadu dinara?...bla-bla, blabla!
- Bla?!
- ...
- Ohohooij!
- Hooij!
- Johoho!
- Ojhoooij! Bla-bla-bla...blabla...

-Уколико поручите у следећих тридесет минута, поклањамо Вам и приручник за спознају астралне пројекције у више квантних стања.

Možda sam je prespavao? Možda samo kasni? Možda neće doći? Šta ako ne dodje?

Добардан, изволите уђите.
- Добар дан, гђа Христић? Ја сам Милан из магазина "Моћ Жене", поводом оног интервјуа...
Ахам, тако је Христић, јесте. Жалузина Христић, али сви ме зову Зина. Да пређемо у дневни боравак? Право кроз фоаје, ево мене за секунд само да пресвучем болеро, поткачила сам га малопре о наткасну.

Као што вероватно већ знате, овај стан припадао је мом оцу, Алексеју Христићу Фонтанели, чувеном предратном дечијем хирургу.
Ево његове слике, мало слабије видим на близину, ал ништа страшно читам новине и све без наочарија. Мислим да ту има 26 година и је л' да да имамо исте очи?
- Извините, али ово је омот од Ноблица?
А је ли? Реците како су само укусне... Ја и моја унука уживамо да слушамо ту рекламу, загрлимо се и певамо: "Ноблице ноблице и слаткасте столице, хајде Радо доме мому да љубимо младог мому".
- Баааабаааа, брзо!
Ево то је моја унука, злато бакино, много ми је паметна и бистра. Кажи срећо моја?
- Бабааа, изашла ми је астма на колену!!
Не лупетај, то ти је кануо качкаваљ. И то није колено већ надлактица.
Скоро јој је био рођендан и она је скроз сама, принцеза бакина, везала пертлице на лакованим ципелицама, обукла прелепу розе хаљиницу и ставила машницу у косу. Само да сте је видели, али нема везе, дођите следеће године када буде славила 27.

Пустите ову плочу молим вас, плоча, изволте, даће фину позадину даљој причи.
Еee дааа, биле су то прелепе године проведене у подпарижју, наиме у конзерваторију се баш у време мог студирања појавио Регтајм а са њим и Фокстрот. Како је само Шарл де Гол знао играти уз Регтајм, аххх. Каждую ночь мы танцевали, мой дорогой Шарльушка.
И дан данас знам сваки корак. Билисте погледали? Билисте?
- Па оно, било је и ствари које сам више желео...
Сјајно. Само пре него почнем замолила бих вас да померите овај табл. Тако, ставите га визави рагастола, и пазите на порцуланског жреца, е тако, отлично.

Један два три четир, па иде окрет, три три два један,
два два три, тааааако, четир четир па двосекла полупипета,
један један два четир, Хеј!, два три три три и окрееееет,
три три један један, саад један Лебјатников, ииии окреет,
па брзо, једанједандватридватридвадваједантри ииии
доскок. Хух.
Уморих се.

Ја ћу ускоро морати да кренем, може неко пиће? Кабеза, беванда, коњак? Пошто имам партију са другарицама из јахачког клуба, ја ћу коњачић један, два. Данас идемо први пут да играмо ону игру, кажу да је као тенис, а ја сам као девојка добила на поклон ракету и лоптицу од Сузан Леглен и играла, играла, јао колико сам волела. А овај сквош сличан је, кажу чак и лакши.
- Лепо кажу. Лагана једна игра, мисаона.
Па да пођемо?
- Да пођемо.

(Браћа Мусић надгледају окупљање османлијске војске на Косову Пољу 1389)
Стефан Мусић: Лазаре, држ' дер ову опрему за надгледање, ти говори шта откријеш, ја ћу да бележим.
Лазар Мусић: Чек само да размонтирам ове скаламерије... Двоглед- ту, сталак за двоглед- ту, термална камера- ту, детектор за високи напон- не знам ни кој' ће нам курац кад високи напон није ни измишљен, инфрацрвена... 'де је инфрацрвена, јеб'о те Сварог!
Стефан: Откуд ја знам 'де је инфрацрвена, ти си паковао ствари!
Лазар: Како сам ја паков'о ствари, пизда ти материна, кад нас посл'о кнез Лазар са већ спремљеном опремом?
Стефан: Ај' не сери него причај шта видиш доле.
Лазар: Е овако- на детектору високог напона, ништа- баш сам зачуђен; на осталима, с лева на десно: анадолијска прва чета, анадолијска друга, румелијска прва...
Стефан: Кад су формирали већ румелијске чете?!
Лазар: Па нису ти то Мађари да им треба петнес' година да скупе 200 људи, то су бре Османлије, то боја, то квалитет, еј! Него пиши даље- румелијска друга, акинџијски одреди, помоћне хришћанске трупе, опет акинџије, нека була с добрим дојкарама, још једна була с добрим дојкарама, још једна, мало дебља... а не, грешка, то је Мула Јусуф од акинџија.. даље иду јаничари, румелијска трећа, султанов шатор, пет волова на ражњу, неки имам, анадолијска трећа, Бајазит који је напео неку Туркињу у мисионарској... чек' бре мало, откуд муслимани знају за мисионарску?
Стефан: Мајмуне, то се тако зове, сви људи знају да мисионари воле згуза.
Лазар: Ау, ја то нисам знао.
Стефан: Па нормално ниси знао кад си девица од дваеспет година.
Лазар: Не ији гованах, него пиши даље- опет јаничари, неки дервиш игра неко њихово коло, опет акинџије, и то би било то.
Стефан: А де су им анадолијска четврта и пета?
Лазар: Па побио их кнез Лазар кад су му крали трешње доле у Плочнику.
Стефан: Крали му трешње? Е јесу цигани, свега ми.
Лазар: Тебра, немој да си политички некоректан, то су сад Роми, тужиће нас трибуналу у Нанту, еј.
Стефан: Добро, јесу Роми, ко да је сад то битно, него стварно их Лазар побио?
Лазар: Ма исек'о их к'о Смиљана бурек за понети.

(Замак Немањића у Неродимљу, Лета Господњег цуiе (илити по данашњем рачунању 1315))
Господар Болеслав улази на капију.
Болеслав: Ди га је Милутин?
Чувар: Ено га горе, опет је упао у неки трип да гради манастир.
Болеслав улази у свечану салу.
Милутин: ... и тако ти кажем, оћу да ми саградиш брод цркве од слоноваче и злата, а баци и мало рубина, немој да штедиш да не прођеш ко мајстор Ђурђије на тавче.
Архитекта: Разумем ја господару, али не можемо овде да туримо слоновачу, има падне црква са стене право у море.
Милутин: Онда разнеси стену.
Архитекта: Али господару, та стена има четрес иљада стопа, како да је разнесем?
Милутин: Откуд ја знам, ти си тај аркитекта или како се већ сад то модерно каже, ти би то требао да знаш, кој смо те курац слали код Јониса у Смирну, да вириш младим Гркињама под сукње и пијеш вино, пизда ли ти материна? Е де си Болеславе, кућо, нема те 100 година, нешто си ми ослабио, шта је, нема више дивљачи код тебе доле у Македонији, а?
Болеслав: Ма нешто слабо ове године, морам да се задовољим обичним прасећим и понеким фазаном, него нисам зато дошао...
Милутин: ООООЈ ХРЕЕЕЉЉАААААААА!
Хреља: Изволите, Ваше Величанство.
Милутин: Слушај 'вако. Има д'одеш горе до Рашке, и викнеш војводи Момчилу да налови четрес иљада срндаћа и триес иљада јелена за мог друга Болеслава. Он ће вероватно да се нећка, у фазону "немам толико", али да му кажеш да ће да му у супротном дође Милутин, па има да најебе горе него ономад кад му је ташта сручила истопљено злато на ноге кад ју је назвао дебелом Мађарицом. Јасно?
Хреља: Јасно, Ваше Величанство.
Милутин: Е видиш Болеславе, нешто сам наумио да саградим још једно 20 цркава, па да пређем полако да градим зидове, рече ми Небојша кад је био доле у Цариграду да су дошли неки што једу керове, како оно рече да се зову....Шинези, Минези, неки такав зонфић, па да су они били некад давно у трипу да се преграде он Монгола, те су изградили зид дуж целе границе, те сам ја мислио кад ми освојимо Цариград, Рим и Јерусалим, биће нам доста, онда ћемо да се и ми оградимо, ал' да буде по један златни торањ на сваких 200 стопа.
Болеслав: Да не буде мало много то, а?
Милутин: Ма добро, може и на 210 стопа.
Улази челник Јоаким.
Јоаким: Пресветли господару, хтео сам да ти јавим да се ваши синови Стефан и Константин опет такмиче ко ће да посече више византијских војсковођа, иако сте им ви то изричито забранили.
Милутин: И ко води?
Јоаким: ...Па ја мислим Стефан, бар је водио тринаест разлике, сад је негде прошло полувреме.
Милутин: Ма пусти их, нек се играју деца. Него ја имам један задатак за тебе.
Јоаким: Реците, краљу.
Милутин: Јуче сам приметио да ми је Џеки нешто нервозан, изгледа да га онај Јосиф није хранио довољно, па сам га превентивно обесио за ноге на Звечанску тврђаву. Елем, пошто изгледа да магацин нема довољно хране, мораћемо опет да идемо по залихе.
Јоаким: Је л' опет Татаре, господару?
Милутин: Њих ћемо, мада ми је онај претходни контингент изгледао као неукусан за Џекија. Ако опет не буду ваљали, прећи ћемо на Мађаре, реко ми ветеринар да они имају више протеина. Имаш три дана да ми доведеш једно 200-300 Татара, али добре да ми изабереш.
Јоаким: Бојим се да нећемо стићи да их изаберемо баш за три дана...
Милутин: Два дана.
Јоаким: Али...
Милутин: Дан и по и идете са дрвеним сабљама.
Јоаким: Разумем, господару.
Милутин: И немој више да ме нервираш, има да прођеш као Вујица војвода следећи пут.
Јоаким: А како је он прошао, господару?
Болеслав: Јеси приметио како ћопа на леву ногу?
Јоаким: Да
Болеслав: Е па то му је из детињства, кад је мазно дијамантски кликер Милутину.
Милутин: Добар је човек, али дијамантски кликер је дијамантски кликер.
Јоаким одлази.
Милутин: Него, што си ти беше Болеславе уопште долазио?
Болеслав: Па данас вам је свадба, краљу?
Милутин: Свадба!?
Болеслав: Па да, јел се сећате да вас је мађарски краљ молио ономад кад сте га уватили за гушу да га не удавите у Тиси, већ вам је дао ону своју сестру за жену.
Милутин: Ау, па ја се тога не сећам. Морам да баталим медовину, изгледа да ми је неко стално трује, ваљда су зато данас умрли она тројица што све пробају пре мене, а и ја осећам неку горушицу цео дан.
Болеслав: Биће да је тако, него шта ћемо за ову свадбу.
Милутин: А јел бар нека пичка?
Болеслав: Па није да није, кажу да га је пола мађарских грофова бацало сваког дана мислећи на њу у пољским вецеима.
Милутин: Па добро, послужиће који дан.

(1345. година, опсада Сера)
Душан: Носи 'вамо овна да пробијамо капију!
(војска се поставља)
Брахт: УНД ЈЕДАН, УНД ДВА...
Хлапен: Чекаааај, чекааааај!
Брахт: Кај је сад дећко мајку ти божју!
Хлапен: Стрелци се нису поставили! Чекај да се поставе!
Брахт: Ох мили деусе, стално неки проблеми с овим Србима.
(десет минута после)
Брахт: ИДЕМО ВОЈСКА, УНД ЈЕДАН, УНД ДВА, УНД...
Хлапен: Чекааааај, чекааааај!
Брахт: Доиста, ко кани ратовати уз овакве барбаре, кај је сад хоклицу ти пољубим!
Хлапен: Ромеји врше напад по нашем десном крилу, не могу нас покривати!
Брахт: А могао сам љепо бити кардинал, па унтерхалтовати талијанске ћасне сестре, а не, кани Палман ратовати уз Србе, јебали га они.
(пола сата касније)
Брахт: ДОБРО ЈЕСМО СВИ СПРЕМНИ САД
Посада овна: Јесмо!
Брахт: СИГУРНО?
Посада: Јесмо!
Брахт: УНД ЈЕДАН, УНД ДВА, УНД Д....
Хлапен: Чекаааај, чекаааај!
Брахт: Ма гоните се у три љепе пизде материне!
(Брахт одлази у Душанов шатор)
Душан: Ој Брахте, пробисте ли више капију?
Брахт: Ма пробили смо курац мој, онај твој цмоља ми саботира свако пробијање, гори је од оних пизди са Швапске Јуре.
Душан: Немој тако, знаш да Хлапен увек игра на сигурно. Ајде иди, реци му да не подјебава, па пробијајте.
(Брахт се враћа)
Брахт: УНД ЈЕДАН, УНД ДВА, УНД ДРАЈ!
(истовремено у тврђави)
Јанис: Шта ћемо, Александре, најебали смо сада.
Александар: Знаш шта, ионако смо најебали, кад се ови буду залетели да пробију капију, ви је одједном отворите, па нек попадају унутра, кад већ изгинемо, да изгинемо с осмехом на лицу.
(ован се залеће, капија се отвара)
Посада: ИИИЈООПААААА
(ован пролази капију, протрчава у залету главном улицом двеста метара и удара статуу коња на тргу)
Брахт: Ах јебем ти бизантске барбаре, знао сам да ће ми овако некај пригодит, идем ја одавде гонит' се у пизду љепу материну у Штајерску на годишњи, нема раја без роднога краја.

- Дозволи само да поновим. Кренула си код бабе, и, иако ти је матер рекла да не отвараш корпу и не цуњаш унаоколо, морала си да попијеш пола флајке вина и скренеш у ливаду, под изговором да набереш конопље баби против болова. И, иако ти је речено да не причаш са странцима, ти си детаљно објаснила вуку где живи матора госпођа.
И после ниси препознала да је у кревету вук, а не баба, иако си видела да има велике уши, нос, зубе и да је длакав ко азијатска цупи. И на крају, када вас је ловац извукао из вукове мешине, рекла си му, цитирам "Де си до сад, ћомане дебели, јебем ли ти труње шумско!?", крај цитата. Радомирка, је л' то тачно?
- Црвенкапа. Уметничко име ми је Црвенкапа. И није тачно.
- Како?
- Рекла сам "крме ћоманско".

***
-Јесам ли ја то добро схватио, господине? Само да се преслишам: после осмомесечне операције праћења и надгледања, удруженог рада свих служби, мојих пет интервјуа и десет снимљених изјава у којима сам обећао хапшење, вас четворица сте сачекали да oсумњичени стигне до амбасаде да бисте онда, када сте кренули по њега, схватили да не можете да изађете из кола, јер сте се паркирали тако да не можете да отворите врата?
- Да, господине Вучићу.
- У реду, господине.... Ма шта у реду, јебаћу вам све по списку, јесте чули, господине!!
:трас, бам, крц:

Порно деда мраз:

"Тако је, лижи деди курац, лижи"

Неки домаћи снимљен у Доминиканској републици, сцена где црнац прца у таксију неку нашу плаву бичарку:

"Тако ти је то кад немаш пара за такси, па мораш да се караш."

-А у курац, нећу ни да дркам, одох у манастир!

- Šta će gospoda popiti?
- Daj dva produkta hladne fuzije, da se tako štreberski izrazim.

- Гдје је Ћоми две недеље?
- У кући, не смије изаћи напоље.
- Што?
- Ма превозили неке огромне ракете из Француске кроз село, а он рек'о Геџи да су довезли дилдо за његову матер...
- Па шта, Геџо је добар ка' љеб, неће му ништа.
- Плусквамперфект. Ено га с пушком сваки дан сједи код Жеље у кафани и чека.
- Значи, брат Ћоми наљутио лалу.
- Јашта брате, срање големих размјера.

- E, aj me otrsiš u tvojim kolima?
- Ne mogu, moram kući da namirim krmaču.

*Француска, 1774.

разјарена маса: Немамо 'леба да једемо!
Марија Антоанета: (дрма Луја XVI) Пази сад, пази сад...
Луј XVI: Нећеш ваљда ону једите без...
Марија Антоанета: Једите колаче!
разјарена маса: :РАУРРРСВЕТИБЕСС#&/!11:
Луј XVI: Екекекекe.. јебем ли ти белу перику луду, сад се сетих зашто те ожених...
Јебеш ми Версајске вртларе ако не завршимо на гиљотини због овога.

-Majo, dokle ćeš ispuštati te životinjske krike, trsim te već pola sata!?
-Cepaj samo, sve dok Tom ne uhvati Džerija!
-E za ovo sam zaslužio ovacije s tribina!
-Ne zabušavaj, nego ubrzaj!

---Косово Поље, 15/28. јун 1389. године---
(рано јутро, српски табор)
Лазар Хребељановић: Добро, мајку му јебем, опет ја први долазим у бој, још нема никога, а већ седам сати по средњоевропском времену. Видиш ти, мој Болеславе, с ким ја ратујем, еј!
Штитоноша Болеслав: Ма добро, доће људи, к'о да је битно, нисмо ни ми морали баш овако рано доћи.
Лазар: Ма где нисмо, ено Османлије већ раде разгибавање, јебаће нам мајку.
Болеслав: Ма могу они да раде разгибавања до прексутра, кад им налете ови наши, неће знати ди им је глава, ди им дупекања.
Лазар: Ма море стока једна, најели се свињетине и овчетине па сад спавају к'о заклани, закл'о их неки Огуз дабогда!
(долазе босански одреди с војводом Влатком Вуковићем на челу)
Лазар: Оооо 'де си, Влатко, дабогда те буреком сасром на Ургентном 'ранили!
Влатко: О ђе с', Лазаре, дабогда те сирницом по стражњици мазали!
Лазар: Колико је тих твојих Босанчуга ту?
Влатко: Неђе око двије-три 'иљаде, таман да им јебемо матер цигањску!
Лазар: Ау тебра, што си тако политички некоректан и неедукован, као прво сад се модерно каже Ром, као друго они нису ромског порекла, они су настали мешањем турске групе и индоевропске групе народа, као треће сад ће да нас туже трибуналу у Нанту због тебе!
Влатко: А човека, к'о да је мени битно, ја сам само дош'о овде да се неком најебем миле матере, ионако ми жена кења ко навијена цео дан по дворцу, још ми и пуница близу, сваки трећи дан ето бештије у госте. Него дај да видимо у којој формацији данас играју ови мамлази.
Лазар: Па ево чекам их, нису још дошли, спавају к'о топови, топови их гађали!
(долази Вук Бранковић са својим одредима)
Лазар: Ооој мрки Вуче, што си ми се умусио данас?
Вук: Ма терај ме у курац, увалили ми неку ракију јуче, више шећера но бресака, не могу да гледам на очи јутрос.
Лазар: Мрки Вуче, подигни бркове, да ти виђу токе на прсима, да пребројим зрна од пушаках, колика ти токе изломише!
Вук: Ма које пушке, које токе, шта сањаш ти? Јаооо, опет си помеш'о текстове, 'бем те тупава, то је Горски Вијенац!
Лазар: Ма добро, морамо убацит мало стилистике овде, ипак је ово један свечарски тренутак...
Вук: Је л' њему опет дав'о неко ону смешну медовачу, што сам је рек'о да не трошите више од двапут годишње, а?
(долази Милош Обилић са још десет коњаника)
Лазар: (Вуку) Јаооо, пајсад како ћу да га истурирам, мали се прима к'о нико! (Милошу) Ој Милоше, сада вјеро, потоња невјеро!
Милош: Ја, тако ме вјера не убила, ја невјера никад био нисам, нит' сам био, нит' ћу икада бити! Невјера ти седи уз кољено, испод скута пије хладно вино!
Лазар: Добро, прођи тамо до свог логора, послаћу после по тебе кад ми будеш требао.
(Милош одлази)
Вук: ААААААААААА Како се мали прима, људи моји, да ли је ово могуће!
Лазар: Турира се к'о оне Паскачове кочије на моторни погон лололо
Влатко: Ал' најјачи је што проговорио јекавицом лоло
Вук: Ајој, брате, сузе ми теку, е!
(долази 100 људи обучени од главе до пете у челик)
Лазар: Је ли, Влатко, ово сардине изгледа проходале, а? Опет не водите рачуна о радиоктивним супстанцама око Зенице?
Влатко: Немам идеје који су ови.. Вуче, да нису ово неки твоји нетемани?
Вук: Не колико ја знам. Ало, сардине, идентификујте се дећско!
(један од људи прилази и диже руку увис)
Непознат човек: WIR SIND SOUVERAENER RITTER- UND HOSPITALORDER VOM HEILIGEN JOHANNES ZU JERUSALEM, GENANNT VON RODOS, GENANNT VON MALTA!
Вук: Шта наприча овај?
Влатко: Мислим да га нису добро подмазали, па шкрипи кад помери руку.
Лазар: Ал' помињо неку Малту, нешто... Да није ово неки фан клуб малтезера можда?
(други непознат човек излази из гомиле и скида шлем)
Други непознат човек: Ћекајте, ћекајте, дећки, ми смо Ивановци, витешки ред што се бори за славу Језуса краља, не?
Лазар: Иване, лептенејебо, јес' то ти?
Други непознат човек: Ја, лићно, главом и с фенси брадицом а ла монтерењ!
Лазар: Препозно сам те одма' по тој геј брадици, само реко' да проверим. Него, какве су ти ово сардине, то Шиме направио неки нови производ?
Иван Палижна: То су Ивановци, ми тућемо муслиманске снаге и бринемо се о нашим болесницима.
Лазар: Ви тучете муслимане?! Хаахаа, па ви бре сви заједно нисте тешки колико један њи'ов рмпалија бре!
Иван: Није све у велићини, има нешто и у техници.
Лазар: То с' чуо од своје жене, а?
Иван: Грохотом се смијем, него дећки, отишли смо ми да се спремамо да напрашимо ове муслимане, не?
Влатко: Ееее благо нама кад нам сардине бојеве бију.
Вук: Ма пусти их, ионако ће да побегну чим се ови продеру. Него, где су ови твоји јужњаци, Лазо?
Лазар: Ма терај их у курац, већ сафтају кобас Мурату, ено га Драгаш угостио Османлије тамо код њега.
Влатко: Па лијепо ја кажем да од тијех из романскијех земаља никад неће бит' мушкарца, си видио и сам да им мушки тамо доље носе сукње?
Лазар: Ма знам, не стај ми на муку.
(долазе браћа Мусић)
Лазар Мусић: Честити кнеже, доносимо рапорт из османлијских табора...
(Стефан Мусић лупа васпитну Лазару Мусићу)
Стефан: Ало, маћана, 'де с' пошо, ја овде рапортирам, примогенитура пичко девичанска!
Лазар М: Е да ти јебем семе твоје крваво, ево ти на, па ти причај!
Лазар: Ало, смирите се вас двојица, видите да имамо госте, а и није вам ово она ваша запиздина!
Стефан: Ево кнеже, писана форма, три примерка.
Лазар: Зафаљујем, ај сад беште у онај шатор у два супротна ћошка и размишљајте о овоме што сте урадили сад.
(Лазар М. и Стефан одлазе)
Лазар: Е сад, д' извадим ово пиће и крканлук из штека, да се спремимо, па ћемо да сечемо ове пешкироглаве.
(у међувремену, османлијски табор)
Јакуб: Аљооо, Бајазит, аљооо, јебо ти матер своОоју!
Мурат: Шта се дереш ти хајване усред јутра, још ни кахву попио нисам, и који си ти уопште?
Јакуб: Ја сам твој син Јакуб.
Мурат: Аха.
Константин Драгаш: Је л' сигурно ово Ваш син, мислим како не знате њега?
Мурат: Ма шта ја знам, вакер манге чаје, то нек им маме памту.
Константин Драгаш: (себи у браду) Чудан неки народ...
Јакуб: Аљооо Бајазит, јебем те гљува!
(Бајазит излази из шатора)
Бајазит: Шта се дереш у сабах-зору, јебоОо ти матер своју?
Јакуб: Ма нашо сам неки кабљови овде, изгљеда да нас неко шпијунира, знаш.
Бајазит: Па нек шпијунира, ионако нас има овде колко оћеш.
Јакуб: Ма да га јебем, реко да ме није снимо док сам напињо Хануму.
Бајазит: Пффф тебе да снима, хајване, тебе могу једино да снимају на они Опстанак, колко се дереш ко ћимпанза тамо, цео Топкапи узбуњујеш, пићко бангутава!
Јакуб: Ма да се јебеш ти маљо цигане, е!
(Јакуб одлази)
Бајазит: Ој Ћамил!
(Ћамил долази)
Ћамил: Да, екбер-Бајазит?
Бајазит: (показује прстом на Јакуба) Ако ми данас преживимо ово кољање, овог да ми убијете истог момента!
Ћамил: Алијорум, екбер!
---15/28. јун 1389, 10:00 по централноевропском времену---
(српски табор)
Лазар: Је ли, Болеславе, јесу ли спремни ови наши за диснотор?
Болеслав: 'Де нису, ено Влатко добацује Омер-паши како му женска има ваџајну к'о Хексамилеон.
Лазар: Ја човека, не може да сачека ни два сата. Него ајмо ми тамо на чело војске.
(османлијски табор)
Бајазит: Ало пићке, ди ми га је хат?
Јакуб: А бре ћаве манге, откуд ја знам?
Бајазит: Абе, силази с тог хата док те нисам стуко сад!
Јакуб: Немој ти будала да будеш!
Бајазит: (стрзне Јакуба с коња) Ма силази, јебо ти матер свОоју! Ујс, ујс, напред, напред!
---15/28. јун 1389, 10:45 по централноевропском времену---
Лазар: ЈЕСМО СПРЕМНИ БРАЋО?
Српска војска: ЈЕСМО!
Лазар: НЕ ЧУЈЕМ ВААААААААААААС!
Српска војска: ЈЕСМО ПИЗДА ТИ МАТЕРИНА ГЛУВА!
Лазар: ШТА ЋЕ ДАНАС ДА БУДЕ?
Српска војска: (крећу да лупају мачевима и осталим оружјем по штитовима): ДИС-НО-ТОР, ДИС-НО-ТОР, ДИС-НО-ТОР...
Мурат: Је ли, Константине, шта вичу ови твоји ђаурини?
Константин: Диснотор, то Вам је свињокољ.
Мурат: Еее хајвана, и пред битку мисле на ждрање крмача, дабогда их триглицериди све побили!
---15/28. јун 1389, 10:59 по централноевропском времену---
Лазар: И ТРИ, И ДВА, И ЈЕДАН, И ИДЕМООООООООООООООООООООООООООООООООООО
Бајазит: Дрште гаће, Срби; ЈАЛАААААААААААХ ТУРЦИ!
Лазар: Држим ти ја џеназу ОПАААААА

Водитељ: Добро вече драги гледаоци и добродошли у још једно издање емисије :"Прво Скочи Па Реци Топ". Са Вама су као и обично шаховски велемајстор Миливоје Керкез и моја маленкост Јордан Хаџимарковић. Вечерас ће наш Миливоје анализирати дуел који су 1973. године одиграли Рангорат Брамакришна и Сергеј Сергејевич Боршч у оквиру манифестације "Дани Божура" у Перту.
Велемајстор: Добро вече, или што би ми шахисти рекли "Кад имаш фигуру вишка, свака је краљица жишка".
Водитељ: Хахаха Миливоје, духовито као и увек.
Велемајстор: Добро, доста смо се шалили, да кренемо са анализом ове предивне партије. Све ме жмарци подилазе од узбуђења. Тако типично за Боршча, беле кугле, игру почиње грађењем такозваног "Појаса Невиности" штитећи краљицу ловцем и топом на г6 и г8. Брамакришнин одговор био је такође очекиван, користећи чувени напад Леви-Виландер покушава да ce пробије скакачем, путањом Ц5 Е3 Ц6 Е5 Х5 А4 Ц2 Д4 Д5 али бива одбијен. И када се очекивало да Боршч одигра..
Водитељ: Претпостављам "Темишварски хазард"?
Велемајстор: Управо, он апсoлутно неочекивано одиграва "Хачатуријанов бајпас" и ствара дисбаланс водених и ватрених фигура. Даље..

Звррррррррр...

Водитељ: Изгледа да имамо неког гледаоца на вези :зачуђеност узрокована првенствено сазнањем о поседовању телефона а затим и позивом гледаоца: Изволите, биће нам драго да чујемо ако имате неко питање у вези ове партије, или шаха уопште?
Гледалац: Иам једно питање за госн. Mајстора, тог ћоравог ту, рецте ми како се зове оно кад замене места топ и ловац?
Велемајстор: Под један госн. Велемајстор, а места мењају топ и краљ а не топ и ловац, и то се зове рокада, но..
Гледалац: МОЈ ТИ КУРАЦ КИНДЕРЛАДА, хахахахахахаха, ал сам ти га шукно, ахахахахаха, шах-мат професоре, шах-мат! Хаха...
Водитељ: Извинте због овога. Госн. велемајсторе можете наставити.

...

Дан Д на нашим улицама, а на неких 50 метара напред, подругљиво шљашти Мек Доналдс.

Ах, јебени Мек. Сећаш ли се како су децу парајлија, оних сјебаних година, покондирани родитељи водили да ждеру бургере, помфрите, коле и шејкове, док си ти преживао буђави ђеврек. Тада је за тебе тај одвратни "џанк-фуд", био врхунац добре клопе. Гледај, неки ликови разбијају, придружи им се. Не бој се, неће бити последица, нико неће знати да си међу осталима био и ти, све је колатерална штета. Сети се јебеног шејка и буђавог ђеврека, сада ниси сам, сада си део групе, искали свој бес. Сад му јеби мајку, мали човече. Сад му јеби мајку!