Konstrukcija kojom sagovornik pokušava da u svoje izlaganje unese neku zen-notu i doda kašičicu misticizma. Pritom je glup k'o točak, a od iskustva ima... nema ništa. Kao subjekta u ovoj rečenici trpa koga stigne. Sve kurva do kurve.

Ona je kafanska konobarica od tri'est tri godine. Njeno ima se pravilno izgovara "SlOađa". Razvedena je, ima vanbračno maloletno dete i radi u seoskoj birtiji Monako. Ojače građe, nikako debela, utegnuta u crne helanke. Crna kosa poput lavlje grive se spušta preko majice sa dubokim V-izrezom koja jedva održava njene pozamašne dojke kao ukrućene goropadi. Na nogama sandale, platforme od plute koje nose samo srpske medicinske sestre i kafanske konobarice.

Slađa je 'oćna, ali Slađa ne da svakom. Uđeš u kafanu, teškim korakom noseći brdo problema na leđima. Sedneš, izdahneš. Naručiš sebi piće, Slađa pije vinjak. Sa Panasonik linije milozvučno peva Ipče Ahmedovski. Seda ti za sto, popričaće sa tobom poput brata ti. Slađa ima završenu osnovnu-i-po školu: osnovnu i dva razreda trgovačke, ali ima životnu mudrost Zaratrustre, iskustvo Marka Pola i smirenost Patrijarha Pavla. Uvek je sa osmehom, ali poznaje život, život koji ju je gazio i nije je štedio. Iznad obrve ima ožiljak koji je podseća na bivšeg muža Žiku, kamiondžiju sa ogromnom trbušinom koji lako zamahne ručurdom, i ranu na desnoj plećki od noža skakavca, ali Slađa se nikom nikad nije žalila na svoje probleme.... Ne, Slađa sluša druge. Selom kruži legenda da se ne zna broj krava i teladi koje su čičice nakon stočne pijace štetovali kod nje u kafani, kao i o broju razbijenih glava seoskih lola od strane njihovih žena, kada bi se muževi o uranku vraćali od Slađe. Ali seoske žene nikad nisu dirale Slađu, Slađa je feng šui u selu, doktor Sigmund Frojd, garant stabilnosti njihovih muževa, samim tim i porodice, pa i sela...

Slađa nije osoba, Slađa je institucija. Da Slađa ne postoji, trebalo bi je izmisliti.

Ništa drugo nego svojevrsne pripreme za život.

Roditelji tada, u stvari, uče svoje potomke da glume, pretvaraju se i lažu, da ne odbijaju ponuđeno ali ne uzimaju sve što bi i koliko bi im srce iskalo, da suzbijaju svoje nagone i zapostavljaju svoje želje, a da pritom neprestano strepe od svevidećeg pogleda i od kazne ukoliko se ogluše o ova ustaljena pravila.

Mesto gde ružna osoba uđe ružna, a izađe ružna.

Бити џентлмен значи бити истински мушкарац, бити Прави Џентлмен, доћи до одређеног нивоа понашања и живљења који подразумева интегритет и заслужено поштовање. Нешто чему би сваки примерак мужјака који је престао да сиса палац и отарасио се едиповских жеља да сиса кеву требало да тежи.

Посебно код нас на Балкану. А још посебније због постојања руралног мита о Балканцу као мачо Тарзану, јебачу и "фрајеру", који иначе не постоји. Ако игде има мање мачо мушкараца онда је то у нашим крајевима, стога балканци као стереотип уопште и не постоје. Фејк искарикирани шовинизам са примесама пичкопаћеништва се не рачуна у мачизам.

Џентлмен није господин, господин може да буде свако ко искешира довољно за Хуго Бос одело или је спреман да прода бубрег не би ли му италијан фегетлија по мери сашио сако и упарио кравату са гаћама. Да су господа џентлмени, имали би пуну скупштину истих, али нажалост ако би смо скупштину називали по томе ко у њој обитава, могли би комотно да је зовемо и штала.

Прави џентлмен мора да буде оличење равнотеже у свему. Да балансира на десној нози док левом шутира кретена у дупе, у једној руци да има књигу док другом показује средњи прст систему, једним оком да гледа напред а другим да мерка конобарицу. Мора да буде свестрана особа, способна за све али не и спремна на све. То разликује дилеју која покушава да пробије главом зид од џентлмена који заобиђе зид, узме пнеуматски чекић, сруши га а онда се врати и прегази преко њега. Џентлмен у животу ради оно што воли али тиме не угрожава друге, не смета и не смара о томе. Веома је важно не бити смарач, не досађивати својим ставовима када нико није питао за њих, не дробити увек о истим темама и не силити са духовитошћу. То је одлика Правог и ту се добро оцртава она равнотежа што сам је споменуо. Бити наметљив када треба али не стално, имати смисла за офанзиву и дефанзиву, тактичност је џентлменска врлина.

Још пар ствари морам да споменен у вези џентлменовања, једна је веома важна, а то су жене. Истински Прави поштује жене, ту се разликује од Балканца који је и даље заљубљен у своју маму јер она зна да ујутру воли прженице са бабиним џемом и кафу са једном и по кашичицом шећера и најрадије би се оженио мамом или женом која је подобро емулира. Дакле, поштовање према женама је основа односа са њима. И да се не схвати погрешно, да нагласим, поштовање а не лизање дупета ради добијања приступа међуножју супротног пола.
Да би неко био Прави Џентлмен, мора, нажалост тако је, да има само једну жену. Зашто? То је једноставно питање са компликованим одговором. Да би се разликовао од остатка мушке популације и да би остао концентрисан на важне ствари не сме да ландара к'о муда за вепром. Од тога боли глава, није хигијенски а нема ни смисла. Концентрација је важна јер се тако фокус преноси на друге важне ствари у животу, а то жена може да постигне са Правим. А и супер су жене, понекада дају смисла бесмислу, понекада одузимају смисао свему али зато увек, увек пријају.

И задња ствар у ионако предугачкој беседи је поштовање. Поштовање не као усађен рефлекс учтивости који бесмислено подсећа на некадашње идеале и обрасце понашања већ поштовање као одраз здравог разума и културе. Да дам један баналан пример: Уђеш у ГСП, седнеш, до тебе два старца дрве о томе како је омладина искварена, дрогира се и генерално курцу не вреди, онда те један од њих погледа "устај коњу, ја сам четресшесте био на радној акцији" погледом. Е сада, таквој багри не треба устати да му живот овиси о томе, није лепо бити фин према дебилима који те без упознавања окарактеришу лоше, бесмислено је и нимало логично. По мени, не би било културно устати таквом човеку јер реакција на некултуру треба да буде сам још већа некултура, бахатост а ни физичко насиље не би било на одмет. Што опет доводи до једног обрасца којим би џентлмен требало да се води. Ко тебе каменом ти њега никако хлебом него пиштољом или бомбом. Не око за око него глава за једну длаку са дупета. И по мени, то је скроз исправно и поштено. А треба да функционише и у другом правцу, ко теби џак ораха, ти њему два џака ораха догодине када твој орах роди. Џентлмен је бољи према онима који су добри према њему и гори према онима који су лоши према њему.

Толико.

Svi smo mi pomalo decxko! Svi imamo svoje "decxko" momente.
Decxko je onaj lik što ne stavlja luk u pljeskavicu. Decxko je i onaj što se trpa u rč jer je pročitao u Bravu da je to dobro za ten. Decxko je i ona riba tamo što se 'vata sa čičom od pedes' godina. Decxko si i ti jer ne prihvataš decxka u sebi!

Ukratko, napravi neku glupost - i ti si decxko!

Verujem da svako poznaje bar jednog takvog. To je posebna vrsta pičkopaćenika, decxko kome prosto gore jaja od želje za dokazivanjem. Pati od toga da nabija komplekse okolini svojim izmišljenim pustolovinama. Potrebno je samo da ga podstakneš tako što ćeš pomenuti da je neko (ili ti sam) uradio nešto super dojajno i on će istog trena uleteti sa pričom prema kojoj ta tvoja zvuči kao dečija igra, jer i on je uradio nešto slično, samo na mnogo bolji način. I uopšte nije bitno o čemu se radi, bitno je samo da ti on stavi do znanja da sve što radi radi bolje od drugih. Ponekad ni ne čuje dobro šta mu neko priča, ali svejedno, on zna da je bolji i požuriće da to svima stavi do znanja.

Средњовековни српски жаргон за телесни отвор.

Početak rečenice pomoću koje, uz dozu ironije, odgovaramo negativno na postavljeno pitanje.

Израз који описује јебено сналажљиву особу. У свакој могућој ситуацији, ма колико год она изгледала нерешива и зајебана, он ће пронаћи решење и извојевати победу. У шаховској партији он ће са краљем и топом добити целу војску противника, у партији Кантер Страјка, он ће сам са 2 хелта, са уеспеом и ножем побити цео противнички тим терориста, а уколико се нађе на пустом острву, упалиће ватру тако што ће трљати смрдљиву мајицу о песак. На часу српског језика када треба да одговара, иако се вече пре тога наварио буксни више него Чеда за месец дана, он ће измутити нешто, цитираће Ђуру Јакшића или Лукса, а професорка ће задивљена његовим квалитетним речником, доживети моментални сврш и похвалиће га пред целим разредом.

Za vreme Tita to je bilo jednostavno. Dakle, da bi izbegao dotičnog sa grbače dovoljno je da se setiš nekog akcionog junaka iz njegovog perioda ili nekog bitnog datuma za taj period. Znači, dan kada se Tito prvi put obrijao, prvi put se napio sa Mošom Pijadom i terao ga da mu gurne dva prsta, ili da se setiš 1300 kaplara, 543 desetara, devera neznanog junaka.

Kako je dotični bravar umro, tako su počeli da se prate neki trendovi, pa si imao sindrom EX preduzeća (Genex, Vobex, Simex, Brankodex..itd). Znači, jednostavno recimo uzmeš neko ime nečega čega si se prvog setio ili si izmiksovao neke reči, tipa, spojiš opanak i kožuru i dodaš eks i dobiješ OPAŽUREX. Ujedno u tom periodu se može reći da i to EX označava i životni vek tih preduzeća, jer su trajala koliko i pivo posle roštilja.

Ako ćeš da držiš neke mini peciva ili da pakuješ prezlu i prodaješ, onda to mora da zvuči italijanski. Recimo npr. OPAŽURETI ili OPAŽURINI, možeš i da ubaciš dva N pa to izgleda kulje. Špedicija, farmacija, transport je jednostavno. Znači, za špediciju staviš šped - OPAŽURŠPED, farmacija - OPAŽURFARM, transport-OPAŽURTRANS. Ako otvaraš kinesku radnju (!?), staviš neki kineski grad, i par kineskih slova (možeš iz fazona kineskim da napišeš velikim slovima na radnji - fruštukovao sam riže). Pekara, semenkara, poslastičarnica - ako šiptari i goranci nisu zaštitili u zavodu Evropa, pelivan,...onda možeš to, a ako jesu ti stavi Afrika ili flamingos, albatros bem ga. Mesara je jednostavno "Đoka" i to mora da bude tako. E, da, picerija mooooooooora da zvuči italijanski!!

Tečni sapun.

Klasično useravanje u gaće, naročito u mraku. To je ona situacija kad ti nestane struja i odjednom te "nešto" pipne po vratu. Kada lutaš po šumi i dodirne te "nešto". Na kraju se ispostavi da je to bila tvoja kosa u prvom, ili neka travka u drugom slučaju, ali ko će ga znati u tom trenutku. Koliko god hrabar čovek bio taj neprijatni dodir će mu uvek dići kosu na glavi i naterati ga na čudnu reakciju, tipa manično udaranje po mestu gde ga je "nešto" dodirnulo.

Саставни део назива одређене музичке групе. Симбол неоригиналности, кичераја и шундавштине. Квази музички опус дотичних састоји се из често плачипичкастих ламент рима типа, георгијев и компаније, са снажним елементима копрофагије, али и покушаја рока са примесама фолка, допадљивог малограђанској жгадији, изнедривши тиме какофонију, са јединственим циљем допадљивости сјебаном тинејџ уху или јебања у мозак музички образованим и психички нормалним.

Markentiški trik. Koji treba da vas naloži. Ili ovlaži. Da pogledate najavljeno. Služi se kratkim rečenicama. I bombastičnim rečima. Bez smisla.

Razmišljanja u zlatnom periodu naših života, kada smo bez brige i pameti razmišljali o svakojakim glupostima, maštali, radili ono što nikada ne bi kao odrasli, verovali u svakakve laži svojih roditelja zarad što boljeg vaspitanja. Uglavnom su to stvari koje se ceo život pamte ma koliko one bile besmislene.

Skaradna osobina žena da ulaze u lik dece, uglavnom one koja još ne mogu da govore, i pričaju umesto njih u upravnom govoru. Glas udese kao Nikola Simić na helijumu i obavezno pričaju ošišanom latinicom.

Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.

Narcis nad narcisima, pozer nad pozerima. Ima krajnje intimni odnos sa svojim ogledalom i to mu baš stoji. Njegovi pokreti prelaze svaki do sada definisani sexality, ovlažite kad samo pomislite kako li tek seksi maše rukom po vazduhu. 'Iljado posto samozadovoljan, 'iljado posto samopouzdan, 'iljado posto sa pokrićem. I sve to ne deluje nimalo degutantno. Apolon bi se prosto zacrveneo.

Stil (lat. stilus — naprava za pisanje) je način izražavanja, kojeg karakterišu sve osobine po kojima se razlikuje od ostalih - najjednostavnije, ono po čemu te prepoznaju.