Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!''
A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo.
Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.

Najveći sin srpskog naroda i narodnosti. Od majke Srbije i oca Sporta srpskog.

Već kao mali pokazivao je sav svoj raskošni talentat. Svi su ga voleli. Svi su želeli da ga gledaju. Bio je broj jedan. Glavno mudo. Svako selo je zbog njega izgradilo svoj fudbalski teren. Sve su ribe vlažile na njega. U međuvremenu, opila ga je slava. Novac mu je udario u glavu. Počeo je da izlazi po inostranstvu. Vreme je provodio uz političare, lopove i slične. Propadao je. Pao je na najniže grane. Kao klošar iz kraja. Svi ga znaju i sećaju se kako je nekada žario i palio, a sada je duboko u mraku koji je sam stvorio.

Za vreme njegovog lumpovanja druga deca gore pomenutih roditelja su počela da se probijaju. Starija ćerka Košarka je oduvek bila vredna, pametna i uspešna, ali na nju nije toliko obraćana pažnja. Uvek je bila odličan đak, ali Fudbal je bio ljubimac roditelja. Međutim, kada je on dotakao dno života, Košarka je postala ponos oca i majke. Na nju se ugledala i mlađa sestra Odbojka, kao i najjači član porodice, brat Vaterpolo. Nizali su uspehe na svim nivoima. Donosili su radost u kuću, što i dalje čine, a što je od skora počeo da čini i klinac zvani Tenis.

Međutim, majka i otac se sa suzom u očima još uvek sećaju uspeha najstarijeg sina, i nadaju se da će on opet biti očev ponos i majčina dika, da će opet koračati uspravno, sa visoko uzdignutom glavom i rušiti sve prepreke pred sobom. U njega se i dalje polažu najveće nade, iako to nije zaslužio. Svi potajno žele da se trgne i ustane iz kome u koju je zapao svojom krivicom i nepažnjom.
Nekada uspešni sin Rukomet je prolupao i davno pobegao od kuće, i od tada se ne zna ništa o njemu.

Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:

- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo?
- Ne. Nemam sa kim da ga podelim.

Stanje kada stojiš u kuhinji i u jednoj ruci držiš džezvu ključale vode, a u drugoj kašičicu sa kafom, i pritom si zaboravio šta je sledeće što bi trebalo da uradiš.

Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.

Мала количина снега која се ухвати на вашој обући. Ако сте сељак. А ако нисте, само мислите да нисте. Преци вам се преврћу у гробу кад вас виде у тим ер максерицама и осталим креацијама модерног друштва.

Подигао се човек на две ноге и престао да кења поред дрвета. Не скроз, и даље му је лишће било најближе на том месту. А лишће је махом било употребљавано за брисање дупета. Руке су му биле мало закржљале, имао је две леве, док их мозак није прихватио. Почео онда човек да прави неки заклон од кише за жену и бројну дечицу. Тад нису знали шта је контрацепција. Морали су добро да се заврну рукави да би се нахранила толика гладна уста. Додуше нису још могли да заврну рукаве, касније су жене почеле да шију и да схватају ко је ту главни. Чим су мужу ојачале руке толико да њима може да комуницира, све је било у савршеном реду. Прави патријархат. Ал зато је муж ишао у лов, и радио све послове у шуми, женино је било само да причува децу и да им спреми нешто да поједу. Отишао муж један дан у лов, направио ново копље, кад испред њега велики дивљи вепар. Није знао шта је, али је знао да је за јело, видео слику у пећини, кад га је тата тамо водио као малог. Шикне он оно копље, убије га на место, звиждукне, дођу његови саплеменици и одвуку тело до насеља. Како ће, шта ће, распоре ти они оног вепра. Кад из њега изађу прасићи. Курац, није вепар, но крмача, још увек нису добро знали да процене пол. Би ово први царски рез у исторји. Разбацаше се они прасићи по дворишту, кренуше деца да их јуре и да се играју са њима. Поглавица схватио да може то добро да се искористи. Нареди својим подређенима да им направе неки примитивни обор и да их сместе тамо. Припитомише они ове прасиће, изгубише они оне кљове и смеђу длаку, постадоше бре праве свиње. Ухвати човек једну највећу да закоље, не зна како ће. Нема струју да је успава. Узе онај камени нож и пререза јој гркљан. Некако га је узбудио тај звук, а и цело племе се моментално окупи. Већаше, већаше и извећаше. Да се свиња ошури, распори и очисти. Бацише они кожу са стране. Једна жена би докона и проши ону кожу, обликова је према стопалу свог мужа, знала је добро тај облик, стално ју је шутирао. Остави она ту креацију да се осуши. Сутрадан муж узе оно, обу и изађе међу народ. Био је толко зајебан да су одма` њега прогласили за поглавицу уместо поглавице. Ето, тако ти настаде опанак.

Na prvi pogled nemoguća, nespojiva veza i epska drama bliske budućnosti. Zidanje Skadra na Bojani. Kao gej brak vođe Radovaca i ciganskog bosa iz Jabuke. Mogu 4 filma da se snime o tome. Gordi političari prepuni zahteva i ultimatuma, i seljak koga boli kurac. Oni kažu da je zakon tu da se poštuje, a seljak, da se zaobilazi.

Она поред које можеш хиљаду пута да прођеш, површно је погледаш, а да је заправо ни не приметиш.
Она лепота, коју кад приметиш, наставиш још десет корака, укопаш се у месту тридесетак секунди у једном од оних "жју!" момената дубоког усхићења, и потрчиш за њом. Фигуративно.
И после тога све поредиш са њом, и ништа ти више није довољно добро.
Она после које ћеш се чудити како је раније ниси приметио, и како је други не виде.

Модерна верзија хиљаду и једне ноћи. Послодавац дави, а ви будете удављени до изнемоглости.

Devojka koja puši kurac sa dva prsta.

Vidi, ja sam muško, i imam je. Mator sam konj, te možes bataliti priču, "Ti bi nju samo trsio, pa je tešiš kad' je drugi ostavi u nadi da ćeš da umočiš". Neću da umočim. Mislim hoću, jer sam kao napaljeni jednorog ovih dana, ali ne njoj. Zašto ne? Jebiga, je l' bi ti skakao na sestru? Pa?

Beše neka ekskurzija, i iz nekog nepojmljivog razloga (ni dan danas ga ne znam), nisam otišao. Trodnevna, jebemliga, ali kao da je trajala mesecima, kažu. Žene, alkohol, doživljaji koji se prepričavaju unucima, poznate ličnosti, pičke materine, ma bili ste i vi na takvoj sigurno, da ne dužim. Najbolja ikada. I nikada u životu mi neće biti draže što sam propustio sve to. Tada sam je upoznao.

Ne kažem, imao sam i ja kvarne misli. Ali u početku. Pa kako i ne kada je lepa, i zgodna, pametna, dosadna kao i ja kada joj objašnjavam da je pogrešila, a tvrdoglavija od bika; nepromišljena u mnogim situacijama, ali sa dozom tog famoznog x faktora koji je i u takvim momentima čini beskurpuloznom dobricom.

U ekipi osnovno/srednjoškolskih ziljavuša, ona u koju stado gleda kao na hodajuće polubožanstvo, pastiricu i vrhovnog sudiju po pitanjima života, smrti i svega između; analogno matici u mravljoj koloniji.

Lepa, skockana, fino situirana; inteligentna, proračunata, neretko i načitana, sa završenom nižom muzičkom za klavir ili violinu. Priča taman koliko treba. Smeje se taman koliko treba. Uvek u trenutku, savršenog pregleda situacije. Retko gubi nerve, a kada se to desi scene bivaju poprilično ekstremne.

Ne vidiš sebe u nekoj priči sa njom, ali te opet tako jebeno intrigira, udara na tvoj osvajački instinkt. Pokušavaš, ali je ne kapiraš, ne možeš da je obuhvatiš, nedorastao, kao pekinezer koji pokušava da zagrize basketaru. Iz priča palih boraca shvataš da se malo ko tu dobro proveo, ali su je ionako uvek ganjali pajvani -- želiš da veruješ da bi je ti možda shendlovao. Možda. U nekoj paralelno mazohističkoj stvarnosti.

Синоним за НИКАД.

Titula koja se dodelju istaknutim pojedincima širom planete bez obzira na veru, rasu, glupost ili ludost koju su počinili. Ovu čast može da dodeli pojedinac bez saglasnosti ostalih sunarodnika. Uglavnom se desi da onaj koje je poneo to zvanje nikad ni ne sazna da pored svih epiteta poneo i ovaj.

Кад изабереш електричну столицу.

Ракијски комплимент.
Одеш негде у госте, звоно, изување, цоке-цоке-цоке, "Јесте стигли?", перјане јакне све једна преко друге на кревету у спаваћој или на чивилуку док не направе прав угао, бубњара еманира топлоту, "Да поседамо", "Јесте за нешто жестоко?", "Вала може", "Ово је моја, да видиш што иде уз пршуту", "Да пробамо", плоп, кло-кло-кло-кло-кло-кло, кло-кло-кло-кло-кло-кло, кло-кло-кло-кло-кло-кло, запуш, "Ево изволте", "Фала", ексирање...
...ракија клизи до желуца и експлодира, талас врућине се диже и удара у чело из ког избија 'ладан зној, долази до кратког споја те поремећаја можданих синапси, па хоћеш да се почешеш а оно прднеш, неко те прекорно погледа али то више није твоја жена него четири Драгане Мирковић, машу прстима на чијим врховима у сребрним оделима плешу валцер Неле Карајлић и Алан Чумак на тактове "Девојке из града" Елтона Џона, простор иза почиње да светли и ето га Краљевићу Марко, носи мираз од сувога злата да ти стару мајку гледа која наилази ока бистра, важнија је од Глорије Павковић и Небојше са њом заједно. Одозго долеће златомуда вила и свима подари по качицу сјеничког кајмака и вруће проје и запева, па чак и за појас задене. И таман да кренеш путем од жуте цигле, где цвета лимун жут, у сусрет Џуди Гарланд у мрежастој мајици и са зечјим репом из дупета у дугиним бојама кад...

Budilnik koji radi na komšijina drva.

Može.

More na koje srpski radnik ne zeli da ide.

Poslednja narudžbina iskusnog pijanca na kraju dana, provedenog u kafani.