Олигархија пичвајза као таквог.

Тако некада мора бити. Све што може да крене наопако, кренуло је. Све што је могло бити организовано и испланирано изврнуто је наопачке и претворено у циркус. На површини новонасталог океана гована плутају само зло, мрак и глупост. Ти, у центру целог циклона лудила размишљаш о богу као Ди Каприо у "Крвавом дијаманту" и закључиш исто - бог је одавде одавно запалио.

Налицкани фенси хомосексуални ретардирани млађи брат говнар кафане.

Зна се шта је кафана: мало мезетлука, ракија, вињак или пиво, евентуално шприцер, има и са роштиља понегде и а у курац више. Цене синдикалне, све благо штрокаво, двојка или евентуално седам осмина са звучника, фригијска лествица. Попијеш па се усереш, а не примети ти се јер си усран и дошо у кафану, није битно шта си обуко. Од риба дебела конобарица Синђа у педесетим; све је видела и све зна. Углавном, све како Бог милује и заповеда.

Али курац.

Васколики педерлук што чупа обрве, има твитер и облачи се кежуал ко пазарски шофер за сунет пре неког времена је почео да се ложи на ћирилицу: као, то је оно наше, тиме ми јебемо, тиме смо ми тако урбани а опет тако своји, СЕРБИА БРЕ! И онда је решило да поткреше урођени празилук из гузице, не да га чупа ко до сада, него нако да га фазонира машиницом на двојку, да то изгледа свецки а наше. И онда је створило клабане.

Клабана је дакле геачка фузија КЛАБИНГА и кафане. Недовољно хардкор за кафану, недовољно урбана за КЛАБИНГ. Метиљава као и гости који долазе у њу, што цитирају самониклог кантаутора, сина Титовог амбасадора Јована Балашевића и слушају Фрајле или ова говна. Име јој је обавезно шаљиви цитат из неке песме или враголаста игра речи ("Она моја", "Моја бивша"). Пиће скупо ко отров, ако наручиш ракију питаће те оћеш ли од боровнице. Музика такође метиљава, јер звуци Нина или Шемсе гостима изазивају осип. Разбијеш ли чашу, одма стиже обезбеђење да ти физичком снагом покаже да је чаша купљена код Вицка. Све сређено и чисто. Пичке сређене и чисте. Мушкарци који би се нежно волели са другим мушкарцима сређени и чисти. Столњаци такође сређени и чисти.
НЕ СМЕ БРЕ ТО ДА БУДЕ СРЕЂЕНО И ЧИСТО МАЈКУ ВАМ ЈЕБЕМ У ПИЧКУ!

Proglašeni od Mesama, Bitefa i Subnora za najsmaračkiji par godine 92, 93, 94. i uostalom svake godine do sad. Stvarno, čovek bi reko: pevačica i pevač – tu sve pršti, ludilo, alkohol, droga, jebanje u trojci sa Natalijom trik-ef-iks, umetnički život, a ono prc – neverovatno pogođena prosečnost, 3, 00 prosek, Cukon Emilija od oca Milivoja, službenika i majke Dragice, službenice. Aranđel i Riska jebeni: Biljana kuva pasulj kupušnjak tetovac proevolušn a Aca oblači prsluk na romboide iz trećeg puta opet naopako, brkovi mu se naelektrisali: ksksksksssss

Postupak jednak socijalnom samoubistvu, praktikovan od strane teških alkoholičara, narkomana i marginalaca - jedinki koje su dotakle dno života. Čin kojim se nesrećnik uzdiže na pijedestal klošarstva, posle čega za njega više nema svetle budućnosti. Prestavlja svojevrstan raskid sa zdravim razumom, na koji okolina nikada ne reaguje blagonaklono. Doduše, ni kurcovadilac ne gleda s razumevanjem na okolinu zbog godinama akumuliranog bola u kurcu koji oseća prema istom.

Biti boem je jedno, ali pričati sa flašom i vijoriti njihalo strave pred razgrogačenim tetkama i zgroženim majkama koje rukama pokrivaju oči svojim znatiželjnim kćerima je nešto sasvim drugo - degutantno i socijalno neprihvatljivo, najblaže rečeno. Jedini koji je uspeo da uradi tako nešto uz izvesnu dozu šmeka je bio Bukovski.

Sam čin se jedino može uporediti sa nihilističkim gašenjem cigareta o sopsvene podlaktice/jezik ili šetkanjem narkomana sa zagnojenom gangrenoznom venčugom u majici na bratele.

Tako zovemo ono govno na vrhu pertle.

Ма знаш бре, сисата Моделсица, сестра од оне курвеће копије Синди Крафорд. Е, та! Или пратиш политику, па те занимало ко те представља у скупштини? Па, на ниске смо гране спали, пријатељу.

А лепо се развијала Невеница, посебно око грудног коша. Просто је невероватно да цуши са толиким попрсјем може да заслужи овакав омаж. Мислим, можеш ти да је не готивиш, да замишљаш како јој га мећеш са извесном дозом доминације (читај: шибаш корбачем по гузовима, док је лисицама везана за металну конструкцију болничког кревета, а на глави јој се вијори она секси медицинска капица са све црвеним крстом, јер је Нена чувена хуманитарка). Али није то тај хејт.
Ово је више осврт на глорификацију сопствене глупости, подсећање на спонзорушице из ''веселих'' деведесетих, на чудне законе физике у нашој мочвари од државе, где необразовани шљам плута по површини.

Њене вокалне способности (у ''бенду'' зачетнику мастурбаторске поп културе) су остале непознате до данас, али је врло лепо отварала своја напућена уста, што јој је, услед сличности са једним страначким лидером, дало шансу да проба јефтине специјалитете скупштинске кујне и добије посланички имунитет на законом кажњиво изазивање општенародног заглупљивања са говорнице.
Врхунац њене посланичке каријере је било питање у вези антена за мобилни и како то да она има само једну цртицу домета у купатилу, што отежава постављање слика на твитер.

Невена је успела да обједини све атрибуте регионалних естрадних фукси: да дрољизам и простоту наследи од старије сестре, да поучена Сандриним искуством, упеца тајкуна, и да му, као љупка Севе, роди сина и разведе се од дотичног (више пута), трошећи алиментацију на пластичне операције.

Свака појава њеног, од честих промена произвођача креме, оронулог лица, те од силног навлачења клемпавих ушеса, представља озбиљан атак на мождане ганглије и тренутни губитак 10% вашег интелектуалног капацитета.

Vanesa, prvo vrati kamili glavu pa da razgovaramo. A, tvoja je? Gore je nego što sam mislio.

Prvo, ružna si. Znam da nije greh biti ružan, jbg, nisam ni ja lepotan al ti sabijaš jebemumater... Daj malo vidi okreni profil ali onako skoro da je teme ili da, teme okreni, da, to je to. Sad mogu da pričam a da mi se ne grči levo oko, ostaće mi trajno tako a ***nisu moje oči krive***.

To tvoja pesma, a? Znam, pizda ti materina, samo tu i znam pa teram šegu. Sedam albuma si bre izdala a jebeni MC Stojan ima više poznatijih pesama od tebe. Sram te bilo. Šta kažeš koja je još pesma tvoja? Haha, ne laži davždvenjaku jedan to peva Mira Škorić malopre sam video, hteo sam prvo nju da priupitam nešto al zauzeta je, krenule lubenice a dnevnica 1300 dinara.

Odakle ti uopšte na televiziji? Pa hajlajt u biografiji(koju je teže neći nego zdrav zub u ciganmali) ti je da si se posvađala sa Mikijem Panjkovićem. Leba mi... Što ste se svađali uopšte? Hteo da ti naplati po kvadratu? Pa dobro, bolje i tako nego da pogodite na dnevnicu pa 2 dana da te mrcvari, ima tu posla, nije da nema.

Poklope se tako neke stvari...tata drži restoran i plaća neke muzičare da sviraju i oni slučajno ostanu bez vrsne pevačice(Extra Nena brateu) jedan vikend i slučajno neko tebe predloži da otpevaš koju pesmu i tu se slučajno zalomi muzički producent koji u tatinom restoranu slučajno jede i pije godinama i to, naravno slučajno, za džabe. I on ti slučajno predvidi blistavu karijeru i slučajno ti nadene nadimak-hahaha stani sekund jebote, svaki put mi je sve smešnije-Plavi Haos! Plavi jebeni Haos!! Pa ja ništa gluplje nisam čuo još od Lučeta iz Kasidola...

I koji si ti kurčev VIP? Bar da si proneverila neke humanitarne pare, udala se za nekog harmonikaša ili kompozitora, snimila neki pornić ili...ne skidaj se, glupačo, kasno ti je sada a i ja imam neku granicu jebiga, što je mnogo-mnogo je...ovako, treba da ti imponuje što sam te opljuvao.

Definicija je napisana za Mizantrophy II.

Vazda joj neki kurac fali.

Skup različitih radnji koje služe da muškarca vrate na pravi put muškosti sa kog je nizom nesrećnih okolnosti skrenuo.

Jebiga, navukla te kurva na zdrav život i metroseksalni fazon. Uradio si to zbog nje. Na trenutak ti je čak izgledalo i da je to do jaja tako. Barem su oni sa TV-a govorili da jeste. Izdepilirao si se potpuno. Redovno si sek'o nokte na nogama. Prestao si da pušiš. Prestao si da piješ. Prestao da jedeš masno. Nisi više gledao fudbal. Možda samo malo Real, Barsu i Arsenal. Nisi ga ni igrao više. Da se ne znojiš.

Al patka. Otišla je sa drugim likom, još metroseksualnijim od tebe. Ovaj je vegan. Moderator Fb strane *Životinje su bolje od ljudi*. Spašava mačiće. Zna da uklopi boje. Ne zaboravi da stavi podmetač kada pije ceđenu pomorandžu. Gleda slike u *Art Zoni* sa uživanjem i razumevanjem, a ne kao ti da blene u njih kao kada je prvi put vid'o pičku. Zna šta da naruči u salad-baru. I šta sad?

Sad bi nazad kod drugara koji upravo sede, vare neku gandžu i igraju PES. Sad bi opet da upadneš na onaj termin u balonu koji se igra nedeljom od osam uveče i gde u devedeset posto slučajeva izbija tuča na pola termina, jer se igra Partizan - Zvezda. Sad bi da baneš u *Durmitor* sa ortacima i oljuštiš dobru porciju jagnjetine i jedno deset piva. Ili makar neku dobru punjenu pljeku da odereš u *Dafu*.

Ne očajavaj. Ako su ti pravi ortaci primiće te nazad u čopor. Samo treba da se očistiš i vratiš u normalan fazon, a to nije lak posao. Metroseksualizam je kao droga. Iako je u principu sranje i nisi ga voleo, navučen si na njega sada, ali istrajni ljudi mogu sve, tako da glavu gore i bori se. Pobedićeš.

Одвратна мешавина укуса коју неки људи воле да рокну на своју каприћозу. Мало љутог кечапа и мајонез па преко оригано. И онда преклопиш пицу, мало се накривиш у напред и кренеш да кркаш. Укуси те савлађују...топиш се. БЉАК.
Врхунац безукуса и алавости. Простаклук.
Поента хране јесте једноставност...да осетиш сваки укус, да уживаш у њему, не да премажеш све што ти падне под руку...ојадиш пекару стављајући прилоге, јер си алав, и волиш да садржај твоје пљескавице капа по тротоару, одећи, патикама...волиш кад су ти руке умазане том дивном смесом кечапа и мајонеза.
Непојмиво. Кечап и мајонез су као Селтик и Ренџерс...не можеш да волиш и једно и друго. И никако не можеш да их ставиш заједно на храну, а посебно не на пицу. То је светогрђе, као хлеб у супи. Као млеко у кафи или лимун у чају. Просто не иде.
Али то говори какав си човек. Не уживаш у храни коју једеш, битно је само да је калорична, и да је има много...наравно, што више то боље. Битно да је много и да је велико. Само квантитет се рачуна. Не једеш да се заситиш, једеш да заситиш очи. Ретко жваћеш храну. И никад није доста. ЈОШ. ДАЈТЕ ЈОШ.
Још хране, још алкохола, још новца, још пичотине, још игара, још свега што вам падне на памет. Гаде ми се такви људи. Без трунке стила. Без трунке смисла. Са много кечапа и мајонеза на својој каприћози и лепљивим прстима.

Simbol pravog životnog puta u svakom smislu. Naime, Bog kada je pravio Zemlju i ljude reče ovako: ***citiram*** “Evo vam ljudi ova planeta i znajte da sve što je dobro to će biti teško, mukotrpno, bljutavo i gadno, ali na kraju će doneti velike darove vama. Ko bude mukotrpno radio, gradio, pušio najgoru krdžu i ta sranja, ima da ga čeka najbolja nagrada, tipa BeEmVea nekog napucanog sa sve bičarkama. Ako bude ladio jaja i ne bude se trudio najebo je. I sve ostalo što bude lepo i slatko, to će kratko trajati i najebaćete od toga, npr podariću ženama strijčuge ako budu jele slatkiše a ne bidnu džogirale makar 3 puta sedmično. Na vama je izbor kojim putem ćete ići, stado moje ovčije. Avaj.” ***kraj citata***

I reče mi jedan pop slikovito volju Božiju. ***citiram*** Svaki životni put sine moj ima dva koloseka. Jedan je kolosek manjeg otpora, gde se ne ulaže nikakav napor već samo klacka u mestu i izbegava odgovornost. Taj prvi kolosek je tipa Železnica Srbije, znači odron totalni. Polasci kasne, mašinovođe pijane, vagoni im se raspadaju. A na drugoj od te dve pruge svi rade i grade, crnče po čitav dan, jedu prokelj i kačamak i slična sranja. Ali kod njih sve ide kako treba, jer je tako Bog rekao. ***kraj citata***

Na tebi je izbor ovco ljudska.

U narodu je uvreženo mišljenje da se čestim spominjanjem neke osobe, može izazvati njeno pojavljivanje. Kažu da je svaka magija toliko jaka, koliko se veruje u nju.

Veštački zaslađivač. Ubacuje se u reč da bi ona postala slatka.

Ultimativni apgrejd privatnog oglasa. Podizanje ponude rendom svojeručne usluge na nivo koji potencijalna zainteresovana stran(k)a jednostavno neće SMETI da propusti. *Uzmi sve® paket* fazon, pa dvaput. Jednom rečju - lucidan marketinški potez ljudske individue na rubu očaja. Ili još dalje.

Elem, stojite tako pod pečurkom na stanici (dobro, znam da se više tako ne zove, ali kako onda?) i čekate da doprdi omiljeni vam vid javnog prevoza, i ne možete a da ne primetite gomilu na brzinu polepljenih papira po okolini, na kojima se po nekakvoj ponižavajućoj ceni nude privatni časovi: od hemije i mate, preko ruskog i francuskog, do jebenog *Građanskog*. I dok se okoloprisutne matore komunjare rokaju štakama ne bi li ušle u pristiglu 26-icu, 45-icu ili 2-ku, mamu joj jebem u pičku da joj jebem, vama u krajičak oka zapada jedna krajnje nelogična i pomalo dvosmislena rečenica pri dnu maltene svakog oglasa koji se tu nalazi. *Dolazim kući*.

A, bre??

Jer nije dovoljno to što individualni čas *nacrtne geometrije* košta koliko dva produžena u *Kasini* ili što grupni čas *nemačkog jezika* staje dva pljeke u *Duff*-u (ovom pirlikom pozdrav dežurnoj ekipi). Jer nije dovoljno to što si uz puno truda i učenja završio neki fakultet u Srbiji pa sad kao akademski građanin čekaš, fazon, prolazak jebene Halejeve Komete da bi dobio pos'o (nezvanično vreme čekanja na pos'o prema podacima NSZ-a; prim.prev.). Jer nije dovoljno to što će neki bubuljičavi tinejdžer za smešne pare da dobije sve na gotovs nego još treba dideš njemu na noge.

Uz sve ovo rečeno, *dolazim kući* je i dalje poprilično transferogena sintagma, ako mene pitate. Šaznam. Možda su ljudi stvarno prešli onaj rub od gore pa i ne znaju više 'de se nalaze...

      Не постоји човек без душе. Временом нечија утихне и остане да помало трепери у црнилу, а нечија се потпуно стопи са тамом и постане још црња. Понека остане да бљешти као звезда, терајући демоне и ужасе мрака све док се не споји са светлошћу Раја где остаје довека. Нико душу није добио на поклон да ради шта са њом хоће, да је арчи и расипа на овоземаљска блага, већ му је позајмљена на један врло кратак период који се зове живот, да је паметно искористи.
      Сунце је пржило ливаде док сам испод крошње крушке седео и љуштио њен слатки плод. Присетих се лепих година мира и исте такве хладовине испред куће где сам заједно са Маријом и малим ручао у ове лепе летње дане. Крушке су биле слађе од шећера, сочније од првог пољупца, њихови сокови су ми се сливали низ зараслу браду, ко зна кад последњи пут подшишану. Убацих перорез у џеп и пођох тамо где сам се и упутио пре сат времена. Била је то хрватска кућа, одавно напуштена. Потпуно очувана, без иједне рупе од метка, нити гаравог зида стајала је мирно на врху брега. А у њеном подруму пар буради вина. Једно пресушило, друго прети да га сустигне. Наша јединица одавно није видела рата. Може се рећи да смо се мало олењили и још више опустили, по цео дан пијемо и не размишљамо више о пушци. Наточих две стаклене флаше од киселе воде и полако, звиждућући неку мелодију Бијелог Дугмета спустих се низ брег до логора док се за мном котрљао шљунак којим је пут био посут. Црвене се брда од залазећег сунца, црвенија су од вина у флашама које носим, од крви давно сахрањених ратних другова.
      Прође ноћ, људи се ужелеше вина, а ја слатких крушки које растоше испод куће. Брзо набацих пушку на леђа и дограбих испражњене флаше. За час избих до крушке поред пута и почастих се једном. Флаше су звецкале у торби са сваким мојим кораком уз стрму џаду. Кућа је чекала на мој повратак отворених врата. Мајку му, синоћ сам их затворио. Или сам излудео, Бога питај... Са првим кораком унутра осетих јак мирис јефтиног дувана, војничког. Нешто заигра у мени и натера ме да се спустим трошним степеницама у подрум. А тамо, попут ситог мачка који спава уз топлу пећ, поред бурета се извалио човек у црној униформи. Поред њега пушка, закочена. Преко лица капа са црвено-белим квадратићима, задовољно хрче. Зној ме обливао, осећао сам да ћу се удавити у њему и не смедох да му приђем. Да ли звати остале? Дотад може побећи и звати своје. Нечујним, мачјим корацима приђох и узех његову пушку. Немачка, са оптиком. За сваког војника најстрашнија, може га одвести у смрт брзо и изненада, да то и не осети, не пруживши му шансу да се бори за живот. Био је довољан најслабији ударац ногом у ребра да се пробуди. Збуњен и престрављен у исто време, гледао је у цев моје Заставе. Очију крвавих од вина ишчекивао је олово. Гледали смо. Ја у њега, он у цев, ко зна колико дуго. Као џелат стајао сам над својом жртвом, чекајући да изговори последње речи. Замуцкивајући и заплићући језиком, рече:
"Ето нас, пријатељу..."
"Нисам ја теби пријатељ. Да ли бисмо били пријатељи да си ти са ове стране цеви?"
"Били смо. Доста пута. Само што ја тебе нисам гледао тако звјерски."
"Шта причаш бре ти, 'оћеш да ти сад зубе проспем овим кундаком? Говно усташко."
"Ти си онај што воли крушке? Да. Свако поподне сједиш доле и љуштиш их тим перорезом у левом џепу. Знаш ли ти колико сам те само пута држа на нишану?! И ето те сада ту, с друге стране цјеви чекаш да ме код Господа пошаљеш."
      Гледао сам га немо. Како ја могу бити џелат некоме ко је мени сто пута био... И увек ме оставио у животу, иако је могао да ми просвира лобању кад је хтео. Џелат као Шваба оцу моме и хладни ветрови Албаније деди? Не. Само још једна кукавица, тешка на обарачу. Човек, као и ми остали са бар мало душе у грудима, чекао је очима упртим у цев да своју врати назад Богу. Са испруженом руком, држао ју је спреман да отвори длан и пусти је да узлети ка небесима.
      Вратих пушку на раме и празних флаша се вратих у село. Кажем нема више, пресушило буре. Више ме стара крушка не виде. Њени сочни плодови опадаше и лежаше у трави окупани росом.

Од свих годишњих доба највише волим лето зато што је тада летњи распуст.

Ове године летњи распуст је најдуже трајао. Да, тек сам завршио први разред, али сам тако чуо од старије деце. Овај распуст је трајао дуже због неког чике кога стално приказују на телевизији уместо цртаћа. Мислим да се зове Милош или Слоба. Углавном, његова жена увек носи неки цвет у коси. Као некаква циганка, увек моја баба добаци. Тај чика се посвађао са неким другим чиком и онда је други чика наредио да нас гађају бомбама из авиона. А мене баш брига, у мом малом граду није пала ниједна бомба, тако да нисам имао разлога за бригу и распуст сам провео у игри и шали. Осим једне бомбе која је пала у шуму мог комшије, али није експлодирала. Након тога он је од ње направио корито за свиње. Каже да се не баци.
Током лета, ми, деца из краја смо се скупљали на школском игралишту како бисмо се јурили, правили смицалице девојчицама и играли рата. Кад могу одрасли, зашто не бисмо могли и ми? Највише сам волео да посматрам девојчице док пишке у мраку. То је једном приметила дебела Радмила и пријавила мојој мајци која ме је извоштила прутом. Тата ме је само потапшао по рамену са одобравањем. Сутрадан сам Радмили припретио да ћу јој убити мачку ако још једном нешто каже. Отада више није долазила на наша мала окупљања на игралишту.
Заувек ће ми остати у сећању и један страшан догађај од ког ми се следила крв у жилама. Пошто је свако вече нестајала струја, обично сам ишао раније на спавање ако не бих отишао на игралиште. Једно вече нисам могао да заспим и гледао сам у небо надајући се да ће наши погодити неки зликовачки авион. Одједном, бела светлост је запалила небески свод. -У-с-р-а- **уплашио** сам се као никад до тада. Мислио сам да смрт долази по мене и да је та бела светлост светлост из Раја као у оним серијама што мајка гледа где сви плачу. Готово, убише ме, као да ме није ни било. Срце ми је стало и нисам могао ни да се померим. На моје изненађење, опет је у соби била тама. Кад ја погледо, читав сам и немам крила и онај круг изнад главе као у цртаћима. Тад је мајка ушла са свећом у собу и рекла да је то само нека сигилална ракета или тако нешто и да она није опасна. Мојој срећи није било краја, био сам одушевљен јер нисам погинуо као какав Косовар.

Од колевке па до гроба најлепши је летњи распуст! Једва чекам да нас опет бомбардују!

Недолично и непоштено је бити курва? Неморално? Окуеј...када си се ти уградио Марету којег знаш од основне пишљивих дваес евара за петадру дса то је било господски? Сереш. И који си ти уопште фактор да одређујеш шта је морално?

Дефиниција курве је да пружа сексуалне услуге за новац. Ништа нејасно. Свако зарађује на свој начин. Какав је то секс ако зе за њега плати? Ко и сваки други, некад добар а некад лош осим што овај плаћени има више шанси да буде добар јер има врло мало фактора који могу да га упропасте, скоро па ни један.

Бар знаш шта плаћаш. Ако платиш диптроат или чоко моко то ћеш и да добијеш за разлику од плаћања консалтинга или неког мајстора који ће да посао офушари, отаља или узме четри дневнице за дан посла. Она има своју робу коју продаје и има купце којима је продаје.

Питају се људи "како може да се продаје?". Ја их питам **зашто не би могла?** Ако ти је боље иди на сплав и пукни 100 евра да само гледаш у Миу Борисављевић и покушаје њених клонова по сепареима. Одеш, наплаћаш се пића, цвећа, горива и останеш сувог курца. То је фер? Јесте ако се ложиш на садо мазо, поготово мазо. Па спонзоруше...јел нису и оне у неку руку курве? Јесу и заболе их пичка, нико те не тера да плаћаш.

Да, нико те не тера да плаћаш за разлику од тв претплате на пример. Или новог пореза на двориште... Држава је боља од курве? Лекар који ти узима мито? Пандур са шаргарепицом? Џепарош? Банка? Станодавци? Функционери локалне самоуправе? Све су то иста говна која те одеру ко слепца а за узврат добијеш намиг и шеретски осмех јебача који те је управо развалио и лежи заваљен и пуши цигару.

Остаје и питање за све оне који се гнушају курви: на шта сте све спремни да би прехранили децу? Ја лично на све. Нема тога што не бих урадио осим ако тиме не бих угрозио егзистенцију или здравље неком другом, туђем детету.

Курве су ту, чекају, увек доступне, по увек истој цени, без икаквих питања, без нећкања са добром вољом да **задовоље** своју муштерију, оне су ту због нас. Волите, пазите и јебите своје курве и нека неко воли вас.

Дефиниција писана за мизантропху.

Doći će niotkuda, u šarenoj letnjoj haljini, kovrdžave crne kose. Pogledaće ga direktno u oči, i nasmejaće mu se.

Gledaće se tako neko vreme, ona nasmejana, on zbunjen i najzad će joj prići. Zagrliće je. Zagrliće i ona njega. Šapnuće joj “ne mogu” i zabiće joj nož u stomak. Spontanost će za trenutnak poskočiti, i pogledati ga širom otvorenih očiju. Zariće joj još jednom nož na drugo mesto, okrenuti ga u krug i izvaditi. Gledaće ga i dalje, i neće verovati šta joj se dešava. Pašće na kolena. On će zakoračiti unazad i šutnuti je u glavu. Pašće na leđa. Zaskočiće je, uhvatiće nož obema rukama i zariti ga joj u grudi. Spontanost će grcati, staviti ruku nežno na njega u pokušaju da ga zaustavi. Zabiće još jednom. Spontanost će početi da se guši, da plače, da cvili. Držaće mu ruke na ramenima u nadi da će je to spasiti, da ga može odgurnuti. Još 20 puta. Pašće ruka. Nastaće tišina. On će ustati, gledaće spontanost kako leži u bari krvi, uhvatiće je za kosu, podići, i polagano, nožem, iseći će joj glavu. Popeće se na stolicu, baciće tu izobličenu glavu na posmatrače, ispraviti se iznad svih, krvave odeće i reći:

***“Khm Khm. Molim za malo pažnje! Ako možete svi za trenutak da dođete ovde! Vi pozadi, molim vas ostavite za trenutak piće i priđite. Po planu smo došli do vrhunca oveog našeg okupljanja. Kao što smo se dogovorili, timovi i pravila ove igre to jest kviza koji ćemo danas igrati ili da tako kažem kvizirati haha, se nalaze na papirima ovde na stolu. Molim vas neka svako uzme po kopiju. Tamo da. Kviz će sadržati tri discipline, lepo objašnjene u tom dokumentu. Malo su komplikovanija pravila tako da pročitajte pažljivo, pa da počnemo… I da, da se našalim malo, nemojte mnogo piti, pošto tako dajete više šansi protivničkim timovima da osvoje bombonjeru, haha. Hvala.”***

Nategnućeš još jednom pivo. Koleginica će otići u njenu grupu za kviz. Ti ćeš u svoju. A skroz je bila zanimljiva diskusija. Nezainteresovano ćeš blejati i cirkati pivo ostatak večeri dok koljači pripravnici u tvom timu zdušno bockaju leš i šutiraju glavu spontanosti koju je glavni koljač bacio. Za trenutak će ti se učiniti da je možda zanimljivo da bocneš jednom i ti, ali nećeš iz principa.

Ovaj sadista je onaj čovek koji kaže “Ja već 15 godina letujem sa ženom i decom u Bečićima i volim to. Volim 10 dana da imam sve isplanirano i kada mi je svaki dan isti.” Ovaj sadista je onaj čovek koji se momentalno unervozi kada mu kažeš da imaš iznenađenje za njega. Sa njim je moguć ovakav razgovor:

***
-Oćeš na pivo večeras?
-Ne mogu večeras imam nešto isplanirano.
-Dobro, može sutra?
-Sutra perem veš, ne mogu.
-Čoveče bre nisam te vido sto godina, ajmo negde na piće. Kad možeš?
(Čačka telefon. Spontanost ga mazi po obrazu. Uzima telefon i udara je po glavi dok ne umre.)
-Mogu u sredu, 17. Maj, od 19-20. Jel ti odgovara da te upišem?
-E baš tad ne mogu, isplanirao sam baš tad da zalivam petunije. Ajde drugi put kad se vidimo.
***

Drugi put ćeš ga izbegavati.

On nosi braon. Stalno. Eventualno pleteni prsluk preko košulje. On sluša klasičnu muziku. Eventualno džez. Kad hoće da poludi, pusti Bijelo Dugme. On prezire sve što je mlado. On ne voli nepravilne oblike. On ne voli šareno. On se ne kocka. Nikada, ni sa čim. On ne pije. On ne puši. Za njega je trava droga. On ne jede masno, slano, slatko, kiselo, ljuto ili gorko. On će se zgranuti na bezobrazan, rasistički ili generalizujući šaljiv komentar. On uvek čeka zeleno. On priča "da, da, mhm, da" kad mu nešto pričaš. On stoji pravo. Uvek. On trči kao balerina. On je uvek potšišan, obrijan i čist. On se čudno smeje. Veštački...

On mrzi spontanost. Ubio je milion njih. Najstrašnije.

Scena: predgrađe. Zatopljeni filter kamere, usporeni snimak. Mačka pretrčava užareni asfalt. Vintidž Mustang automobil prolazi cestom, u njemu dvojica likova isturenih laktova. Ne pričaju. Kamera lagano pomera fokus na šareno obučene ljude koji sede na pragovima. Oni su znojavi. Svima pantalone spale do pola guzice. Radni dan, a bleje, jebiga, da ne poveruješ kako se lepo živi od otimanja Nikon fotoaparata britanskim turistima kad se zagube u faveli. Nema debelih, nema bobuljičavih, ten im je uniformno kremast. Pozdravljaju klimanjem glave ove u automobilu. Znojavi su.

Prelaz kamere na pendžer mlade deve. Iz radničke porodice je, niža srednja klasa. Obučena je u majicu bez rukava i odsečene teksas pantalonice. Sise precizna trojka. Danas se potrefilo da ne volontira u crkvi kod oca Miguela, ne ide ni da prodaje cveće i ne skuplja pare za siročad iz čileanskog samostana. Ona se smara. Vruće joj je, i vrućina je tera na grešne misli. Steže brojanicu na grudi, moli se za održanje nevinosti katoličkog pičića. Sad dvojka je ipak u opticaju, sevanje u dvojku valjda ne spada pod jurizdikciju šokačkog Isusa. Znojava je.

Kadar na ulicu. Grupa iz kraja dolazi. Nabavili su i jednog Kineza. Tu su bubnjevi, radio kasetaš, gusle i vuvuzele. Bam, tras, decibeli basa lome zvučnike. Tempo ubrzava. Fastforward videa sa 14 na 24 frejmova. Tu je i on. *Papi*. Nosi maramu ispod šešira. Atlet majicu da istakne biceps, vidi se da je dečko radio na sebi, ali nije nagruvan k'o Dorian Jejts, jok, ne, to je od salse. Latino seksi, crn i mističan. I on je znojav. Oko vrata mu je ogrlica sa žetonom. Ukr’o od Cobeta kaiš sa gigantskom kopčom. Došao je da kobjasni neke stvari, znaš iz geta je, težak mu je život. I on repuje. I dok to radi, mlati rukom u kameru. Pantalone mu spadaju. Sreća pa ne mogu dalje od dubokih zeleno-ljubičastih patika sa ogromnim jezikom. Prelazak na refren, uzvlačenje pantalona. Opet priča u kameru i rukama preti snimatelju.

Oštar kadar nazad na malu. Ona je čula latino ritam, greh je nadvladao, krv je nečista. Kadar ruke koja steže brojanicu. Ah, fleška - Papi je tu! Silazi, trči. Opet 14 frejmova po sekundi. Baba uzela u ruke džoger i zabarikadirala hodnik da joj spreči put da se vidi sa Papijem. I baba je znojava. Gazi babu, baba leže, i baca poslednji pogled na ikonu Svetog Karmelita od Bogote. Babina ruka pada i brojanica ispada iz babine ruke na pod, dole je laminat, jebiga sirotinja. Pogled sa ulice na ulaz zgrade, mala istrčava, njegova bejbi je konačno sa njenim Papijem. Papi će noćas jebati, u oba slota. Dernek se nastavlja. Oh, kako su svi oni tako kul šareni, bezbrižni, puni nade, neispunjenih snova, a opet tako krimi i strastveni. I znojavi.

O, majku vam milosnu jebem, zar je problem kupiti običan glicerinski sapun, uniseks antiperspirant, običnu jednobojnu majicu, i neki polovan fen. U vr’ glave 20 evra, mala cena za veliku uslugu neidenja na kurac.

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.