Čovek koji je stalno negde u žurbi, što zbog obaveza. što zbog loše organizacije vremena! Oko njega je stalno neka frka, pere zube i češlja se, dok mu keva pegla košulju, sestra čisti patike a ćale psuje majku što je napravio tako neorganizovanog skota

Још ни Зорњача своје лице показала није, разбудио ме отац, благим ћушкањем и нежним гунђањем. Испод медвеђе коже се искобељах, још топао од сна, а он је стајао преда мном, обучен у кожух, у дебелим ваљенкама, држао је топор у снажним рукама. Први пут у брање храста! Коледо је данас! Требало је дочекати Сварожића, младо Сунце што се враћа! Скочио сам, џарнуо ватру, мали Домаћи запишташе и полетеше на све стране. И ја навукох кожух, ваљенке и ушанку, у трен ока загазисмо у целац.
Отац је дуго пртио, а ја за њим скакутао. Помолих се Морани да нас пусти до дубраве – јер заиста, дизао се хладан јутарњи ветар и вејавица – и Леснику, да нас унутра прими, заштити и опрости узимање дрвета. Обећах му жртву, меда, воска, колача, принећу пред његовим кипом, јер он је заштитник нашег рода… И заиста, док стигосмо у дубраву, ветар и вејавица престаше, облаци се проредише, и испред нас храстић је стајао, обасјан јединим зраком Сунца који се пробијао одозго па све до Матере Мокре Земље. То је био знак. Отац рече: Пази, сине! Једним ударцем! Иначе, неће на добро изаћи. Замахну тешким топором, и храстић се затресе, паде постранце, а топор се одби, и оца по нози окрзну. Приђох стабљици – висила је на још два-три влакна. Погледах оца: низ просечену ногавицу му је цурио танак траг крви. Отац се намршти и притисну руком рану.
Обузети стрепњом и молећи се Боговима, кренусмо натраг у село, носећи дрвце. Из далека, приметисмо да нешто није у реду. Резак мирис дима штипао нам је ноздрве, а у даљини као да се чуло пуцкетање ватре, запомагање жена, њиштање коња. Мало ближе, могли смо да угледамо црвене вреле петлове како скакућу по кришама наших изби.
Село је било нападнуто, кипови оборени и спаљени. Тамо где су стајали Велес, Перун, Јарило, Весна, играо је ватрени колоплет. Једино џиновски Триглав није хтео да гори. Оборен конопцима, начет секирама, тужно је гледао са земље, знали смо да га нико више неће подићи. Лесноме можемо само захвалити отац и ја што смо пре свих отишли у брање храста...

Мајка је лежала испред колибе, покушавала да устане. Пришли смо јој пуни наде, али тевтонска стрела вирила јој је из груди. Пала је оцу на руке, ја сам плакао, а она је шапутала:
Људи на гвозденим коњима... Са крстовима на грудима и штитовима... Извлачили су нас из изби... Стража је спавала... Псе су потровали још ноћас... Клали су нас као стоку... Оборили Богове, запалили... Мало нас је побегло, нису се трудили да их гоне... Пре него што су напустили село, њихов вођа, Чернобог му кости глодао, пропео је коња и на словенском што смрди на немачку проклетињу извикнуо из свег гласа:
„Пагани словенски! Срећан вам ваш Коледо! До овог датума следеће године ви ћете сазнати како се слави Божић! Послаћемо вам мисионаре. Онима који су преживели. Уколико поново дигнете своје дрвене богове, милости неће бити ни за кога. Чули сте ме. Христ вас благословио! Бар ове преживеле, остали горе у паклу... До следећег пута...“
Мајци је линула крвава пена на уста, отац је плакао као дете у колевци, стежући је у наручју. Ја сам окренуо леђа селу, одбацио дрвце, узео очев тешки топор и кренуо кроз негажени целац. До хришћанског града, да принесем жртву за Коледо, браћо и сестре. Знам једино да ће ме ускоро видети сви они које сам икада изгубио, и мајка ће ме чекати кад будем стигао, а биће тамо и наши Богови. Загрлићемо се, Богови и људи, и славићемо празник младог Сунца до краја времена.

Murakami je opcionalan, može biti i neki drugo precenjeno smeće.

Poenta su te ribe. One čitaju u tramvaju, i to Murakamija. One nisu kao ostala needukovana marva koja jebe majku kontrolorima i čita Kurir. One tiho pričaju, uvek lepo mirišu i ne grbe se dok sede. Ne prde i ne pišaju kao druga ljudska bića, toksine izbacuju kroz kožu jer je to više romantično. Ne prave nagle pokrete, ne nose cegere sa paradajzom i kese iz maksija i višnjice. Ne osećaju smrad baba koje sede do njih u busu. Pišu dnevnik i maštaju da ih plodi asistent Srednjovekovne književnosti. Gledaju kroz prozor kad pada sneg sa snuždenom "ko je ubio sve male kuce" facom. Uživaju u nekim dalekim predelima okružene aurom pačulija i veltšmerca. Voliš ih iako ih ne znaš, a želiš da ih znaš. Želiš da znaš o čemu čitaju, o kome sanjaju, o čemu ta krhka bića misle dok čekaju tramvaj dvojku.

Narodsko naravoučenije koje odobrava polne odnose sa članovima šire familije uz upotrebu prezervativa.

Anti-Krang biće. Uglavnom ima telo, al' mu mozak fali.

Екстензија која ће вам дати до знања да формат у којем вам је послата порука не подржава стандардна верзија мозга хомо сапиенса, и да ћете се, пре него схватите поруку, позабавити са њеним декодирањем.

Нешто неизбежно и неизоставно као шрафцигер на прозору Заставиног возила или африканац у екипи Јавора из Ивањице. Аца Селтик на Бир Фесту. То су неке шатро духовите реченице из домаћих филмова или Павићевих серија које у сред песме убацује дежурни диџеј. Обично те пошалице Чкаље, Гидре, Лидије Вукићевић и осталих комичара имају везе са текстом музичке нумере која у том тренутку пичи, али некад буразеру мораш добро да размислиш шта се у том тренутку откачило оном лику што чачка по винампу и за то прима неку цркавицу. Тај људски отпад има фетиш да ти усере доживљај слушања прелепих гласова Шабана, Синана и браће Ахмедовски гласом Срећка Шојића, тако да ти дође да ишчупаш радио уређај из аута, извадиш курац и попишаш се по њему. Или ћеш једноставно ако си музички неписмен наставити да пијеш пиво испред задруге и трпети тај терор према ушима и нервном систему.

Šaljivo pitanje koje postavljamo prilikom upoznavanja i barenja osobe suprotnog pola, a u cilju prekidanja neprijatne tišine. Kec iz rukava kada nam je to najpotrebnije...

Najodvratnija fela ljudi. Majstori proseravanja

Te, mi smo kultura, vidi kako sam ja kulturan idem u Prištinu da radim sa Albancima, imam šal, kosa mi razbarušena, glas mi baršunast, rečnik mi bršljanast, ova zemlja je baruština samo sam ja zlatna ribica. Te, nema para za kulturu, ček, ček, da skinem zlatan sat što pet minuta kasni u džepu mi burma mijanmar i mir-jam, te nama fale kostimi Gorica Popović sve raširila. Pa onda, te reprizirate Bulji život a nama ni dinara, nema Svetlana Bojković za votku u bifeu 212 a ne, ništa, ustvari ide u Finsku našla petog muža, Milana Panića čika Avrama ambasadora. Te onda, ne dajem ja izjave za medije al ajd za GloriHolijuLisuLeuSalmonelu da se slikam s novom pičokom pa da idem da živim na selo bez seljaka koje ću inače sam da podignem da izgleda ko Zlatibor al ne, ne, to je selo, Beograd je perbrz. Te ja ne gledam televiziju al ne izbivam s nje, milje me vazda šašolji po glavi Kusturica mi gatao na travi. Te ju, ju, ju, šta se nakotilo, nabujao šljam razvrat i poroci daleko negde ko zna gde Šerpadžija recituje Disa Džoliju, ti ljubiš a ja ne. A onda me evo sedim u emisiji između dve Starajine sise ispale iz Blica, ruzmarin još nosam na puloveru što ga nosio Tihi, saću vam odrecitujem Miku Antića pa da zajebavamo Mimu Karadžića za klempave uši i da ga pitamo dal je napoželjniji neženja. A on da šacuje Vasiljević Mirku, večno trudnu koju vara muž Vujadin Boškov il Aladin jebem li ga. Mislim ipak Vujadin. A tebe Muzafere što čitaš ovo nek još jebe Stojadin, kvačilo ti nisko hvata.

Sikter bre! Ko da ste vi jedino umetnici balego sujetna što vam zavide sitni brabonjci, koji balega neće postati, jer jebiga, iz drugog dupeta ispadaju ma koliko se uvlačili u ovo koje vas štancuje, a štancuje vas bogami, i to vas baš onako sere. Pa kad se, daske vam ispolirane jebem, što vam život višnji i nižnji novgorod znače i format 16 9 jebem pa mi na Kvadru svi ljudi dolikefalni ko Norvežani, neki slikar žalio na nešto ili kad je imao toliko prostora u medijima a da nije Tapi, il neki vajar, a da nije čuvar zoo vrta, ili šta znam, baletan, grnčar, kosmonaut il drugi neki umetnik. Pa kad je neki pesn... dobro o pesnicima da ne govorimo to je baš bedno, oni su, što se kaže, mukice.

I što bi reko neki časni pradeda da je živ sad (a pradede su po difoltu časne) more pre 100 godina to je bre sve bilo smatrano za cirkuzante, bilo sramota otići u glumce za ozbiljna čoveka tipa maramica markizet, a sad voleo me ceo džet set, i moj veliki drugar i prijatelj Kemiš. Pa, zar zbogom prvog nerođenog sina da dam u glumce, sestru i nevestu Miklošu Bikoviću što slabo poznaje Sentomaš al ipak stigne do Montevidea s Bjelom što se ispovraća po sred bidea.
Ajde bre, u dunđeraj ima svi da odemo kako tradicija nalaže, a i Pekić. Da gradimo fabrike i dimnjake bre! Odnosno, zgrade od pet spratova za investitora koji želi da ostane anoniman, ko i svi dobrotvori. Pardon, Dobrootrovi. Dobrotvorovi. Smradovi.

Da, iz ovoga izuzimam glumce iz pozorišta po manjim gradovima, njima svaka čast, a i Milana Srdoča.

Literatura:
Živojin Pavlović, Ispljuvak pun krvi - dnevnik "68

Криптонит за сваког малолетника који хоће да се клади. Стрептомицин жеља да се без уложеног физичког (не и психичког) рада оствари некаква дивиденда. Камен спотицања на магичном пролазу који спаја улицу и сисату куцатељку тикета.

Bogotac među psovkama. Nije za svakoga, pošto vrlo često ume da se obije o glavu. Da bi je koristio moraš da budeš izvorni preldžija, gazda u kući inače si najebo.

Demonski konjanici iz slovenske, a samim tim i mitologije Srba koji tada još uvek nisu primili hrišćanstvo. Ne polu čovek- polu konj već polu čovek- ceo konj, tj. konj i jahač su jedno biće a taj jahač nema svoje noge nego raste konju iz leđa. Pokvareni i zli gadovi koji noću jure ljude i uživaju da ih kasape mačevima, gaze kopitima ili ih raspore i zapletu im creva zbog toga što nisu poštovali određene zabrane i običaje na koji su ih izlapele čukunbabe upozoravale. Iza njih jaše njihov ćopavi vođa na ogromnom konju, Veliki Todor, koji je danas poznatiji kao Sveti Todor i koji nosi veliku sablju i kalpak preko lica koje niko nikada nije video. Važno je i znati da su najaktivniji u toku Todorove nedelje. Nikako ih ne mešati sa onim pičkama kentaurima.

Круна каријере сваког академског радника, његова лична Библија, врхунац његовог знања који осликава вишегодишњи рад и труд. Истовремено представља његов лични допринос томе да га све колеге и хиљаде студената замрзе за сва времена.

Суштина је у томе да редовни професор, који је прошао сва могућа и немогућа усавршавања, тренигне и стручне семинаре у једном тренутку доноси одлуку да напише сопствени уџбеник, уместо да преведе страни или настави да користи уџбеник одавно преминулог колеге.

Тим уџбеником планира да ућутка све завидне колеге које причају да је средио докторат преко странке, да натера распуштену студентарију да изговара његово цењено име са дужним страхопоштовањем, да наведе бившу жену да исече вене јер га је оставила и оптужила да је способан једино да паламуди о тој старој књизи коју зна напамет.

О његовом уџбенику има годинама да се распреда у свим академским круговима. Не може он да напише обичну књижицу од 200-300 страна, као што је то урадио његов колега који предаје на факултету у Косовској Митровици. Ипак је он велики дрмр, експерт у својој области, гостујући професор на више страних универзитета - све то мора да буде кристално јасно када се отворе корице.

Уџбеник мора бити толико добар да се због њега посвађа на крв и на нож са завидном колегиницом са предмета која пак тврди да је њено штиво квалитетније и лакше за интерпретацију. Због тог уџбеника ће јој ударити шамар на сред колегијума, пред свима обрисати дупе сликовницом коју она назива својим делом и одлучно одбити да је појебе када му то следећи пут затражи. Нетрпељивост ће пренети и на децу којима ће забранити да икада проговоре реч са њеном децом. Његово дело је тога вредно!

Будући да нема услове да измисли рупу на саксији и открије нешто ново, преостаје му једино увођење терминологије коју још нико није употребио и невероватних метафора које му падају на ум у тренуцима највеће инспирације.

Тешко јесте али уџбеник мора имати исту особину коју аутор проналази у себи - врхунску ненадјебивост.

Стање духа, трансцендентална раван ума, кулминација доброг расположења, нирвана алкохоличарске професије, клистир злих мисли. Стање које је Ричард Бартон тражио трчећи го по српским ливадама, циркајући шљивовицу на екс и берући беле раде попут босанске шипарице на великом одмору. Да је Далај Лама поклоник чашице, врхунац медитације би му био баш овај људски мод. Авангарда свим осталим кул испичутурама, холивудским или белосветским. Сви су они дркали курац на то како Паја држи чашу и меневрише својим стомаком разгрћући пијане ђилкоше, не би ли дошао до певаљке и уделио јој коју новчаницу међу заруменеле, усјајеле сисиће. Пушити цигарету онако како Хенри Фонда никада није могао ни да замисли. Бити лаф у срцу и у глави. Одбити било шта осим светог тројства кафане, лимене пиксле, каро стољњака и ОНЕ чаше. Хладнији од леда, па ипак темпераментнији од молдавијског макроа. Бити убер човек, способан да попије више него што други наручи. Отварати пиво оком, количину мерити у гајбама, при справљању шприцера рачунати да је увек зима. Једноставно, бити џек, а не трудити се иоле.

Последице које сексуална апстиненција оставља на ум мушке јединке. Сврстано у неколико шематски описаних фаза.

Турбина је направа која се повезује са таксиметром и служи да повећа износ на бројилу, то јест да набуџи цену вожње. Таксисти их монтирају на места где неприметно могу да их севају брже него што Кемиш шредује дугметару на свадби у Гелзенкирхену кад крајичком ока спази апоен од сто јура, на пример на аблендер. Постоји теорија да их неки уграђују чак и у седишта, па муштеријa на тај начин несвесно додајe по који динар на укупну цену вожње сваки пут када се проврпољи, наслони или мало јаче прдне. Продају се на бувџи, испод тезге код Љубе Румуна, или се набављају директно од произвођача, самоуког маторог електротехничара који је разбијао ОТО у основној и има на полици уредно поређане и укоричене Сименсове каталоге отпорника с почетка осамдесетих.

Истурбинирано возило, у спрези са неправилно баждареним таксиметром, учиниће да те вожња од Славије до Панчевачког моста изађе као целоноћно баханалисање са три младе раве у ђакузију и циглом кокса приде, тако да ја радије бирам ГСП. Ту барем понекад очешем сису лактом.

Nova muzička senzacija među domaćim hipsterima - taman dovoljno francuska da zvuči egzotično i originalno njihovim anglofono-uslovljenim ušima, taman dovoljno muzički bezmuda i poetski predvidljivo "šalalatralala, individua sam ja" da se proširi ovdašnjom sparušenom duhovnom pustoši kao požar kroz avgustovski malinjak.

Савремени правац у стругању коњске длаке, у оквиру којега се практикује величање Милоша и Лазара, заједно са свима онима који су се у неком периоду српске историје истакли тако што су некога рокнули, много заболи, или ослободили нешто од нечега. Потпуно занемарујући хронологију, од Немање до Новака, па назад на Чичу, јер је гуслар био фациниран Нолановим "Мементом", или му је што је много вероватније, толико пуцао да слаже по реду.

Јунаци су разнолики, да се испоштује традиција убаци се нека бицури из црногорског кречњачког крша која је својом лепотом засенила целу Сињајевину, покојни Цецин муж и Љупко Петровић.

Секундарна рупа, аналац, рч. Ту где јебе срећнији порнићар, јер је овај други црнац заузео први слот, односно чкупи. Такође, нешто о чему ти овде можеш само да сањаш, јер ти је риба домаћа, конзервативна курветина, која ти даје да је клесаш само у цупи, те се изврне ко крава и одапиње неке баговите звуке, ко хелп опција на виндовс пасијансу кад ујебеш колону. Онда ти лепо спас пронађеш у земљи киднапера, оргија и самбе, јер се младе, преплануле католкиње воле севати у двојку не би ли очувале пичију мембрану.

Црвена, 'иљадарка, Вајферт, али у једнини. Сама за себе, усамљена попут асоцијалног Рушањца на концерту алтернативног бенда у сали Дома омладине, изгубљеног у одсјају црвене фарбе за косу риба које миришу на воћне купке и дуван.

Тричава, раздрндана, спремна да буде потрошена на маргиналне ствари, али опет у подсвести једног сиромаха величана, јер јебем му матер, не може да буде мало ако има четири цифре.

Деда се испрсио и нашао за сходно да на тај начин награди читаву годину проведену у читаоници, Галатасарај је добио Бешикташ, небитно. Добио си је, имаш је. Јебена црвена, она је главни адут твоје вечери. Данас вреди само десет јевреја, али захваљујући њој ћеш да циркаш, надуваш се, возиш се таксијем од Булевара до Опова, или да урадиш неко слично срање које потврђује да твоје ситне, паорске жеље само додатно потврђују твоју просечност. Знаш да не можеш, али курва се и даље црвени, даје тај манијачки буст као некад. Данас је само гајба пива, а и даље се буса као да вреди пар пристојних патика, крв ли јој јебем црвену.