Piša Olje Bećković.

to je kad krenes na pijacu i stavis 2 kondoma u dzep,nikad se ne zna...

Ime koje je u srpskoj javnosti postalo sinonim za poturicu, ili prilagođeno ovim modernijim vremnima osobu koja je prodala veru za večeru, a sve zahvaljujući epskom filmskom spektaklu "Boj na Kosovu".

Naime, Bogoje koga tumači jedan od bardova našeg glumišta Radoslav „Rale“ Milenković, publici poznatiji kao Raka, umoran od trulog sistema majke Srbije koju su rasparčali knezovi u želji da postanu carevi odlučuje da mu je pun kurac i prelazi u turski tabor.

Bogoje, sada već kao Mustafa, izjavljuje antologijsku rečenicu koja se kao ekser zabija u nacionalnu svest prosečnog Srbende jako skoro kao one Njegoševe reči *"U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci!"* ili *"Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka".* Realno, taj Njegoš imao baš neke dobre provale.

Одјебативно објашњење информативног карактера. Јеби га.

Eufemizam za "zajebavati". Mnogima nije jasno zasto je ova rec i dalje u upotrebi.

Baća- izraz za druga, priku, derana, lolu ili mangaša u Sremu.

Верује.

Fufoidna prakljača oskudno odevena i sisa isturenih na gotovs. Ono, navali narode.

Jutros oko 4,00 časa ujutru, sredovečna kasirka izbacila je nevoljnim kontrakcijama omaleno stvorenje, teško svega nešto preko dva kilograma iz svoje utopijske utrobe, dok su pospane siluete u belim mantilima presekle pupčanu vrpcu i time, kao nevešti političari, obeležile početak jednog neizvesnog poduhvata. Dali su mu ime Filip, bake su ga šašoljile po mošnicama i tepoljile, a sveštena lica potapala u tečni odraz, igrajući se Pavlovljevim refleksima, vezujući čin krštenja sa dragoceno neformiranom memorijom malog Filipa na pređašnji dom. Slikali su ga sa cigaretom, Jagodinskim pivom, naučili da se krsti, priča dobar dan i pička ti materina. Bio je fasciniran fiokama i njihovom sadržinom, svakim korakom dalje od ulice, mehanizmom sata i godišnjim dobima. Posmatrao je i mimikom nalazio odobravanje. Svet je delovao kao neiscrpni kovitlac endorfina, pospešen osmesima, bezbrižnošću i Segom. Povremeno, neljubaznost i kazne po skrivljenim psinama su poput promaje podizale zavesu otkrivajući neobičnost crne boje, što bi Filip ubrzo zaboravio čudeći se kako to da je kanta sa đubretom četvrtkom uvek prazna. Krenuo je u školu sa interesovanjem i ankcioznošću, tako sa lakoćom i zavšio, upisao srednju medicinsku i okončao ulogu beka u seoskoj ligi. Nastavio je sa odlikama, s tim što isto nije podvodio pod uspeh, koliko činjenicu da je, nakon celodneve prakse, uspeo da ovlaš pogledom isprati obris Sonjinih bradavica. Misli su mu kao slepu babu preko ulice, ruku pod ruku, vodili sadašnjost i saveti starijih. Doživeo je da svojim ejakulatom overi vlažnu površinu koja nije blistava keramika, napio se i povraćao, naučio da ne skrene pogled i nervozno ruke otire o butine. Snimili su ga kako se drži za drveni luster da ne padne, dok mu cimeri cepaju belu veš majicu. Ostalo mu je još par ispita, koje je spremao kući, bradat, osećajući zjapeći ambis desno iznad glave. Svaki položeni ispit davao mu je dašak samopouzdanja i rugao se nadolazećoj poluzi, koja je sramno polako, gurala svu akumuliranu vedrinu. Završio je fakultet i krenuo da stažira. Društvo mu više nije pomagalo, iscrpljivalo ga je. Potom su ga napustile knjige, filmovi i šetnje, a mamurluci su, nekada bezazleno stidljivi, razjapili čeljusti upirućih prstiju. Jednom mu se na autobuskoj stanici učinilo da svako prolazeće lice poznaje, da je jednom bio svako od njih, a svi oni jednom on, kao i da je sve jednako dobro i loše. Polako, našao je načina da se ponovo oseti živim, istovremeno budeći se sa željom da to ne bude. Shvatio je da svet nije ništa drugo do prostranog hodnika, gde se predstava zida tablama od kartona, sa blještećim, balavim slikama. Da se takve konstrukcije lako mogu srušiti, a još lakše podići. Bacio je tuđe kutije i sagradio svoju. Sedeo je na klupi, pušio cigaretu i smejao se na pomisao da mora nešto uraditi od života. Može, nije isto što i mora, a ionako sopstvene kutije natapa tuđa kiša. Pustio je stvari svojim tokom, ne misleći da je u pravu, ali ni da nije. Samo je jedno čvrsto rešio. Trudiće se da nikoga ne smesti u svoju kutiju, jer izlazak iz tuđih boli više nego sam porođaj.

Особина људи "на нивоу", која се манифестује ставом: "Ја сам квазиинтелектуално говно са високим мишљењем о себи, али умем без блама да проговорим са приматима ван мог круга". Они верују да је добра.

Drugarica sa kojom ste u kombinaciji. Pojava do koje dolazi u slučaju nemanja devojke, a kada vam usled neizbežnih fizioloških procesa nivo testosterona pređe gornju granicu. Tada bliska vam ženska osoba, prema kojoj ste do tada gajili samo prijateljska osećanja, postaje kombarica - prijateljica i podrška u svemu, pa i u sexu.
Takođe, to je imenica treće deklinacije ( kao dadilja, na primer ), koja postoji samo u ženskom rodu.

Чудна ми чуда: обуче кошуљу, панталоне, обује ципеле, евентуално машна и сако (може, а и не мора) и - ето га човек!
Али, не буде баш увек тако...

Ono što uze Tamaru.

Opasno je. Vidi šta se desilo Šumiju.

Поента. Огољена суштина. Једна реченица која погађа директно у мету. Реченица која се обично прећути.

Постоји у човјеку нека нејасна тежња да прећути оно најбитније. Да говори сатима, али да не каже поенту. Да остане нијем када треба казати круцијално. То почне рано. У младости. Једном оћутиш, стрпаш дубоко у складишту своје подсвијести и заборавиш. Заборавиш? Тешко. Речено се заборавља. Реченом се опрашта. Оћутаном, хм... Оно што ниси рекао никада не заборавиш. Увијек ће ти становати негдје на врху језика. Као проклета душа која лебди између живота и смрти, прећутано лебди између ћутње и жеље да се каже. На врху језика. Тик пред пуштање у етар... али ту и остане. До краја.

Неки људи оћуте своју бит. Суштину свог постојања. Никада је не подијеле са другима.
Желио је да буде пјесник. Да пише за дјецу. Желио је да буде глумац. Да пусти бркове као Зоран. Желио је да живи у Даблину... Оћутао је. Није имао храбрости да каже. Да покуша. Постао је рачуновођа. Не живи лоше. Споља. И дан данас куцка у телефону насумичне стихове, док чека зелено на прометној саобраћајници. Обрише кад стигне кући. Оћути.

Гдје би нам био крај да смо рекли све што је требало? Зар би ми жена била Јована а не Жана да сам рекао? Бих ли живио гдје живим? Да ли би ме и даље сматрали лошим да нисам ћутао?

Оћутано гризе. Оћутано уједа. Крваво. Болно. Вјечно.
Ријечи су да се говоре, осјећаји су да се искажу. Немојте ћутати. Последице изговореног не могу бити горе од оног оћутаног. Шамар не боли. Презир је пролазан. Туга се лијечи. Само оћутано постојано траје. Мори и не да мира.

Зашто сам ово написао? Зато што... хм.

''Нема теоретске шансе да то урадим.''

Понекад уме да звучи и иронично:

Koka-kola, Marlboro, Suzuki. Mesto na koje izlaze mladi i mlade. Zbog ovih drugih nataloži se tu i štogod matorih. Kič i šundčina-tako kažu. Sad, pošto sam poslednji put izašao u lokal koji nema karirane stoljnjake na stolovima i ima pisoar, kad je Mijatović pogodio prečku. Reko' sebi, izadji-šta te košta. To da itekako košta sam kasnije shvatio.

Ulazimo, pretresli nas. Dobro, to je lepo. Sigurnost je važna. Skoro gole žene igraju na šanku, to im je pos'o. Ove kojima to nije posao su samo za nijansu manje gole i ne igraju na šanku. I to je lepo-šta fali golim ženama? Uštekasmo nekako mesto za šankom. Gužva-puca! Gledam cene, skupo-ali ko ga jebe. Nismo ni mi golje. Samo prošle nedelje sam lično izvršio utovar-istovar preko dve tone cevi i rebrastih radijatora. Ima se.

Muziku znam, šuče svaki dan iz radija u kamionu, majstor voli kad zavija. Ovde peva neka Selma, dobra jebemlije. Utom, puče flaša-puče pička-stade Selma. Tuča. Dođoše oni što su nas pretresali i izbaciše ih sve đumle napolje. Nastavi Selma. To je isto lepo. Marva je napolju. Uguraše nam se neke klinke u punkt, nema veze, klinke su-ne smetaju.

Ultimativni revanšistički spust ribi koja nas je odbila na drzak način.

Ultimativna zajebancija upućena ljudima sa govornom manom.

Подјебавачки побједнички усклик.