Akt skidanja košulje, pantalona, suknje, haljine, sakoa, čarapa i drugih odevnih predmeta koji na bilo koji način guše, stežu krvne sudove, izazivaju svrab, pritiskaju polne i druge organe ili se na njih mora paziti zbog gužvanja, prljanja, cepanja i istezanja, te izazivaju mentalni umor. Ovim aktom, ozbiljan, delatan, svrsishodan i planiran deo dana odlazi u istoriju, a počinje deo dana koji nikad neće postati deo bilo kakve istorije.

Razgaćivanje je gotovo uvek praćeno luftiranjem međunožja, podpazušja, nožnih prstiju i raznih dlakom-obraslih delova tela, najčešće brzom šetnjom po kući radi stvaranja optimalnog vazdušnog strujanja. U zavisnosti od godišnjeg doba, ritual se završava zavaljivanjem u komad udobnog nameštaja - u toplim mesecima, ili oblačenje apa drapa u hladnijim mesecima.

Најдуже коло. Коло које траје цца четреспет минута, и састоји се из неколико кола. Због чега је знано и као Франкенштајн коло.

Свира се на средини свадбе, негде кад се изнесе печење. Сврха му је да се разбуктале страсти смире, већ пијани мало отрезне, и да се остали довољно издувају до врхунца - до тренутка када се погасе светла и у собу уђе торта на три спрата украшена кинеским прскалицама, док оркестар свира "Моји су другови".

Камиказа коло служи и да потенцијалне удаваче пред кибицерима покажу своје тресуће облине, као и издржљивост, а теткама да покажу да још нису за бацање и разбуктају давно загашену ватру код својих мужева.

На крају је обавезан аплауз ретким преживелима, који су поносно остали на бојишту, црвени као булке, знојави ко тркачки коњи, неки у прединфарктном стању, али поносни попут пауна.

Kloaka sive moždane mase domaće malograđanštine, krajnji domet intelekta i životnog dela brata od tetke sa sela Divi Gavaja koji se vratio sa šljake u Vijeni. Dosadilo čoveku uvođenje podnog grejanja i lepljenje laminata, pa rešio da se k'o i svako naš turi u neki privatan bizmis, ali da integriše životno iskustvo sa Zapada, otamo gde je sve bolje.

Kroz naziv altruistički ponuđen dašak veličine i lepote tamo neke strane zemlje, gde su svi kul, ne prde, ne češu bobuljice na dupetu, ne nose debele čarape zimi kad smrzne Jugić na minus deset, gde ljudi žive brzo, a hrane se lako, ne čuče kraj kapije puškom čekajući električare, i za brenč u salad baru jedu ovsene pahuljice, nekad ponekad kroasan sa zelenim čajem, doduše ređe. Dašak nade, zrak sunca ponuđen domaćoj sirotinji, što umnoj, što materijalnoj, što najčešće oboma u paketu.

Jer jebiga, naziv butika "Yves Saint Laurent" u prigradskom naselju tako bombastično zvuči, da zaslepuljuje fleškama gladne, sive oči raje tako da se i ne obradi pažnja da se radi o daščari 3 sa 5, gde uz saundtrak najnovijeg Bađijevog hita, tetka od tr'espetaka godina obučena u tigrastu majicu i platforme u plute, nudi samo tebi ekskluzivan, zadnji primerak or'ginal Nikke patika. Eto, kao za tebe, jer vidi da si dobar i lep dečko, dvadeset evra daj i nosi bez brige budi, jer njen sin ima iste, ali vrati ti nazad dva evra da devojku na kafu odvedeš. Samo od nje, ekskluzivno za tebe. Dašak Pariza, patike za osamn'est evra, bezobrazni, dvosmislen namig i kompliment od iskusnije žene, pa nisi valjda neki hladni bezdušnik, ili nedobog neki proračunat smarač pa da odbiješ. No-no.

A tek ne klanica "Braća Vuletić - domaći odgoj krmaka", to je totalno seljački i tu se životinje sigurno nehumano ubijaju satarom u dlakavoj ručerdi nekog radikala Milete rodom iz Rogatice, nego butik mesa "Everton". U butiku mesa životinje same uginu, i to samo životinje koje su bile u velnes štalama, nisu srale, niti ležale na slami. Nego, praznoća apsurdnog života im dodijala, jebiga farmer im čitao pred spavanje Bodlera više nego Murakamija, sabskrajbovale se na suicidalne blogove na Tumblr-u, a bile i po prirodi pomalo bipolarne ličnosti, rešile da uginu. Od tuge. Ne, pardon - od veltšmerca. A tek osmeh i nebesko plave oči Stefana Nikole, butik-menadžera za prodaju mesa *...Eh, avaj!*

Moldavka u svetu krpa. Rumunsko - somalijski etalon jeftinoće. Koristiš i otreseš. Ako je premasna baciš.
Redovan je stanovnik buđavih sudopera, komšija čađavih roštilja, prijatelj WC šolje.
Neki tamo seljak koji ju je izmislio slučajno kad mu je pala masa za pravljenje vaginalnih dijafragmi na đon od aBidas patika sa buvljaka nije ni sanjao kakvu će mega popularanost steći ovaj artikal.
Relano, nisi lud da uzmeš lepu, normalnu, crvenim vezom prošaranu belu krpu i trljaš mašćobu sa dna lonca u kome se pasulj zadržao devet dana, a po ivicama buđ počela da se vata - zato valjda služi truleks. Samo ime govori. Nešto je trulo, u zemlji Danskoj.
Najčešće ih proizvode u bojama koje podsećaju na litavac, žuta i oker, i koverte iz policije, plava. Takve ih tačno poželiš smešati zajedno sa ispoljenim sadržajem debelog creva i povući vodu. Nije neka šteta.

Vrlo šokantan aparat u nas Srba. Misli se na električni "bokal" u kom se kuva kafa pri nedostatku šporeta. Šokantan jer se dosta ljudi prevari i promeša kafu metalnom kašikom, a pošto metal provodi struju čovek ostaje u najboljem slučaju malo protresen. Mada, to nije jedina opasnost.

Mitska predstavnica visoke građanske klase. Savremena i sofisticiranija verzija nekadašnjih rimskih Matrona. Po nacionalnom opredeljenju stara Beograđanka, po seksualnom - udovica. Jedna od onih endemskih vrsta koje povremeno viđamo na centralnim ulicama našeg glavnog grada; tihe, ponosne i obavezno sa šeširom na glavi. Ukoliko to dozvoljava akademska penzija pokojnog gospodina Hadžizdravkovića, šešir je obligatorno šireg oboda i pravi hlad patuljastoj francuskoj pudli ili bišonu ( boja nije od preteranog značaja ) koji se - sa posebnom razdraganošću, razume se - polako ali sigurno DAVE na kratkom svilenom povodcu svoje gospodarice. Kupivši dve krempite u čuvenoj poslastičarnici ''Petković'' - kojoj se ovom prilikom zahvaljujemo na dugogodišnjoj saradnji - naša matora babuskara...pardon - GOSPODIČNA se upućuje u svoj prostrani stan sa visokom tavanicom - lociran u Hadžimilentijevoj ulici - gde će za aproksimativno jedan sat popiti šoljicu čaja ili cikorije sa poštovanom i isto tako podgrejanom ( autor misli na leš; prim.prev.) gospođom Hadžipešić. Mobilni i ostali telefoni ih neće uznemiravati u toj popodnevnoj imitaciji od života. Naime, iz više komplikovanih i jednog prostog razloga, rođena deca nikada nisu bila opcija. Voljene azaleje su jednostavno bile isuviše voljene...

Mala zadimljena birtija, ne više od pet stolova. Obično van grada, sklonjena od pogleda pa i da prođeš pored nje teško da ćeš je primetiti. Već sa vrata se oseti domaća atmosfera kao da si u svom dnevnom boravku a ne u birtiji punoj neznanaca.
Tvoje je samo da založiš neku smešno jeftinu brlju a duša se sama otvori i onda istovariš na konobara sva govna što te guše a on mučenik ti samo doliva i sluša. Jbg, od takvih kao ti je decu odgajio i odškolovao pa ćuti, trpi i klima glavom. A ako nemaš šta da mu kažeš ili ne želiš da se ispovedaš nekom tamo strancu uvek možeš poslušati priče sa okolnih stolova. Nasmejaće te, skenjati, baciti u razmišljanje.

Способност владања ситуацијом у најразличитијим околностима. Власници ове особине и следбеници насловне изреке лако успевају у животу.
Овај скил тражи образовање шире него што Филолошки може да пружи, а искуство улице самог Кристијана Голубовића. Дрскост, самоувереност и лицемерје да буду урођени.

Е, то је за мене полиглота...

Tužna konstatacija žene ili devojke kada joj dođe iz dupeta u glavu, i kad prepozna da pređašnji dobrodušni otirač za noge, kakvim vas je smatrala, jeste u suštini muškarac, koji ima svoje ja, i petlju da se bori kroz život. Tu padnu reči tipa "Bila sam mlada, bila sam luda".. uz kobajagi nevino trepkanje očima uz bambijevski pogled širokih zenica, dok se suzica u kraj oka nazire, prebacujući muškarcu krivnju, igrajući veoma podlo na kartu slabijeg pola. Čisto da ne poverujete sebi da je to neko ko vam je ostavio ranu na srcu veličine budžetskog deficita Portugala. Al' zajebi!

Najesti se ko car. Besplatno, obimno, kvalitetno i na kraju još primiti platu za to.

Autor i voditelj nekad interesantne emisije, koji je od jebavanja po sibirskim vukojebinama i skandinavskim pripizdinama, svoju emisiju sveo na opšti krkanluk po obližnjim selima. Od čuvene Čukotke, koju je RTS reprizirao više od reklama, Memedović nije snimio emisiju dalje od Beograda 100 km u poluprečniku.
Ionako gostoljubivi domaćini, svoju gostoljubivost podižu na viši nivo, jer Bože moj, ću izađem na televizor a Memedović sa ekipom to sve vešto koristi i jede ko izgladneli solunac, pa makar povod za emisiju bio totalno banalan.

Čovek koga zaista nije briga šta će selo da misli ako na papuče obuče crne čarape skoro do kolena, raskopčanu šulju u svim bojama, stavi kačket i objektiv najnovijeg modela "Canon" fotoaparata usmeri ka prirodnim lepotama zemlje.

    Амин! Нема даље. Небитно да ли се налази у дому здравља, ургентном центру, пошти, суду, станици МУП-а, код адвоката, у социјалном, банци, цркви или код аутомеханичара просечан Србин или Српкиња се на заказан термин позивају и уздају више него Американци на пети амандман.
    Свети аргумент у расправама по карактеристичним змијоликим редовима и ненадјебиво-неопозиви аргумент у свађи са шалтерушом. Наоружан недискутабилним аргументом улазиш каубојски у чекаоницу, скенираш погледом присутне обичне смртнике којима по погледу видиш да те се плаше и гангстерским ходом прилазиш шалтеру где изговараш громким, благо промуклим гласом: имам заказано. Људи падају у несвест, шалтеруша ставља кафу и нуди ратлук, чистачице чисте под око тебе као паркет око Мајкла Џордана ономад.
    Нема ту хитан случај тамо-вамо и циле-миле, нема падања система, ја бре рођаче имам заказано тад-и-тад и хоћу бре да будем примљен.

Моја фиока је фиока коју има сваки клинац. "Мама, јел ово сада моја фиока?". Да, добио је фиоку... Тако је лепа и празна. Ставио је унутра свој аутић. Да, то ће бити гаража. Сада је ставио и човече не љути се. Време пролази... Негде међу лајсницама зе завукло педесет пара... оних малих жутих и дебелих. Последње важеће паре у Србији. Сада нема мање од 1 динар. Ту је и неколико бомбона из праисторије, мачкин зуб који је нашао у дворишту, неколико камења са мора. Једна праћка. Каубој и индијанац, тенкићи и топови. Пар резача, гумица.... Касније се уселила прва потрошена оловка. Патентица која се сломила. Хемијска која се истрошила. Свеска за математику. Уџбеници са редним бројевима. Последњи су имали број осам. Ево га, гел за косу, један дезодоранс, стари бријач. Кутија кондома. Неколико дискова са сликама које више не жели да гледа. Стари мобилни и пуњач. Стара батерија од новог мобилног. Индекс. Радничка књижица, здравствена... Нека стоје ту, сада не требају... Прстен... Ту ставља бурму када излази са другарима. Коверте од плата и рачуна... Чекове... Опет здравствена... Сада нека нова. Са овером до краја живота... Бромазепан и Ласикс. Налази лекара, рендген снимци. Цео један живот у тој мојој фиоци.

Stanje u kom se nalazim dok stojim ispred butika sa bezbroj kesa u rukama, čekajući devojku da završi šoping.
Posle nekoliko sati obilaska, polako počinje da mi se gubi osećaj za vreme i prostor, i onda u jednom trenutku dok stojim i čekam sa tom gomilom stvari, utrnulih ruku i nogu, kad sam već izgubio nadu da će ona uopšte izaći iz prodavnice, pogleda već uveliko fiksiranog u jednoj tački, čini mi se kao da počinjem da se dematerijalizujem i onda odozgo posmatram sebe, nemoćnog da se pomerim, pa čak i da skrenem pogled. Kao da sam ostao trajno fiksiran u toj tački vremena i prostora, dok osećam da sve oko mene normalno teče. Prelazim iz jedne dimenzije u drugu, nadajući se da ću je sresti u nekom delu paralelnog sveta i prekinuti agoniju. Ali bezuspešno, svi njeni paralelni entiteti su u ovoj stvarnosti, pomažu joj da istovremeno skenira svo ono mnoštvo izloženih krpica.
Nakon ko zna koliko vremena, ona konačno izlazi iz butika, primetno starija, ali i vidljivo srećnija. Sledi postupak oživljavanja...

Najpro hejt na svetu.Sva vaša kenjkanja i pljuckanja po raznoraznim pojavama i personama pred lećatovim hejtom se povlače k'o pakistanske bule pred poplavama.

Ćaletov hejt obično nema jasno poreklo i cilj,ne zna se kada će da provali i ne trpi osporavanje ni argumentovano ni nikakvo.

Intezitet mu je toliki da pomislite da bi ćale objekt hejta,da mu se u tom trenutku nadje pri ruci,spakovao u taksi i rekao taksisti da vozi do KST-a na metal meltdaun veče,kol'ko ga mrzi.

Tradicionalna zadužbina u Srba, mesto dobrog provoda i još bolje rakije, mesto gde ljudi uđu ne poznajuci nikoga a izađu sa četiri kuma.

Marketinški trik mnogih pazarskih,kualalumpurskih i trabzonskih konfekcionara i obućara.Gadja se na *Italijanci su tako elegantni i strava* žicu kod potrošača.I stvarno Emilio Borgeti i Valentino Mauri za 1500 dindži idu k'o alva.

Људи иза торента. Одржаваоци брода модерног пиратства. Скривени хероји даунлоуда. Они који не стопирају фајл после 100% и завале се у фотељу уз Бетлфилд или крековану верзију Фотошопа, већ га вредно држе наредних неколико дана на аплоуду, иако им је нет слабији од садржаја алкохола у Мераку, и модем старији и прашњавији од Мерлинове браде.
Неки би их означили као луде и ставили их у карантин са музичким плејером на којем је само песма Зомби од Кренбериса, и ангажовали стручњаке да им говоре како ће све бити у реду. Али, сидера је толико мало да се могу пребројати на прсте једне руке чернобиљског новорођенчета. Имају своја веровања и начин размишљања који се коси са размишљањем личера. И нису нимало наивни, кол'ко би се могло помислити.
Има их разних. Од далеких предела источне Русије, где је интернет конекција луксуз, а једине торентоване песме одишу вотком и руским нагласком, преко југо-западне Европе, чији адолесценти терају и по неколико сати торентовања дневно, са конекцијом која има више нула од сложеног бинарног броја, па до обала САД, и ванземаљских машина које се крију у четири зида двоспратнице, са хоумпејџом подешеним на 4цхан.орг, и складиштем од 80% порњаве, и 20% торента те исте порњаве. И сви се чују преко Скајпа.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Vrhunsko božanstvo. Presvetli, predobri i brižni anđeo koji mane nema. Romantičan kao Željko Samardžić, jebač kao Fernando Kolunga. Kuhinjska spretnost Džejmija Olivera u kombinaciji sa šarmom Ivana Bosiljčića dok se upoznaje sa njenom majkom (Jao, kako sladak razmak međ' zubima ima).

On ne gleda finale Lige šampiona, on tad svoju dragu vodi u bioskop, pa posle na večeru. Ukoliko joj naravno sam ne spremi neki svoj specijalitet, u isto vreme svirajući joj klavir na uvce. Jeste, na uvce! I dok se ja nerviram zašto ovaj idiot opet maši prazan gol, a ova moja mi zvoca sa strane da joj pustim neku Šeherzadu (Jebao je Esad Plavi), on sa svojom dragom uživa u najboljem vinu koje je trenutno mogao priuštiti, poklanjajući joj narukvicu koju je toliko želela još otkad ju je prvi put videla u izlogu, dok su išli zajedno u šoping.

Ne treba zaboraviti da u po noći zna datum njenog rođenje, datum rođenja njene keve, ćala, babe (mnogo fina žena), sestre, kera Žuće, datum prvog sastanka, prvog poljupca, šta je tad nosila, izgovorila, nja, nja, nja...

Iskreno, ja njega nisam ni video. Odbijam da poverujem da ovakvo nešto postoji i da ima kurac.