Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Veliki odmor. Svi se guraju k'o da je upravo zvonilo.
Devojčice se drže za ruke, a dečaci im dobacuju loše fore i na kvarno ih štipkaju za guze. Redar je digao ruke od prijavljivanja bilo koga. Tetkica je zaspala, a domar nije namestio ozvučenje kako valja. Preciznost korisnika WC-a na istom nivou.
Kad prođe, svi počinju da uče.

A na kraju, pošteno se napiju samo oni đaci koji prošvercuju pivo preko ograde.

Onaj tako čest trenutak kada vas iz dubokog sna probudi neka vika ili lupanje.

Мушкарац који раскида везу у очима већине женског света.
Како год да се постави после раскида, из бројних знаних и незнаних разлога, ово је један од најчешћих епитета који ће жена да употреби.

Poslednji vapaj momka pred ostavljanjem. Neke stvari ne idu klot, pa to ti je, ali jebe se njoj.

(Ovaj izraz sam stotinu puta čuo od svog druga A. Svaki put kad bi ga neko pitao o devojkama on je za sebe govorio: „Ma, ja sam Veselin.“ Izraz je pokupio u nekoj emisiji Laneta Gutovića, a ja za priču znam iz druge ruke...)

Veselin je, kako je on to objasnio, neugledno konjče bez pedigrea koje puštaju da odradi romantični deo, tj. predigru, da „ uveseli“ nezainteresovanu ždrebicu i spremi je za parenje. Onda, kada treba da dođe do akcije, puste rasnog pastuva, a Veselin ostaje sam sa svojim bolom u duši (i u preponama, verovatno).

Neretko se dešava da momak pikira devojku koja je jako povučena, ili hladna štreberka koju momci naizgled uopšte ne interesuju. Ona ga naravno odbije kao navalentnog i dosadnog, ali sada, sa probuđenom seksualnošću, sigurna u sebe i svoje kvalitete, za kratko vreme pronalazi drugog, frajera koji joj se dosada činio nedostupnim. To je benigni slučaj Veselina i normalna pojava.

Mnogo je gori slučaj (a dešava se češće nego što se u to veruje), kada devojka ne odbija momka, već je itekako zainteresovana, a momak se smota, bilo zbog nesigurnosti u sebe, bilo zato što devojku smatra polubožanskom sveticom koje on nije dostojan, bilo zato što od ljubavi očekuje previše ili što ni sam ne zna šta ’oće, ili od svega toga pomalo.
Tu se flert i platonska ljubav završe tako što devojku pokupi neko treći ko je ne smatra sveticom, najčešće pastuv koji ih je promenio dosta, pa mu ni ova ništa ne znači. Veselin je poslužio svrsi, pa mu ostaju bol u duši i pornići na internetu i „Moja je pesma lagana“ od „Valjka“ .

Ubili me ko pičku.

Gluvonema sisata nimfomanka kojoj otac drži pivaru.

Uzvik djevojke za vrijeme seksa kad je njoj najslađe a on hoće da ga vadi.

Prvo pravilo samoodbrane u vojničkoj menzi.

Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.

Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.

Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.

U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.

Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!

Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"

Pitanje koje se postavlja osobi koja se ponaša kao da je teško retardirana, ili kao da uopšte nema organ za razmišljanje.

Изгубити и минимум логике и луцидности у понашању или говору. Кажемо за неког да се одјавио кад сконтамо да ни он сам не зна шта говори и губи сваку контролу над сопственим акцијама.

Kad privedeš ribu na praznu gajbu i kažeš joj "Skidaj gaće!" na šta ti ona odgovori sa "Ali ja ne nosim gaće!", a tebi umesto da se još više napališ, nasrneš na nju i odvališ je od kurca, u glavi odzvanja nastavak "...i ti to dobro znaš Bobo!" na šta počneš da se cerekaš i kažeš joj "Izvini, ali ja ne mogu!"

Kaže se za družinu koja ni po godinama, ni po karakteru, ni po interesovanjima ne bi trebala biti zajedno.

Označava tehničko-tehnološki pristup nekom problemu, modus operandi kojim se subjekt služi u datoj situaciji, namećući dominantni stil okolini.

Ono u čemu pokušavaš da živiš dok te život ne išamara.

Nenormalno iskren čovek,
čovek koji se ne boji da pokaže svoja osećanja,
nesebičan čovek koji bi svoje rado podelio sa drugima!

Večita noćna mora dece.

Ovom izjavom vecinom zavrsavaju duge diskusije izmedju dvije strane koje raspravljaju o nekoj temi... Ova izjava nam govori da je doslo do Happy End-a :)))))))