Упорно одбијање нечије понуде коју онај ко вам нуди сматра лепом ем неопходном за битисање.

Мексиканац који је псов'о Бога.

Devojka u mini suknji i majici koja se srela sa ocem na vratima.

Уз Галеникину прву помоћ, резервну гуму и дизалицу, обавезан прибор у заставином возилу 90-их. У ствари, прву помоћ и резервну гуму ниси морао да имаш, пандура подмириш са тричавих 500 милијарди, и терај. Али дизалицу и литар и по горива свакако.
Дизалицом решаваш учестале конфликте у саобраћају, а са флашом од литар и по... Ех, са флашом од литар и по горива ти си сигуран као беба у мајчиној утроби, пун самопоуздања макар кренуо на Килиманџаро. Знаш све коте, изохипсе, брежуљке и увале, користиш чак и нагиб асфалта за сливање кишнице. Ауто, у принципу, ради неки десети део руте, све остало је лер и гурка.
Са литар и по гузиш по цичи зими у скровитој шуми са укљученим грејањем, читавих 10 минута, лајка бос. Реално, ни не треба ти више.
Са литар и по запалиш цело село, што да ти јави није хтело... Али то је већ нека друга прича.

Vuk Branković međ' garderobom.
Gde god krenuli, šta god uradili, on će i na najsitniji mogući pokret onim odvratnim zvukom u potpunosti otkriti vaš položaj, te se stoga preporučuje samo za sportske aktivnosti.

Bus kontrolori u civilu.

Skromno, u krugu porodice.

У великој мери придавати значај одређеној ствари. Бити загрижен за нешто не(достижно) и тежити остваривању истог.

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Priloška odredba za razočaranje. Nadomak ruke, al' tuki u poslednjem trenutku. Ža dlaku šinko.

Nafurani kuvarski blejač koji banjava ljudima na kafanu i osoblju konstantno kenja kako sve rade pogrešno i kako se sprema po Interkontinentalima i kako su oni svi bezvredni paramecijumi, a on jedini ume da skuva pilav. I to im soli kao na finjaka, uz fabrički ugrađen pederski smajli. Sve se snima i prikazuje kao Paklena kujna.

Dakle ovaj nadobudni drkoš, obučen ko protojerej-ninđa jebeni, sedne za sto, dobro se nakusa sopstvenog ega i počne da spava u mozak, počevši od menija. Gde vam je ovo, šta vam je ono, kakav vam je ovo nož, dođite samo čas još nešto da vas pitam, jeste li vi konobar ili kelner? Previše soli – nedovoljno bibera! Gde je moj hosenfefer??

Slušam kako onim svojim drkadžijskim nazalnim glasom sipa mudrosti nesrećnim konobarima i kuvaricama, šatro da im pomogne da poboljšaju posao, a u stvari gleda da ih izjaše ko u finalu rodea, uništi im ono malo “ja”, istranžira volju za životom i natera ih da se nagutaju iste, čime se gledanost bustuje sto posto, reko piplmetar.

Snimam kako samozadovoljno drvi, keca pomoćnicu kuvarice, koja ionako neprijavljena radi od jutra do sutra za neku bednu crkavicu kojom izdržava dvoje dece i muža alkosa. “Kakva vam je ovo konkavna daska za sečenje”, “Po čemu je brrrrule dobio ime, ne znate, baš me čudi”. Pederski smajli opet. Gledam ga i slušam, mahinalno stežem pesnice i zube, i poželim da ga oplajpičim teflonskom dvajesosmicom za palačinke po ćeli, a onda mu facu nabijem u ključajući potaž od šampinjona sa teletinom, a kao prilog mu surduknem kelerabu u prkno.

Uh, što bih voleo da neko tom bradičastom gomnaru zaprži čorbu, da se tako izrazim, kupio bih takvu epizodu na DVD-ju, pa i uz prašak od 12 kila ako treba, bilo bi jače od onog kad Kojot trti Trkačicu.

Неке ствари у животу су саме по себи једноставно толико чемерне, да у њиховом случају оне ситнице које живот чине радосним не значе апсолутно ништа. Попут девојчице која се игра међ лешевима изгинулих војника, тај трачак радости је мртва курчина наспрам заслепљујућег црнила које је окружује.

Оправдање кад упорност досегне испод нуле. Кад прораде психолошки механизми одбране , па се од целог сношаја са рибом ти задовољиш мастурбацијом. Делићем. И неком бајком која је успешна само у твојој глави. Нешто као привид савршенства што у стварности изгледа отприлике овако:
"Свако вече на тераси тој, миловаћу косу њену..."
А коса је заправо масна да би и Виталу добро дошла као извор. . Јер ништа није и не може бити савршено...
осим пљеке с луком.

Ефикасно решење кад се схвати да не функционише све по принципу покретних степеница, илити ескалатора, већ да за успех ипак треба мрднути гузицом из те удобне фотеље.

Тешко а?

Nekada davno, kada onlajn timske igre kao što je "Warcraft" nisu ni bile u planu, naša (i ne samo naša) siva emigracija je u dugim pohodima po belosvetskim, velegradskim ulicama tragala za mrvicama bilo kakve hrane, kako bi spojili jedan dan sa sledećim.

Bili su azilanti, begunci od režima (neki su to zaista i bili, a neki su se bogme malkice folirali), bez igde ikoga svoga da im pomogne, nisu znali jezik i nikoga nije briga za njih. "Eto vam", reći će im službenik zemlje u koju su pobegli, "evo vam ulica, mogućnosti su mnogobrojne." Ako posla i ima, kako ga naći? Kako se prehraniti.

Kockice šećera. Bele se kao biseri na ogrlici supruge lokalnog aristokrate, bogatuna. Primamljive su, tako bele i tako slatke. Stoje u posudi, samo čekaju da ih uzmeš i, umesto u kaficu ili čaj, sve strpaš u usta. Da tako prevariš stomak, da obmaneš sebe da nisi gladan.

Kockice šećera - samo neka ih u posudi bude. Makar samo jedna, ako već ne dve...

Teniski "slengovi" za ***smanji s drogom čoveče***.
Niko nije dokazao al' ja kad kažem...

Циљ којем тежи свака проститутка.

Plus na Teološkom fakultetu.

Izraz se koristi kada hoćemo da dočaramo osobama u razgovoru da je neka devojka veoma ružna.

Tako zovemo ono govno na vrhu pertle.

Priloška odredba za način.