Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!''
A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo.
Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.

Tip ljudi sa kojima obično dogovorite troiposatno čavrljanje pred svirku, nadajući se da će iscrpiti teme i umoriti jezik, pa ćete na koncertu moći, začudo, malo i da slušate muziku.

Nažalost, ovaj utopijski recept ne pomaže. Zato pokušajte da ovakve ljude u ovim prlikama isključite iz svog društva, da ne biste došli u priliku da morate da ih isključite za sva vremena.

"Неће да може" на босанском. Привлачније за изговор и нарочито за духовите теме.

Обдарени Аладин. Место сабље за појасом упасана стоји паламара.

Животиња, не мост.
Пасји живот је милина, газела је сјебана. Стрес, стрес, стрес. Не можеш ни воду да попијеш а да нешто не проба да те поједе.

Najveći sin srpskog naroda i narodnosti. Od majke Srbije i oca Sporta srpskog.

Već kao mali pokazivao je sav svoj raskošni talentat. Svi su ga voleli. Svi su želeli da ga gledaju. Bio je broj jedan. Glavno mudo. Svako selo je zbog njega izgradilo svoj fudbalski teren. Sve su ribe vlažile na njega. U međuvremenu, opila ga je slava. Novac mu je udario u glavu. Počeo je da izlazi po inostranstvu. Vreme je provodio uz političare, lopove i slične. Propadao je. Pao je na najniže grane. Kao klošar iz kraja. Svi ga znaju i sećaju se kako je nekada žario i palio, a sada je duboko u mraku koji je sam stvorio.

Za vreme njegovog lumpovanja druga deca gore pomenutih roditelja su počela da se probijaju. Starija ćerka Košarka je oduvek bila vredna, pametna i uspešna, ali na nju nije toliko obraćana pažnja. Uvek je bila odličan đak, ali Fudbal je bio ljubimac roditelja. Međutim, kada je on dotakao dno života, Košarka je postala ponos oca i majke. Na nju se ugledala i mlađa sestra Odbojka, kao i najjači član porodice, brat Vaterpolo. Nizali su uspehe na svim nivoima. Donosili su radost u kuću, što i dalje čine, a što je od skora počeo da čini i klinac zvani Tenis.

Međutim, majka i otac se sa suzom u očima još uvek sećaju uspeha najstarijeg sina, i nadaju se da će on opet biti očev ponos i majčina dika, da će opet koračati uspravno, sa visoko uzdignutom glavom i rušiti sve prepreke pred sobom. U njega se i dalje polažu najveće nade, iako to nije zaslužio. Svi potajno žele da se trgne i ustane iz kome u koju je zapao svojom krivicom i nepažnjom.
Nekada uspešni sin Rukomet je prolupao i davno pobegao od kuće, i od tada se ne zna ništa o njemu.

Kad si zlatan.

Eh, sudbino!
Dal’ je neko svestan koliko imam godina? Davno sam zreo za penziju, ali džaba mi, ne daju. Granica se stalno pomera, teško da ću to dočekati. Osim toga, hranim se jako nekvalitetno i skupo. Radim prekovremeno, a niko to ne ceni, svi me drndaju i jebavaju do iznemoglosti. Bar hvala neko da mi kaže. Ali ne, čak i kad mi nije dobro, nema odmora. Zakašljem se povremeno, zaškripi mi neki zglob ili tako nešto, ali jebiga, ništa strašno ni opasno, teraj dok možeš. A kad više ne možeš, problem naraste i mora da se ide na veću intervenciju. A za to traže pare, i to puno para. Bez kinte neće ni da te pogledaju. Majku li im nezasitu, imaju li ti ljudi duše? A i tada me samo skinu s kurca, kol’ko da odrade svoj pos’o i uzmu tu jebenu kintu i ćao. Možeš da radiš, vuci i dalje dok ne kljokneš. Kad jednom kljoknem, to će mi biti kraj. Koga za to da okrivim?
Ne znam. Ovoga jadnika što u mojoj saobraćajnoj piše da mi je vlasnik ne mogu. Potpuno isto važi i za njega.

Onaj koji poseduje manire kao da je odrastao na bečkom dvoru. Uvek ima vremena da proćaska sa nekim starijim iz komšiluka,babe i dede ga prosto obožavaju, a majke njegovih devojaka su na ivici samoubistva kada se veza okonča. On pridržava vrata,nosi cegere sa pijace,uvek je nasmejan i spreman da pomogne.

Šara-mantni oplođivač, uglađeni biznismen, ljudina u kafani i van nje - to je ljubavnik Lepe Brene, arheneprijatelj onog njenog supruga tenisera. Dok je teniser sunčao znojave mošnice po otvorenim turnirima belog sveta, sve obučen u najfiniji južnokorejski poliester, Brener je teniserovu gospođu čašćavao međunožnom rabotom u zemlji matici. I postelji matici. Ta, i kamen običan, pa se kresne o drugi kamen, a ne jedna dama takvog sklada i šatorsko-koncertne aure.

Lepog Brenera nije niko video. Lepi Brener se ne hvališe svojim podjednako otmenim prijateljima, niti se eksponira. On živi u jonosferi dostojanstva i tvrdog kurca, carstvu armani parfema i ćebadi od kašmira, i jeftina slava ga ne dotiče. Njegova je nagrada ništa drugo, nego zahvalan pogled Jahić Fahrete dok ga ispraća preko kućnog praga krajnje poetičnim i odabranim rečima:"Hvala Vam na opravci, majstore. Ako mašina opet otkaže, zvaću Vas."

Nama smrtnicima Lepi Brener nek posluži kao čudovišni kanon i postulat pouzdanosti i stamenosti, iako ga nikada nećemo prestići u tom domenu. Lepi Bener jebe, a ne pita, jer ne uviđa mogućnost odbijanja, a žene mu opet zahvalne.

Krajnji stepen posvećene zabrinutosti i posesivnog čuvanja dragocenosti koje je homo sapiens u stanju da ispolji. Briga vođena instinktivnom gadošću pri pomisli o ulasku štrokavih kurčeva nadničara međ' bedra jedre osamnaestogodišnje kćerke jedinice, alabaster belog tena, sa par kilograma viška kao u renesansne lepotice, čuvane kao krunski dragulj u posedu umiruće engleske grofice, u strahu skrivane k'o novčanica od 100 maraka 1993. godine, i pored toga što je ta ista kćerka pretumbavajući kurčeve istestirala više amortizera Golfa dvojke nego omanja agencija za tehnički pregled vozila, stekla veći radni staž u jahanju nego čitava Družina prstena u pohodu na Mordor, i vlaženjem na rumene momke sa lokalne pilane prosula više ulja na platnu svojih skupocenih pamučnih gaćica nego svi majstori italijanske renesansne škole slikanja.

Možeš ti preldžiju odvesti u VIP ložu milanske opere, on će na slušalicama svoje Nokije pustiti Žareta i Gocija, umesto tragičnog prizora kad Romeo umire na operskoj sceni, on će gledati u njemu najbliže dekoltirane sise buržujske milfače. Od ljudi i mesta se može pobeći, ali od onog što je čoveku u krvi niko nije uspeo.

По дефиницији, то је било које средство којим се елиминишу емоционална бол, деструктивни импулси, претње самопоштовању, нежељене мисли, сећања итд.

У пракси, то изгледа овако:

Порицање или денегација: То је кад те шутне девојка после подуже везе, па кад те људи питају да ли си океј, ти кажеш да јеси, а у ствари си скењан као никад. После извесног времена почнеш и сам да верујеш у то да ниси скењан.

Потискивање или репресија: То је кад постоји доживљај кога си у почетку био свестан, а онда га заборавиш, јер је много болан за тебе. На пример, кад потиснеш како си се са шест година у вртићу усрао у гаће, па су ти се сви смејали кад ти се љенк појавио на гузици, а ти си плакао. Онда те после 15 година ортак подсети и навру ти сећања одједном.

Померање: То је преусмеравање агресивних импулса на прихватљив објекат. Тако клинца малтретирају у школи и туку га, а он не сме ником да писне, па онда дође кући и искали бес на млађем буразеру.

Пројекција: То је кад сопствена неприхватљива осећања опажаш у другоме. На пример, ложиш се на девојку свог најбољег ортака и радо би је карао, али не смеш да признаш, па набеђујеш неког трећег ортака да би он то радио.

Реакциона формација или надкомпензација: То је претварање неприхватљивог импулса у супротност. На пример, имаш комшију за кога знаш да је патолошки љубоморан и да те мрзи из дна душе и да би те најрадије заклао, а понаша се супротно увек кад те сретне, и кези ти се као да си му брат најрођенији.

Изолација или интелектуализација: Може се огледати у раздвајању осећања. То је кад гајиш љубав према девојци, волиш је и поштујеш највише на свету, али никад не би био у стању да је појебеш. С друге стране, карао би већину риба које познајеш и трсио би их у сисе и у чмар, али никад не би могао да их волиш и поштујеш.

Идентификација са агресором: То је усвајање особина особе које се плашиш. Тако су неки фаворизовани затвореници у нацистичким логорима били много више окрутни према осталим затвореницима, него сами нацисти.

Сублимација: Померање агресивних нагона на нешто што је друштвено корисно или прихватљиво. Тако неки стоматолози свој урођени садизам сублимирају кроз друштвено користан рад - лечење зуба, а у ствари, све време уживају док ти наносе бол.

Рационализација: То је кад неко свој сумњив порив приказује као племенит. На пример, кад учитељ-садиста туче децу, а каже да то ради само зато да би она боље учила. Или кад девојка не да дечку да јој сврши по фаци, а онда јој он каже како је то добро за кожу лица.

Ono sto je neophodno da ima ruski pisac kako bi ga za zivota shvatali ozbiljno.

Devojka lakog morala, profuknjača...

Групе напорних сероња тек изашлих са инструктаже код Јеховиних сведока који ће ти прићи на улици, смарати те пола сата ако им допустиш, увалити сто штампаних кураца који се плаћају, сузним очима описивати муке које кућни мишеви преживљавају не би ли преживели у твом стану и отићи тек ако обећаш да ћеш доћи у суботу испред Владе обучен у зелену салату и са венцем младих ротквица око врата где ћеш се са својим новим другарима затворити у кавезе седамдес са четрес сантима и тако демонстрирати против гажења мрава по улицама.

Osoba koja je više knjiga napisala nego pročitala.

Rečenica kojom matorci počinju da traće vaše vreme.

Rečenica kojom devojke muvaju momke u američkim filmova i serijama i obratno, tzv. pickup line. Tu rečenicu od naših devojaka u srpskim filmovima teško da ćete čuti, a ril lajf da ne pominjem.

Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.

Misao sa kojom se svako jutro budi vlasnik kladionice.