Баш као што је проналажење игле за кукичање за шиваћу машину "Багат" комада један у n^2 пластова сена захтеван и значајно отежан посао, тако је и проналазак нечега квалитетног "маде ин ПРЦ" код малих незваничних дистрибутера-азиланата пут посут трњем и шодером крупне гранулације. Вероватноћа да ће те овако нешто задесити једнака је вероватноћи да у (покојној) "Застави" купиш дуготрајни "југо" - минимална, али кад се деси, чини ти се да је сваки голуб на овом свету одлучио да те декорише целокупним садржајем свог сенгрупа.

Mreža koju posebno volim jer kad sam na njoj Novak Đoković mi zvoni na interfon i bole ga kurac i smara me da idemo da mrljamo koks iza arene i da plašimo babe na jacpi.

Ako recimo neki muškarac umisli da je zec(ili tome slično) i počne da se ponaša i oseća kao zec, a pritom je evidentno da nije zec-pošto je čovek, neminovno je da će posle nekog vremena biti smešten na psihijatriju i biće smatran bolesnim čovekom.
U bolnici će psihijatri pokušati da ga izleče od te njegove bolesne fantazije.

Ali ukoliko neki muškarac umisli da je žena(ili tome slično!) i počne da se ponaša i oseća kao žena, što evidentno nije - kao što ni onaj mučenik od pre nije bio zec, ne samo da neće niko pokušati da ga izleči, nego će se hrpa nevladinih organizacija boriti za to da se ta njegova bolest smatra normalnom i zahtevati od svih njemu bliskih da tu njegovu bolest prihvate kao nešto sasvim normalno i kao njegov lični izbor i slobodu, a automatski dobija i titulu "gay"!

Pa lični izbor i sloboda biranja i onog prvog je bio da živi i da se oseća kao zec i nikog da ga razume, pa da mu pomogne u tome!

Obojica se osećaju kao nešto drugo, a ne kao ono kako su se rodili, a samo ovom što se oseća kao žena se pomaže, a ovaj drugi treba 'ladno da ide u ludnicu!

JA se ovom definicijom borim za prava svih, a ne te tamo neke gay organizacije..!
Borim se za prava ovih koji misle da su zečevi, Napoleoni, itd...
Gde je tu pravda, gde je tu jednakost, gde je njihovo pravo da se javno deklarišu tako kako se osećaju?!

Zašto je samo njima zabranjeno da se osećaju i izjašnjavaju kao ZECOVI?

Ono što nema ime, a nalazi se ispred dvorišta ili kuće i koje služi da se o njega skine višak blata sa obuće pre ulaska. Skinuli smo blatište, iza nas nema tragova, ušli smo u kuću, u topli dom, koga briga šta smo i gde gazili i ko je po nama gazio, sada smo čisti.

Đonara je korisna i neprimetna. A vrši posao. Toliko neprimetna da eto skoro ni imena nema. Negde kažu *čistilica* kolko da je imenuju nekako, pozajmljenim imenom. Al to je nekako suviše fino za nju.

A na đonari ostaje blato. Đonara je svedok svih naših mana, slabosti, ono što najviše mrzimo, trenutak istine, one jedne, što jede, ako i dok ima šta. Kad kompleks i bes prelije to se taman lepo obriše o đonaru, onako grubo. Posle nekom bude i žao, al koga briga, đonara ćuti ispred, za to i služi, brzo se zaboravi.

Đonara je kurva koju pljunu kad hoće prostitutke, koje imaju napismeno da su prostitutke, elitne, smeju joj se i kažu: kurvo! Đonaro!

Đonara je onaj kome se žališ, i na koga izliješ govna koja je neko drugi u tebi zapatio, pa mirno produžiš dalje, odnosno po novu porciju.

Đonara je onaj koji ti pozajmi pare kad ti je najteže, pa kad ti posle jednom stidljivo pomene blatište koje si sastrugo uz pomoć njega, a ti se izdereš na đonaru bezobraznu.

Đonara je onaj koji priđe da ti pomogne dok nosiš svoj krst, a ti se izmigoljiš pa njega razapnu. A ti ispadneš mučenik. (Pekić)

Đonara je nekad naivno verovala da će da asfaltiraju ulicu u ovoj prigradskoj pripizdini pa da blata više neće biti. I asfaltirali su, a blata još više.

Đonara više ne vapi za pravdom, ne kida se u sebi, ona samo čeka da trava poraste oko nje i da je sakrije, kao što zaboravljeni grobovi kriju ramena u travuljini da ne smetaju.

Đonara je prečista, nečista savest svih.

Đonari se ne oprašta, ništa, nikad, jer ne postoji.

Inicijalna kapisla koja iz malog mozga povuče neka davno zaboravljena i uredno uskladištena osećanja, mirise i slike.
Pokreću ga potpuno indirektne asocijacije, slučajni susreti i neočekivani događaji, a u stanju je da u momentu pokrene lavinu misli koje razbucaju telo, uskomešaju vihore i na površini duše naprave dar mar, pravolinijskom putanjom pustošeći prolaz po sred mozga i ako je sreće, ponovo neprimetno kako su stigle, šušnu, nestanu, i za sobom, kao magijom, zatvore načinjenu štetu.

U svetu danas postoji približno dvesta država, svaka od njih je po nečemu posebna, Kina ima dve milijarde stanovnika, Rusija po teritoriji, Brazil ima kafu i fudbal, Austrija ima Beč, Estonija, Litvanija i Letonija nekako idu zajedno, U Švedskoj je "hladno, al' standard", Vatikan ima papu, Kolumbija Eskobara, Bugarska Nesebar, Nemačka i Srbija Golfa dvojku, Ukrajina krizu, Nepal Dalaj Lamu, pa čak i zemlje poput Svazilenda, Butana, Istočnog Timora i Zelenortskih Ostrva imaju nešto za šta ste nekada negde čuli, ili znate nekoga ko zna nekoga ko je nekad negde nešto o njima čuo. Sa druge strane tu je i Moldavija zemlja o kojoj manje piše na vikipediji nego na deterdžentu za veš, vermiform appendix, slepo crevo, zemaljske kugle, čardak ni na nebu, ni na zemlji, tampon zona između Ukrajine i Rumunije, superlativ neznanom junaku, Fulam u smislu suverenosti. To je crnomorska zemlja, koja ne izlazi na Crno more, republika koja nema predsednika, već privremenog vršioca dužnosti koji sedam godina izvlači zemlju iz krize. Moldavija je najsiromašnija država u Evropi. Ima jednu pokrajinu, koja se zove Gaguzija, i koja je jednostrano proglasila nezavisnost, a osim Moldavije, nijedna država u svetu je nije priznala. Kada ukucate na guglu "znamenitosti Moldavije" Gugl se smori, jer postoji nešto što ni on ne zna. Stanovnici Moldavije se izjašnjavaju kao Rumuni, jer verovatno ni oni za Moldaviju nisu čuli, govore rumunski, pa čak su i zastavu ukrali od iste. Jedina stvar za koju Moldavija služi je da promašimo odgovor na pitanje "Kroz koliko zemalja protiče Dunav" jer je kači u dužini od 570 metara. Za Moldaviju je mogao jedino čuti prosečan kladioničar, igrajući na Šerif iz Tiraspolja.

Šmekerizam koji se upućuje namrgođenoj ili malodušnoj radnici. Deluje trenutno bez kontraindikacija, ali i bez veće šanse da izgovarač “završi neki konkretni posao “ sa dotičnom u smislu da će nakon toga da je jebe. Cilj je vraćanje radnog elana, fokus na prodajne artikle, sagledavanje mušterija u nagomilavajućem redu i povećanje frekvencije tipkanja po fiskalnoj kasi. Jedan nesebičan altruistički gest prema mušterijama koje će već sledećeg trenutka biti ekspresno uslužene od strane nasmejanog lica lepe radnice dok se osoba koja je tražila osmeh udaljava od objekta kao Talični Tom u poslednjem kadru svake svoje epizode.

Kad legneš mrtav pijan na pod, počne pesma "Moji su drugovi" i ovi u voziću te preskaču.

Neophodna, najređa tri dela slagalice u jednosmernoj partiji kvalitetnog očinstva.

Постулати квалитета дефке, са терминологијом иницијално потеклом од Лукса Уч'теља. Ако каниш написати добру дефку, не смеш писати лошу, те ево кратке легенде ових израза, као водич за новајлије жељне славе и он-лајн пражњења либида.

Овсебујност (свеобухватност, систематичност) подразумева да дефка обрађује мало генералнију тему од "Свраба међице на другом часу преподневне смене". Чак и ако је тематика специфична, пожељно је да има одређену структуру, да не кажем главу и реп. Наравно у том жару писања не буди Толстојевски, јербо то онда тешко да ће ико читати, а и Каизену ће да лупају пенале због прекорачења диск-квоте на молдавским серверима.

Виспреност. Дефка би требало да буде оригинална, да заинтригира ум и заврцка попут бијонсаре у еластину. Шаљиве форе и прежвакане игре речима, те препотопске пошалице са рабљењем парова типа "мудо/јаје", "женска/риба", те њиховим бесконачним комбиновањем у синтагме "Јаја на очи", "Рибља салата" и сл. сачувај за течу из Рековца или евентуално за Дане кајсије у Миоковцима и мување припитих пичади између биса Радета Јоровића и напева Црнућанки.

Живина. Иако је овсебујна, дефка мора бити покретна, питка, да клизи ко 'ладно пиво низ једњак надничара. Умоташ ли је у превише мамбо-џамбо реченица, губећи и сам нит док је пишеш, тек ће несрећни читалац бити у раребусу и застати насред пасуса, заробљен у брзовезујућем цементу хаоса. Као што је добар филм стварност лишена досаде, тако би требало да и добра дефка буде окраћена за осредњост, остављајући само читко слатко језгро. Не заборави правопис, велика слова и остало. Ево ти неколико знакова интерпункције, да ти се нађе за почетак: .;-,;,,:.’’’

Шашољивост. Зајебанција. Живот је апсурд и хајмо се сада мало, брате, завитлават' са тим. Дефка треба да засмеје читаоца, наравно ако није од оних озбиљних (погледај под Мехкоћа). Да се нолајфер који заваљен у двоседу чита, док грицка чипс и натапа га колом, зацени лепо од смеха, закашље од слано-слатке смеше у устима, испљуне већину на монитор, и мал' не крепа од трунке Дебелог-Чипса-Што-Га-Рекламира-Сергеј-Јебо-Деду-Свог-Трифуновић, упале у душник му.

Мехкоћа. Душевност, хуманоћа. Обично краси оне озбиљне дефке, које те испуне топлином или те натерају да се накратко замислиш над животом, а онда се пренеш и наставиш да гађаш укућане празним лименкама од пива. Уме да се искомбинује и са шашољивошћу, дајући микс сете и хумора. Мехкоћа не сме прећи у патетику, а граница уме да буде танка попут јефтиног тоалет-папира. Ако си мислио жалити што си нејебач, промени канал. Мада, овде су сви махом апстиненти првог реда, ех, када се само сетим, како сам некад… Ках, Ках.. Углавном, мехко није пичкасто, него, па: мех-ко. И капак!

Kasniti za većinom, glavninom grupe ili populacije.

Mesto gde se spaja obruč sa košarkaškom tablom.

Црквени сленг за курац у флацидном то јест мироточивом стању.

Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.

Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.

Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...

Ali...

Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.

Čovek koji će te uvesti u tajne života. On se razume u sve, apsolutno sve.
Objasniće ti kako da se proguraš u "špicu", naučiti kako i kad da ne staneš pešaku, jer su po njegovom ubeđenju oni najgora vrsta ljudi, razmatraće tvoju seksualnu orijentaciju, tako što će te terati da bezbroj puta prođeš pored ekonomske, medicinske ili zubotehničke škole, a onda krišom gledati u tebe da li ti se pogled gubi u masi ženskadije ispred škole. Ukoliko položiš ovaj njegov test, postaćeš veliki u njegovim očima, gledaće te kao svog sina, a onda će ti dati da teraš 120 na sat. Ako ne prođeš test, tj. ako ne pogledaš u masu devojaka, onda će te voditi da voziš po ibarskoj magistrali ili auto-putu gde će neki zaspali "majstor" u DAF kamionu da te otera u bankinu i tako ti utera strah u kosti, pa ako Bog da, batališ vožnju i odeš iz auto škole da maltretiraš nekog drugog koji će morati da te trpi.
40 časova koje ćete provesti zajedno, biće tvoj mini obrazovni program za žene, nemačka vozila i kladionicu. Makar te po glavi tukao, moraćeš da naučiš da se kaže kuplung, a ne tamo neko kvačilo, jer to da se kaže kvačilo su izmislili oni koji depiliraju dupe i grudi. To ti je zlatno pravilo. Ruke se drže kao da je 10 do 2 ili 15 do 3, a to je drugo sveto pravilo. Treće zlatno pravilo je da gledaš u retrovizor za ženama, što je gore već navedeno, jer za to retrovizor i služi.
Što se tiče kladionice, unapred nauči sve moguće kombinacije za mečeve, jer to moraš da znaš u pola dana, pola noći. Kreni da pratiš sve lige, osim Šveđana, jer oni igraju kao nenormalni i nikad ne možeš da ih pohvataš. Zapamti sve lokacije kladionica, jer će ti to uglavnom biti početna i završna stanica.
E, sad nemačka vozila. Nemoj da tvrdiš kako su 'talijani najbolji u dizajnu, Francuzi u udobnosti, a Japanci imaju najbolja sportska kola. To ti je početnička greška i automatski minus u startu. Nemci i samo Nemci. Zapamti početnu godinu proizvodnje Golfa keca, jer je to Sveti gral automobliske industrije. Nauči sve verzije dizel i benzin motora koje su postojale, ne spominji Bubu, to je za seka-perse i gde si ti video auto, a da mu je motor pozadi?! Golf kec i samo Golf kec, jer vidi... Golfa keca mož' da friziraš, da mu ugradiš ovakav ili onakav karburator, da mu staviš duboke branike, nove ratkapne ili tako nešto i prodaš na Bubanj potoku za goleme pare, a to ni jedan drugi auto ne može da sustigne.
Ukratko...

Ludi komšija, ratni veteran sa šrapnelom u glavudži, i sa neobjašnjivo idiotskom misijom da isprebija svakog kog vidi da se muva oko zgrade u zoru.
Kaže kako se samo vampiri vraćaju u jazbinu u pola pet ujutru, što je nedopustivo za omladinu. Još kaže da se svi oni zasigurno drogiraju, dok svi misle da je upravo on na teškim halucinogenim supstancama.
Da bar 'oće da podeli loma...

Sedis, gledas u belo.
Pusis. Ubice te jebeni duvan, ali pusis, bole te kurac. Mozda podsvesno to i hoces. Da te nesto ubije.
Ali brzo, ne ovako natenane, polako, da umires na komadice.
Prvo ti je otupeo mozak a onda i ostala cula.
Kao pijanom, padne ti zar na ruku a ti i ne osetis.

Vracas film i pokusavas da ukapiras gde si zajebo. Sta si lose uradio? Voleo si je, tako kako si znao. Vise od drugih ali opet nedovoljno.
Kad si je upoznao nije imala nista. Cak ni roditelje.
Na zemunskom keju si uzeo kukuruz, kuvani, koji je ona pojela kao malo dete, umazala se do usiju i nosa. Tebi je to bilo simpaticno i smesno. Nekako cudno drago.
Uz tebe je dobila i tvoje roditelje, koji su je zavoleli vise i od tebe. Porodicu koju nije imala.
Bilo je trenutaka kad si je voleo vise od samog sebe, vise od majke i vise od svih ortaka u kafani, na gomili.
Kad si poklanjao sebe bez razmisljanja, pokusavajuci da je usrecis. I bila je srecna. Videlo joj se u ocima, u glasu, u pokretima.
Trenutaka kad si poslednju paru koju si cuvao za pljuge i burek dao za dve bele ruze.
Sutradan si grickao nokte i zickao od ortaka cigare, cak te nije bilo ni blam, jer su njoj te bele ruze znacile nesto.
Trenutaka kad si je, nicim izazvan odveo na more. Na tri dana, za toliko si imao kintu.
Razmisljas kako si joj dao 5 godina zivota. 5 godina.
Pet jebenih, srecnih, tuznih, veselih, groznih, divnih godina.
I onda nista.

Energent u doba Aleksandra Rankovića.
Ako deda zbori istinu.

Viknuše seljaci, skinuše gaće i skočiše u koprive.