Екипа која је скоро скроз нестала, истребиле су их пекаре у склопу школе и школска кантина. Некада док тога није било, испред сваке школе би стајао баја са малим столом на којем си могао да нађеш све што ти је потребно, жваке, слаткише, сличице, паре са ликовима из симпсонових, школски прибор. Поред тога што си ту могао да пазариш ове стварчице код њега смо добили прве лекције о тешком животу, савете како не би требали да уписујемо средње школе него одмах да се запослимо. Код њега смо увек проводили велике одморе а онда нам је учитељица рекла да ставља дрогу у жваке, никада га више нисмо гледали истим очима.

Kada ti i poslije mjesec dana radi propagandni upaljač.

Krajnji stepen posvećene zabrinutosti i posesivnog čuvanja dragocenosti koje je homo sapiens u stanju da ispolji. Briga vođena instinktivnom gadošću pri pomisli o ulasku štrokavih kurčeva nadničara međ' bedra jedre osamnaestogodišnje kćerke jedinice, alabaster belog tena, sa par kilograma viška kao u renesansne lepotice, čuvane kao krunski dragulj u posedu umiruće engleske grofice, u strahu skrivane k'o novčanica od 100 maraka 1993. godine, i pored toga što je ta ista kćerka pretumbavajući kurčeve istestirala više amortizera Golfa dvojke nego omanja agencija za tehnički pregled vozila, stekla veći radni staž u jahanju nego čitava Družina prstena u pohodu na Mordor, i vlaženjem na rumene momke sa lokalne pilane prosula više ulja na platnu svojih skupocenih pamučnih gaćica nego svi majstori italijanske renesansne škole slikanja.

Možeš ti preldžiju odvesti u VIP ložu milanske opere, on će na slušalicama svoje Nokije pustiti Žareta i Gocija, umesto tragičnog prizora kad Romeo umire na operskoj sceni, on će gledati u njemu najbliže dekoltirane sise buržujske milfače. Od ljudi i mesta se može pobeći, ali od onog što je čoveku u krvi niko nije uspeo.

Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Kratak opis stanja naše ekonomije i njene zavisnosti od svetskih ekonomskih tokova.

Батица који иде некуд без циља. Он само хода и хода и хода. А успут и смара. Дрка курчину успут, са геј друграром и гномом. Јебени ФРОДО!

Potencijalno zajebana stvar.Vrlo.
Zato što je sutra ponedeljak.

Zbog nemogućnosti stavljanja ključa u jednu od viđenih brava, jedini preostali način ulaska u kuću u pijanom stanju.

Vukajlijaški izraz za niko da uđe ni majku da nam opsuje.

Не знам како је од Оливера Кана, постао чувени Оливер Кан, пошто смо ми на гол линију увек слали смотане, дебеле, дволевоноге, дезоријентисане, одликаше, затим оне што остану да пријаве одсутне са часа, па оне што се мало превише друже са девојчиацама , и тако те.

Сваки тежак посао захтева некога да га обави, а није баш свако уверења да је рад створио човека, како кажу неки филозофи. Пре ће човек веровати да га је бог створио, или ће рећи, "Да, настао сам од неког примата, нешто налик мајмуну ваљда, јебемлига, откуд знам", него што ће се олако прихватити неког тешког посла уз уверење "Рад ме је створио!".

Тако се човек брани од агресије других у виду позива на некакав рад, том првом и једином линијом одбране:

"Ако може, да не браним ја?"

Али јебига, данас си ти голман, ко год да те је створио.

Proizvod za suvu kožu vaše "bebe" koji se u većini slučajeva koristi za seks i erotske masaže.

Pevač čije ime brkamo ša šporetom na čvrsto gorivo.

Demonstracije na kojima su, kako sam zaključio iz priča starijih, postojali samo prvi redovi.

Он је длакав. Он је висок 220цм и вероватно има киту дугу пола метра. Oн је Роберто Дуењас.
Бивши кошаркаш Барселоне, синоним маљавости. Човек који је био инспирација Џејмсу Валеу када је снимао Франкенштајна. Доказ да вукодлаци постоје и да им није проблем да изађу у јавност. На леђима има више длака него што Бора Чорба има косе, само што његове длаке нису беле, фарба их, јер за себе каже да је врло педантан. Какав парадокс! Једино место на свом телу које је морао да обрије, били су дланови и то само због тога што су му длаке сметале при извођењу слободних бацања.

Dve stanice od pičke materine...
Objašnjenje:
Uđete u 531 ili 532 na Banovom Brdu i vozite se, vozite, vozite, vozite.... vozite... vozite, i pogledate napolje i pitate se "U koju sam PIČKU MATERINU zašao". E onda se vozite još dve stanice i u Rušnju ste...

Nova ujdurma nevladinih organizacija kojom je zabranjeno dirati decu rukom kad počnu da divljaju nego mu se mora objasniti razgovorom šta ne sme da radi. Oće da donesu zakon kojim bismo podsećali na Šveđane valjda, a sve po principu žaba digla nogu.
Drugim rečima, komplikovano vaspitanje, koje uz to i ne radi.

…ali doterao si cara do duvara! Više razumevanja nema.

Otac te je opravdao kod ucveljene majke i kada je razredna onomad javila da pušiš. "Šta bre kukaš, luda ženo, pa od nas je to i video." Nije se latio kaiša ni kada je direktorka, posle ekskurzije, javila da je iz tvoje sobe mirisao neki drugačiji dim, koji ne liči na duvanski. Majka je opet kukala, raspitivala se po Drajzerovoj i Palmotićevoj o trajnom smeštanju na odvikavanje. U svojoj glavi je već videla sahranu, jer si se predozirao džointom. Ćale je i to krajnje evropejski podneo, bez galame, batina i verbalnog opštenja, sa ucveljenom ti, sedativima nakljukanom, majkom. Kako da ti zameri kada je i on svojevremeno, na putu od Cepelina do Bisa, vozeći Rakovačkim putem, umeo u svom novom "stojadinu" da pripali džoint i to sa izrazitom strašću! Pokušao je razgovorom da reši i kada si sestru od tetke jurio sa spuštenim gaćama oko kuće, smatra, lude godine su to. Lično te vozio i na ispiranje želuca, kada si popio svu rakiju i svo vino koje se godinama čuva za tvoju svadbu. Prvobitno se čuvalo za diplomski, ali postalo je izvesno da do toga nikada neće doći. Izvlačio te, preko školskog drugara, svaki put kada si "slučajno" priveden da prespavaš u stanici.

Želeo je uvek da bude otac, kakvog on nije imao. Dan danas oseća da mu bridi guzica od kaiša kojim je major Stanković (kako je morao da se obraća tvom dedi, svom ocu), praznio svoju neistrošenost i dosadu u životu. Mesec dana nije smeo da jede u kući, kada je rešio da upiše primenjene umetnosti. Obećao je sebi da takav ni minuta neće biti. Verovao je da si na malo višem intelektualnom stupnju od vašeg labradora, jer je i njega čak uspeo razgovorom da dresira. Samo za tebe nema pomoći! Uspeo si da u svom ocu, slikaru i vajaru, nadasve emotivnom, nenasilnom biću, pacifisti, probudiš potisnute gene majora Stankovića! Prevršio si svaku meru, dečko!

Када цигана у жутој мајици на фудбалском игралишту не зовеш ,,цига'' већ ,,жути''.

Izraz krajnje osujećenosti, kojim se označava situacija kad je sve sve SVE vodilo uspehu, ali se u poslednjem trenutku, na korak do cilja, kao kad mlada zbriše sa oltara, sve srušilo, i tvoja očekivanja od života ostala neuslišena.