Kulturološke razlike
Osnovni uzrok drastično različitih oblika ponašanja u istim ili sličnim okolnostima.
Neki gradić u Norveškoj...
24.decembar: "Gradonačelnik pohvalio sugrađane zbog toga što su, kao i prethodnih nedelja, redovno uklanjali ledenice sa svojih krovova i čistili sneg ispred svojih dvorišta i lokala."
Grad u Srbiji...
7.februar: "Ledenica ubila ženu na Banjici"
8.februar: "Gradonačelnik naredio da se sve ledenice poskidaju sa krovova. Svaka opština u kojoj bude nađena i jedna ledenica, uplatiće u gradski budžet kaznu od 10.000.000 dinara i dobiće dve hiljade raseljenih Roma."
18.februar: "Dragi gledaoci, kao što možete da vidite, ledenice su na svakom koraku. Zato, kad krenete na posao - pažljivo i držite odstojanje od zgrada ukoliko je to moguće."
Grad u Rusiji...
21.januar 20:05h: "Još trideset ljudi udavilo se danas popodne, prilikom kupanja u zaleđenom jezeru. Po preliminarnim rezultatima obdukcije, a i na osnovu snimaka sa sajta Youtube, očigledno je da je u trenutku smrti velika većina bila u alkoholisanom stanju. Ovo je treći dan za redom da se dešava ovakva tragedija."
22.Januar 09:13h: "Gradonačelnik apelovao na sugrađane da se ne kupaju u ledenoj vodi, ili da barem smanje unos alkohola u periodu od nekoliko sati pre toga."
22.januar 17:23h: "Tridesetdve nove žrtve kupanja u zaleđenom jezeru."
23.januar 14:13h:
"Policija je, pre nešto više od sat vremena, uhapsila oko stotrideset ljudi prilikom pokušaja da uđu u ledom okovano jezero. Ipak, oko dvadeset najodlučnijih i najbržih uspelo je da izmakne pažnji policije i uskoči kroz rupu u ledu. Jedan od osujećenih kupača, revoltiran, u vidno alkoholisanom stanju, napao je pripadnika policije ledenicom koju je odlomio sa krova obližnje kuće i naneo mu lakše telesne povrede. Onda je pokušao da pobegne i uskoči u jezero, ali je usmrćen nakon što su ostali policajci otvorili vatru u njegovom pravcu."
Komentatori nekonvencionalnih sportova
U narodu poznatiji kao "oni sa Arene, oni sa Eurosporta 2, oni sa XtremeSportsUltimate 3".
Vrsta za koju se smatralo da uopšte ne postoji na ovim geografskim širinama i dužinama i ovom govornom području. Jer ko normalan prati bejzbol, kriket, lakros i umjetničko jahanje sa izvođenjem dva performansa praćeno šaljivim skečom i imitacijom?
E, sad su se pojavili oni! Par voditelja koji ruše granice. Praćenje normalnih sportova je toliko demode. Fudbal? Ne, biram tebe, kotrljanje sira niz liticu. Košarka? Ta budimo ozbiljni.
Nafilovani su informacijama kao da prate te sportove odvajkada. Kombinacijom lucidnosti Duška Koraća i brzinom sipanja informacija onog genijalca sa 'RAI TRE' dovode do zbunjenosti prosječnog konzumenta TV programa a istinskog ljubitelja kvazi-sporta dovode do katarze.
-IIIII DAAAAAA, TO JE TO! DŽAVAHARLAL NEHRU, NAJBOLJI SPOLJNI INING UNUTRAŠNJEG FILDMASTERA TEHNODROMA JE POSTIGAO SVOJU TREĆU ŠESTICU U ČETIRI POKUŠAJA SADA VEĆ INDISPONIRANOG MAJKLA O'HANIJA! DŽAVAHARLAL, INDIJSKI SIMBOL KRIKETA! ODBRANIO JE SVOJE VIKITE! Jao, Saša, kakav je ovo meč bio!
-Jeste, Dejane, odlična partija pre svega Nehrua ali moramo spomenuti i da je Gramzi imao samo 3,854 procenta za treću a 4,1122 procenta za prvu, što je u kombinaciji sa spoljnim autfilderom, koji, priznajemo, nije bio na svom prethodnom nivou od 40 procenata ka unutrašnjem, dovelo do problema u 14. trčanju, što ja nisam video, priznaću ti, još od onog finala kada su Rajn-Nekar Tajgersi izgubili u poslednjoj izmeni od Bengal Albino Armadilosa.
-Ah, da, bilo je to strašno finale.
-Da.
Rat
Rat je niz razmena. Počinje razmenom mišljenja, pretvori se u razmenu paljbe, pa razmenu zarobljenika i kovčega i završi se razmenom mišljenja.
Dušan metoda
Апгрејдована Милутин метода. Одликује се још већом брзином одлука и потенцијалној суровости истих.
(пољана у Мачви, година 1353. по Христу, 6863. ad Orbi conditum)
(војска српског и грчког цара Стефана Уроша IV Душана Немањића, која се креће ка северозападу да би пресрела упад мађарске војске, тренутно је поставила камп; кампу се приближава група непознатих људи)
Стефан Душан: Добро, мајку му јебем, јесам ли ја лепо рекао да оћу да ми одвојите свињетину од костију, је ли?
Григорије (кувар): Опростите, Ваше Величанство, изгледа да наредба није стигла до мене.
Стефан Душан: АЛО ХЛАПЕНЕ!
Хлапен: Да, Ваше Величанство?
Стефан Душан: Да се ухапси гласоноша који је носио моју наредбу Григорију и Григорије, да се проведу у Звечан и да их тамо 2 године држите на хлебу и води. Да ли је то јасно?
Хлапен: Наравно, Ваше Величанство. Имате ли још наредби?
Стефан Душан: Не, вољно си.
Хлапен: Захваљујем.
(Хлапен одлази, прилази деспот Јован Оливер)
Стефан Душан: Де си Јоване, змијо љута!
Јован Оливер: Господару, приближава нам се група непознатих људи из правца север-северозапад. Носе наше заставе, али нам се чини да нису наши.
Стефан Душан: Је л'? А што вам се чини?
Јован Оливер: Господару, толико смрде да су се коњи поплашили, послали смо пола чете да их смири.
Стефан Душан: Значи ђармански шпијуни. Ништа, слушај овако: Прво ћете да их истуширате шмрковима, затим ћете их довести овде пред мене.
Јован Оливер: Јасно, господару.
(пола сата касније; људи долазе пред цара Стефана Душана)
Стефан Душан: Гарда, вади мачеве и у борбени положај!
(гарда окружује непознате људе)
Стефан Душан: Е сад, кад смо ту, ко вас је послао да нас шпијунирате?
Човек из гомиле: Нико господару, ми смо Срби?
Стефан Душан: Је л'? Е ај ти мени тицо отпевај онда нешто.
Човек из гомиле: Моја мала носи сукњу мини, испод мини написала скини, моја мала носи сукњу макси испод макси написала такси!
Стефан Душан: Аааа богами лепо вас је Лајош опремио, ајде још једну!
Човек из гомиле: Моја мала нема предњи зуби, кад ме љуби језиком ме уби!
Стефан Душан: Е богами вас Лајош није довољно добро спремио, видиш да ниси испоштов'о граматику, мешаш падеже к'о моја Јелена кукове.
Човек из гомиле: Али господару, ми смо наши, верујемо само у бога и маику србиу!
Стефан Душан: Пријатељу, ако ти не знаш да се ова земља више не зове Србија, онда то значи не да ниси одавде, него да си још северније од Будимпеште, ако тамо уопште живе хуманоидна бића. Али пошто сам добре воље, нећу вас убити, но идите седите и једите и пијте с војском, нек' вам је на част што сте тако хтели да ме зајебете. Гарда, одведите их!
(гарда их одводи)
Стефан Душан: Него где ја оно беше стадох. А да, Комнене, ош партију шаха?
Јован Комнен: Не пада ми на памет, прошли пут кад смо играли, појели сте моју половину табле у првом потезу, нађите ви неког паметнијег.
Стефан Душан: Ајде, ајде, пустићу те овај пут.
Јован Комнен: Нека фала.
Стефан Душан: Људи кажу да си говно, ал' ја сам одувек знао да си ти само пичка.
Јован Комнен: Нек' сам ја пичка, боље то него да ме опет пола севастократора подјебавају на афтерпартију.
Стефан Душан: И шта ја сад да радим, реци ти мени. У ствари знам, одо' ја да га избацам у клоњи, па ћемо на пут.
(утом наилази патријарх Јоаникије)
Јоаникије: Ју Господи помилуј, во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа амин, какве то неблажене речи излегоше из ваших благоречних уста, пресветли међу народом?
Стефан Душан: Реко' "одо' ја да га избацам у клоњи"
Јоаникије: Ах, воде, воде, брзо, Господи опрости рабу својему Душану Стефану на оваквим богогрдним речима.
(пола сата после; Душан излази из клоње)
Стефан Душан: Е сад кад смо завршили припреме, могли би и у бој, а? Шта је с оним ђарманским шпијунима?
Гардиста: Господару, онај што Вам је певао се дерња "Нећу више да будем прљави Мађар, од сад сам Србин, до сад сте ме звали Јанош, од сад Србислав да ме зовете!"; што се остатка њихове екипице тиче, тренутно се туку међусобно кога ће Јоаникије пре да прекрсти.
Стефан Душан: Хехе, матори није имао појма колико ће посла данас да има. Нека га, ионако залудан блеји сваки дан. Него кад матори заврши, ви да дате оружје овим ђармашима и Србислава да им поставите за команданта, па да кренемо да се најебемо мађарских мајки.
Гардиста: Разумем, господару.
Стефан Душан: Е сад, шта ја да радим... Одох у ствари да га избацам још два пута, таман ће за сат времена ионако бити спремни.
(одлази у клоњу)
(сат времена после)
Стефан Душан: Јесмо ли спремни?
Гардиста: Па јесмо, али ће са овим бившим Мађарима бити пар проблема.
Стефан Душан: Је л'? А што?
Гардиста: Зато што су сви узели имена Србислав, Срба, Србољуб, Србослав и Срб.
Стефан Душан: Па добро, поделите их у ниже јединице по именима, таман нам згодно дође.
Гардиста: Разумем!
(12 сати после, сусрет мађарске и српске војске)
Стефан Душан: Хлапене!
Хлапен: (у себи) Јеб'о те Хлапен више, Хлапене ово, Хлапене оно, цео живот (гласно) Да, Ваше Величанство?
Стефан Душан: Изведи Ђарме испред.
Хлапен: Разумем! НЕК ИЗАЂЕ НОВА ЧЕТА ИСПРЕД
Лајош: Је ли, Јаноше, је л' оно она чета коју смо послали јуче да се инфилтрирају, гулаша ти?
Јанош: Господару, биће да су они.
Лајош: Па јебо те сатараш, како је могуће да су прешли на њихову страну?!
Стефан Душан: Хлапене!
Хлапен: (у себи) Јебо те Хлапен више! (наглас) Да, господару?
Стефан Душан: Реци дер овима из позадине да ми додају мегафон!
Хлапен: ДАЈ МЕГАФОН ОВАМО!
(10 минута касније)
Стефан Душан: (преко мегафона) УЈАААА, ЛАЈОШЕЕЕЕ!
(Лајош окреће главу)
Стефан Душан: WOLOLO* ПИЧКО РАВНИЧАРСКА
Zimski hipster
Onaj koji ne ide po utabanoj stazi, jer je to mejnstrim, već ide sa strane, kroz nečišćen sneg.
Ne gu diraš, ne te dira. A gu diraš, a te ape.
Osnovno pravilo preživljavanja na selima južne i jugoistočne Srbije.
Krajišnici
Grupacija grlatih ljudi koji pevaju o povratku u rodno selo kod stare majke, a mole Boga da se nikada tamo ne vrate.
- E...što bi' se ja vratio u rodno selo, tamo stena, tamo izvor, milina...
- Pa možeš sada da se vratiš, stanje se smirilo, izgradili kuće tamo.
- Joj, kako bi' se vratio, al' ne daju dušmani...
- Pa možeš bre, tvoje selo izgrađeno, imaš kuću tamo!
- E, šta ti je život u tuđini, nigde nikog svog. Idem ja sa mojim zemljacima da zapevam o tome kako ne možemo da se vratimo u rodnu grudu...
Traktor
Нађе се тако, у нашим брдовитим селима покоји лик који, када сумирате његове психофизичке карактеристике, заслужује титулу, у најмању руку, Фергусона ИМТ 539 De Luxe.
Наиме, пошто особине људске јединке представљају комбинацију генотипа и фенотипа, ту нема много тога да се појашњава.
Деда му је дуги низ година био неприкосновени владар у дисциплини ''Бацање камена с рамена'', а ћале чувени Стева Хидраулик, који је добио надимак подижући приколице на тракторску куку, онда кад се клин заглави. Прича се да је и своју изабраницу тако дигао иза пласта сена, док је још била млада, наивна и невина, па у тренутку непажње исцурело уље из црева и ту је започета биографија нашег јунака.
Тај се храни ''здраво''. Попио је више млека него што су Имлек и Сомболед успели да отму од сељака за буђавих 17 динара, пастеризују и продају по седмоструко вишој цени.
Идоли су му били Шварценегер и во Рудоња, јер је увек могао јаче да повуче од Сивоње.
Висок два метра, а с једног рамена не можеш друго да му догледаш - ради видикова линија.
Јес' да није неки шмекер, али домаће даћу-ти-ал-да-не-кажеш-ником-убиће-ме-тајо девојке се ложе на њега к'о локомотива на угаљ, јер он погонску гуму од трактора напумпава ручном пумпом, па, замишљајући како би тек њих пумпао, међ' ногама им море Јадранско.
Може да баци двометарску ћускију даље него ја оловку којом сам ово написао.
Mitingovanje
Понашање које укључује дизање тензије и нервозе без неког, осталим присутним, посебног разлога. Карактеристично за особе које не бирају начин и средства да се нађу у центру пажње.
(пријатно поподне на излету, добра екипица и опуштена атмосфера)
Марко (ничим изазван): "Ух, брате, како бих сад некоме јебао кеву...тако се осећам јако и моћно овде у приподи...мислим да кад би ми сад неко налетео, да би од њега остала само ружна успомена. Сад бих се из чиста мира закачио са првом непознатом особом која би се појавила овде...уфффф, какве би то батине биле!!!"
Иван: "Ало, бре, синак, шта је са тобом, што се не смириш мало, шта митингујеш цео дан!"
Diplomirani kurac
Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.
-Ohoho i diplomirani kurac među kandidatima. Baš lepo. Vidim piše: engleski-služim se. Znate li još neki jezik možda?
-Da. Staroslovenski i sve njegove redakcije. Na crkvenoslovenskom umem i da pevam!
-Heh. Imate li neki hobi možda?
-Da. Pišem pripovetke i crtice.
-Uuu. Baš lepo.
-I pravim lampe od papira!
-Njaaao kako kreativno. A da li biste vi, onako, rekli za sebe da ste komunikativni?
-Pa, znate kako, ako ljudsku komunikaciju shvatite kao dodir dve čestice u praznini koje će samo preko tog dodira osetiti bilo onoga što su Stari zvali večna vatra, onda svakako.
-Mmh, mmh, vrlo zanimljiva priča. Vrlo. Nego mislila sam više ’nako da l’ možda ne ćutite u društvu... Al dobro sad . A sigurno volite da radite sa ljudima čim ste se prijavili na ovaj konkurs. M?
-U kom smislu sa ljudima? Čovek kao deo celine ili pojedinac kao svet za sebe?
-Pa kako ću misliti?! Čovek, ko čovek, brate!
-Eh moja gospođo, šta je čovjek, a mora bit čovjek, t
-Sledeći!
-Чьто?
Isek'o ga ko burek za poneti
Уништио га. Убио бога у њему.
(Браћа Мусић надгледају окупљање османлијске војске на Косову Пољу 1389)
Стефан Мусић: Лазаре, држ' дер ову опрему за надгледање, ти говори шта откријеш, ја ћу да бележим.
Лазар Мусић: Чек само да размонтирам ове скаламерије... Двоглед- ту, сталак за двоглед- ту, термална камера- ту, детектор за високи напон- не знам ни кој' ће нам курац кад високи напон није ни измишљен, инфрацрвена... 'де је инфрацрвена, јеб'о те Сварог!
Стефан: Откуд ја знам 'де је инфрацрвена, ти си паковао ствари!
Лазар: Како сам ја паков'о ствари, пизда ти материна, кад нас посл'о кнез Лазар са већ спремљеном опремом?
Стефан: Ај' не сери него причај шта видиш доле.
Лазар: Е овако- на детектору високог напона, ништа- баш сам зачуђен; на осталима, с лева на десно: анадолијска прва чета, анадолијска друга, румелијска прва...
Стефан: Кад су формирали већ румелијске чете?!
Лазар: Па нису ти то Мађари да им треба петнес' година да скупе 200 људи, то су бре Османлије, то боја, то квалитет, еј! Него пиши даље- румелијска друга, акинџијски одреди, помоћне хришћанске трупе, опет акинџије, нека була с добрим дојкарама, још једна була с добрим дојкарама, још једна, мало дебља... а не, грешка, то је Мула Јусуф од акинџија.. даље иду јаничари, румелијска трећа, султанов шатор, пет волова на ражњу, неки имам, анадолијска трећа, Бајазит који је напео неку Туркињу у мисионарској... чек' бре мало, откуд муслимани знају за мисионарску?
Стефан: Мајмуне, то се тако зове, сви људи знају да мисионари воле згуза.
Лазар: Ау, ја то нисам знао.
Стефан: Па нормално ниси знао кад си девица од дваеспет година.
Лазар: Не ији гованах, него пиши даље- опет јаничари, неки дервиш игра неко њихово коло, опет акинџије, и то би било то.
Стефан: А де су им анадолијска четврта и пета?
Лазар: Па побио их кнез Лазар кад су му крали трешње доле у Плочнику.
Стефан: Крали му трешње? Е јесу цигани, свега ми.
Лазар: Тебра, немој да си политички некоректан, то су сад Роми, тужиће нас трибуналу у Нанту, еј.
Стефан: Добро, јесу Роми, ко да је сад то битно, него стварно их Лазар побио?
Лазар: Ма исек'о их к'о Смиљана бурек за понети.
Disnotor
Старински назив за покољ свиња. Понекад се користи, додуше ређе, као метафорички израз за клање људи.
---Косово Поље, 15/28. јун 1389. године---
(рано јутро, српски табор)
Лазар Хребељановић: Добро, мајку му јебем, опет ја први долазим у бој, још нема никога, а већ седам сати по средњоевропском времену. Видиш ти, мој Болеславе, с ким ја ратујем, еј!
Штитоноша Болеслав: Ма добро, доће људи, к'о да је битно, нисмо ни ми морали баш овако рано доћи.
Лазар: Ма где нисмо, ено Османлије већ раде разгибавање, јебаће нам мајку.
Болеслав: Ма могу они да раде разгибавања до прексутра, кад им налете ови наши, неће знати ди им је глава, ди им дупекања.
Лазар: Ма море стока једна, најели се свињетине и овчетине па сад спавају к'о заклани, закл'о их неки Огуз дабогда!
(долазе босански одреди с војводом Влатком Вуковићем на челу)
Лазар: Оооо 'де си, Влатко, дабогда те буреком сасром на Ургентном 'ранили!
Влатко: О ђе с', Лазаре, дабогда те сирницом по стражњици мазали!
Лазар: Колико је тих твојих Босанчуга ту?
Влатко: Неђе око двије-три 'иљаде, таман да им јебемо матер цигањску!
Лазар: Ау тебра, што си тако политички некоректан и неедукован, као прво сад се модерно каже Ром, као друго они нису ромског порекла, они су настали мешањем турске групе и индоевропске групе народа, као треће сад ће да нас туже трибуналу у Нанту због тебе!
Влатко: А човека, к'о да је мени битно, ја сам само дош'о овде да се неком најебем миле матере, ионако ми жена кења ко навијена цео дан по дворцу, још ми и пуница близу, сваки трећи дан ето бештије у госте. Него дај да видимо у којој формацији данас играју ови мамлази.
Лазар: Па ево чекам их, нису још дошли, спавају к'о топови, топови их гађали!
(долази Вук Бранковић са својим одредима)
Лазар: Ооој мрки Вуче, што си ми се умусио данас?
Вук: Ма терај ме у курац, увалили ми неку ракију јуче, више шећера но бресака, не могу да гледам на очи јутрос.
Лазар: Мрки Вуче, подигни бркове, да ти виђу токе на прсима, да пребројим зрна од пушаках, колика ти токе изломише!
Вук: Ма које пушке, које токе, шта сањаш ти? Јаооо, опет си помеш'о текстове, 'бем те тупава, то је Горски Вијенац!
Лазар: Ма добро, морамо убацит мало стилистике овде, ипак је ово један свечарски тренутак...
Вук: Је л' њему опет дав'о неко ону смешну медовачу, што сам је рек'о да не трошите више од двапут годишње, а?
(долази Милош Обилић са још десет коњаника)
Лазар: (Вуку) Јаооо, пајсад како ћу да га истурирам, мали се прима к'о нико! (Милошу) Ој Милоше, сада вјеро, потоња невјеро!
Милош: Ја, тако ме вјера не убила, ја невјера никад био нисам, нит' сам био, нит' ћу икада бити! Невјера ти седи уз кољено, испод скута пије хладно вино!
Лазар: Добро, прођи тамо до свог логора, послаћу после по тебе кад ми будеш требао.
(Милош одлази)
Вук: ААААААААААА Како се мали прима, људи моји, да ли је ово могуће!
Лазар: Турира се к'о оне Паскачове кочије на моторни погон лололо
Влатко: Ал' најјачи је што проговорио јекавицом лоло
Вук: Ајој, брате, сузе ми теку, е!
(долази 100 људи обучени од главе до пете у челик)
Лазар: Је ли, Влатко, ово сардине изгледа проходале, а? Опет не водите рачуна о радиоктивним супстанцама око Зенице?
Влатко: Немам идеје који су ови.. Вуче, да нису ово неки твоји нетемани?
Вук: Не колико ја знам. Ало, сардине, идентификујте се дећско!
(један од људи прилази и диже руку увис)
Непознат човек: WIR SIND SOUVERAENER RITTER- UND HOSPITALORDER VOM HEILIGEN JOHANNES ZU JERUSALEM, GENANNT VON RODOS, GENANNT VON MALTA!
Вук: Шта наприча овај?
Влатко: Мислим да га нису добро подмазали, па шкрипи кад помери руку.
Лазар: Ал' помињо неку Малту, нешто... Да није ово неки фан клуб малтезера можда?
(други непознат човек излази из гомиле и скида шлем)
Други непознат човек: Ћекајте, ћекајте, дећки, ми смо Ивановци, витешки ред што се бори за славу Језуса краља, не?
Лазар: Иване, лептенејебо, јес' то ти?
Други непознат човек: Ја, лићно, главом и с фенси брадицом а ла монтерењ!
Лазар: Препозно сам те одма' по тој геј брадици, само реко' да проверим. Него, какве су ти ово сардине, то Шиме направио неки нови производ?
Иван Палижна: То су Ивановци, ми тућемо муслиманске снаге и бринемо се о нашим болесницима.
Лазар: Ви тучете муслимане?! Хаахаа, па ви бре сви заједно нисте тешки колико један њи'ов рмпалија бре!
Иван: Није све у велићини, има нешто и у техници.
Лазар: То с' чуо од своје жене, а?
Иван: Грохотом се смијем, него дећки, отишли смо ми да се спремамо да напрашимо ове муслимане, не?
Влатко: Ееее благо нама кад нам сардине бојеве бију.
Вук: Ма пусти их, ионако ће да побегну чим се ови продеру. Него, где су ови твоји јужњаци, Лазо?
Лазар: Ма терај их у курац, већ сафтају кобас Мурату, ено га Драгаш угостио Османлије тамо код њега.
Влатко: Па лијепо ја кажем да од тијех из романскијех земаља никад неће бит' мушкарца, си видио и сам да им мушки тамо доље носе сукње?
Лазар: Ма знам, не стај ми на муку.
(долазе браћа Мусић)
Лазар Мусић: Честити кнеже, доносимо рапорт из османлијских табора...
(Стефан Мусић лупа васпитну Лазару Мусићу)
Стефан: Ало, маћана, 'де с' пошо, ја овде рапортирам, примогенитура пичко девичанска!
Лазар М: Е да ти јебем семе твоје крваво, ево ти на, па ти причај!
Лазар: Ало, смирите се вас двојица, видите да имамо госте, а и није вам ово она ваша запиздина!
Стефан: Ево кнеже, писана форма, три примерка.
Лазар: Зафаљујем, ај сад беште у онај шатор у два супротна ћошка и размишљајте о овоме што сте урадили сад.
(Лазар М. и Стефан одлазе)
Лазар: Е сад, д' извадим ово пиће и крканлук из штека, да се спремимо, па ћемо да сечемо ове пешкироглаве.
(у међувремену, османлијски табор)
Јакуб: Аљооо, Бајазит, аљооо, јебо ти матер своОоју!
Мурат: Шта се дереш ти хајване усред јутра, још ни кахву попио нисам, и који си ти уопште?
Јакуб: Ја сам твој син Јакуб.
Мурат: Аха.
Константин Драгаш: Је л' сигурно ово Ваш син, мислим како не знате њега?
Мурат: Ма шта ја знам, вакер манге чаје, то нек им маме памту.
Константин Драгаш: (себи у браду) Чудан неки народ...
Јакуб: Аљооо Бајазит, јебем те гљува!
(Бајазит излази из шатора)
Бајазит: Шта се дереш у сабах-зору, јебоОо ти матер своју?
Јакуб: Ма нашо сам неки кабљови овде, изгљеда да нас неко шпијунира, знаш.
Бајазит: Па нек шпијунира, ионако нас има овде колко оћеш.
Јакуб: Ма да га јебем, реко да ме није снимо док сам напињо Хануму.
Бајазит: Пффф тебе да снима, хајване, тебе могу једино да снимају на они Опстанак, колко се дереш ко ћимпанза тамо, цео Топкапи узбуњујеш, пићко бангутава!
Јакуб: Ма да се јебеш ти маљо цигане, е!
(Јакуб одлази)
Бајазит: Ој Ћамил!
(Ћамил долази)
Ћамил: Да, екбер-Бајазит?
Бајазит: (показује прстом на Јакуба) Ако ми данас преживимо ово кољање, овог да ми убијете истог момента!
Ћамил: Алијорум, екбер!
---15/28. јун 1389, 10:00 по централноевропском времену---
(српски табор)
Лазар: Је ли, Болеславе, јесу ли спремни ови наши за диснотор?
Болеслав: 'Де нису, ено Влатко добацује Омер-паши како му женска има ваџајну к'о Хексамилеон.
Лазар: Ја човека, не може да сачека ни два сата. Него ајмо ми тамо на чело војске.
(османлијски табор)
Бајазит: Ало пићке, ди ми га је хат?
Јакуб: А бре ћаве манге, откуд ја знам?
Бајазит: Абе, силази с тог хата док те нисам стуко сад!
Јакуб: Немој ти будала да будеш!
Бајазит: (стрзне Јакуба с коња) Ма силази, јебо ти матер свОоју! Ујс, ујс, напред, напред!
---15/28. јун 1389, 10:45 по централноевропском времену---
Лазар: ЈЕСМО СПРЕМНИ БРАЋО?
Српска војска: ЈЕСМО!
Лазар: НЕ ЧУЈЕМ ВААААААААААААС!
Српска војска: ЈЕСМО ПИЗДА ТИ МАТЕРИНА ГЛУВА!
Лазар: ШТА ЋЕ ДАНАС ДА БУДЕ?
Српска војска: (крећу да лупају мачевима и осталим оружјем по штитовима): ДИС-НО-ТОР, ДИС-НО-ТОР, ДИС-НО-ТОР...
Мурат: Је ли, Константине, шта вичу ови твоји ђаурини?
Константин: Диснотор, то Вам је свињокољ.
Мурат: Еее хајвана, и пред битку мисле на ждрање крмача, дабогда их триглицериди све побили!
---15/28. јун 1389, 10:59 по централноевропском времену---
Лазар: И ТРИ, И ДВА, И ЈЕДАН, И ИДЕМООООООООООООООООООООООООООООООООООО
Бајазит: Дрште гаће, Срби; ЈАЛАААААААААААХ ТУРЦИ!
Лазар: Држим ти ја џеназу ОПАААААА
Nepovezano psovanje
Misaoni proces koji se odvija po random algoritmu, - i predstavlja oličenje vrhunca duševne rastrojenosti.
Alo tebreks, znaš onaj tiket što smo prekjuče sastavljali iz zaebancije?
Pratim te... (Uzima gutljaj vopsa)
Prošlo sve matori, da smo uplatili sad bi bili teži za pet soma evra...
(Bljuje pivo po okolini) Pu mater im jebem lopovsku nameštaljsku!!! I sebe u rč, malera retardiranog! Murinjovu mater na kurac... I Đanfranka Zolu, kepeca odvratnog italijanskog!
Eeee smiri se, jebote... Pozliće ti.
..............................................................................................
Mitre, nisi sinoć došo da utovarimo onaj malter. Pao sneg sve razjebao sada možemo dupe da stružemo o njega, jer više ni za guzic-papir nećemo imati zbog tvoje lenosti.
Pao sneg!? Pa kud u avgust majke im ga meteorološke nesposobne nabijem! I userem ti se u malter!!! U ćaleta što me napravi... Komunizam i Tita, što nas zaduži kurvar!!! I u papu, decu mu jebem! ...Vatikansku politiku!!! UFFF!!!
..............................................................................................
Da viš sinoć na žurci... Potrpali se Mira i Đole na sred birtijskog stola.
Pi, kurva izdajnička! A rekla je da me voli! Jebem li joj mater u pakšu razgaženi kurvinski! I userem ti se u dupe koje me nahrani ovako naivnog!!! Jebaću mater onom fudbalskom sudiji kad ga opet vidim, on je za sve kriv!!! Otkad mi dade crveni kreten, dobih otkaz i sve mi krenu naopako... Odo da se ubijem!!!
Elder Trolls
Ekipa old skul trolova sa višedecenijskom praksom. Obično se okupljaju ispred obližnje prodavnice gde uz zidarsko pivo ubijaju vreme, svoje a bogami i tuđe moždane ćelije.
- Ej dečko! Aj donesi čika Miletu još jedan jelen. E, i otvori ga.
- Evo, izvolite. 50 dinara.
- Au sinak, ova inflacija ubi! Ovde garant nema pola litre, pogle' kakva je flaša. Četir' i po deci u vr' glave. Jel tako Rade?
- I četir' ako ima neka me seku ovde. Kakve su pre bile flaše pa je stajalo pola litre. Ovo je prevara bre!
- Sinak, ovo se mora proveriti. Aj ti nama donesi neki lončić sa onim meračem sa strane. Znam da imaš u radnji.
- Pa piše da ima pola litre, neće vas valjda lagati dobra stara Apatinska pivara.
- Od kada su došli oni stranci ja njima ništa ne verujem. Možda i ima pola litre, ali danske ili belgijske. Ove naše nema sigurno.
- Tako je Mile! Njihovo je sve manje. Donesi bre taj merač da vidimo!
5 minuta kasnije
- Evo, našao sam pa proverite.
- Majku mu, ladno pola litre.
- Ček ček Rade, pogledaj šta piše: "Made in China". Ne valja ovo sinak, nađi neki naš ili ruski.
Milka
Мислите да стварање једног од највећих светских брендова прати нека невероватна драма? Варате се...
Чух ову причу у мрачној кафани на аутобуској станици. Столњаци су такође били мрачни, као и келнеров израз лица. Додуше кафа је била добра. У биртији десетак гастоса и ја. Чекали су бус за Дизелдорф. Срећа па се уопште нису трудили да буду тихи, те сам сазнао сам једну велику истину.
Осамдеситих година прошлог века газда Рајку досадише "комунистичка говна", продаде имање и оде у Швајцарску. Највећа суза отишла је за трактором који му је отац оставио. Поведе и жену која је била трудна. Куд ће, шта ће, узеше црвене пасоше и одоше у Швајцарску. Купише неку малу кућицу на периферији и почеше живот. Није више било комуниста, али није било ни оног живота. Сви су јурили неки посао. Рајко је додуше био водоинсталатер, али није хтео да ради у струци. Видеше Швајцарци да се ови муче па им дадоше једну краву као донацију. Пасла је по Алпским обронцима и давала четрдесет литара млека дневно. Одвикао се Рајко и од пива, али не помаже, није могао да пије толико млеко. Жена Станојка му спреми попару, овај се нарока и захрка у моменту.
Сутрадан изведе он краву на испашу и схвати да јој још увек нису дали име. Замисли се које би јој име добро стајало. У том тренутку се сети сисате комшике Милке и његових авантура, када је мотокултиватором, са пробушеном гумом, водио у шуму. Рече сам себи: "Зваће се Милка!". Кад је дошао кући, саопшти то жени, ова се мало нарогуши, знала је то име изабрано због оне куробештије. Али морала је да ћути, донесе лавор и Рајку опра ноге.
Освану нови дан. У посету им дођоше прве комшије. Рођени Швајцарци. Повела се прича о вишку млека и гости их упиташе зашто не праве чоколаду. Одлучи Рајко да је тренутак и извади ону дедину шљиву из четрдесет осме, наточи себи и Хансу. Једва ју је прошвецовао преко гране, али вредело је. Добио је заузврат рецепт за најквалитетнију чоколаду. Пошто је изгубио кондицију јер није дуго пио, док му је Ханс диктирао, он један састојак написа погрешно. Испрати госте и заспа.
Сутрадан скупише сво оно млеко које су намеравали да проспу, и почеше справљати чоколаду. Станојка се једва савијала од стомака, али је морала да ради. После десетак дана би готова чоколада. Пробаше је, била је перфектна, тако нешто нису у животу ставили у уста. Морали су да крену у завичај, и понесоше по паковање чоколаде сваком рођаку и пријатељу. Рајко кришом понесе једну и за Милку. Узели су најновијег Пезејца на рент-а-кар, да прича цела чаршија каква кола Раја вози. Сви су се редом одушевили укусом ове чоколаде, нарочито Милка, Рајко јој даде када су се нашли у шљивику. Познати српски осећај за бизнис ни у овом тренутку није омануо, па га рођаци наговорише да се позабави развијањем овог посла.
По повратку у Швицу, Рајко доби још три краве на поклон од државе. Једноставно службенике је купио овај непоновљиви укус. Кренуше у озбиљнију производњу и дође време да се чоколада званично брендира. Када питаше Рајка за назив, он као из топа рече: "Милка!" и потписа се палцем на 'aртију. Од тада па до данас, све је историја.
Crna svadba
Najmračnija i najmorbidnija svetkovina u Srbiji, a možda i u svetu. Nastala među Vlasima, koji su i inače poznati po veoma čudnim obredima.
Kao i kod velikog broja naroda, i kod Vlaha je veoma jak i velik kult smrti, možda čak i prevelik. To dovodi do toga da se mrtvima poklanja veća pažnja nego živima. Uticaj svog kulta smrti su preneli i na ostale narode sa kojima su dolazili u kontakt, tako da se među Srbima sličan "o mrtvima sve najbolje i za sahranu iz slame da povadimo poslednje novce" način ponašanja zadržao do današnjih dana.
Međutim, sama crna svadba zbog degutantnosti i jezivosti ni među samim Vlasima nije naročito popularna.
Sve se dešava oko mladog para verenika. Svadba je ugovorena i momak i devojka treba da uđu u bračnu zajednicu. Međutim, ako se pre svadbe nekome od njih dvoje nešto dogodi (odnosno, ako neko od njih umre) svadba se mora održati. Sam dan sahrane jednog od nesuđenih supružnika postaje i svadba. Prvo se pokojnik/pokojnica venčava kao da je i dalje među živima, a potom se obavlja služba upokojenja. Između te dve službe, onaj ko je preživeo od nesrećnih mladenaca se zaklinje na jednogodišnju vernost. Dakle, i pored toga što je jedno od njih dvoje upokojeno, oni su u braku godinu dana. Ako kojim slučajem onaj ko je živ učini preljubu, to se gleda kao da je prevaren živ bračni drug.
Sama sahrana se ispraćuje kao svadba, sa sve trubačima, svadbarskim kolom, hranom, pićem, mladom u venčanici ili mladoženjom u odelu. Iako je porodica preminule osobe u crnini, iako su svi u žalosti, sve ide onako kako je planirano (da parafraziram Freda Merkjurija).
Đole: "Sale, reci ti meni, kol'ko godina ima onaj tvoj rođak, onaj što smo ga zvali Ludi Mile?"
Sale: "Šta ti je on sad pao na pamet koj' kurac? Šes' je stariji od nas, dakle 35."
Đole: "Pa, nešto se mislim, da l' se opametio malo i da li je našao neku ženu za se?"
Sale: "On da nađe žensku? On da se ženi??? Pa, zar ti ono "Ludi" ne kazuje ništa! Njegovi siroti roditelji mogu samo "crnu svadbu" da mu naprave i to pod uslovom da se nađe neka ludača koja bi zbog njega tako opičenog prerezala sebi vene ili se samoubila na neki drugi agatokristijevski način."
Sito i rešeto
Previše životnog iskustva za običan ljudski vek.
Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Анастас Петровић
1900-1998
прошао сито и решето
Je l' i vi čekate?
Pitanje koje će vam sasvim sigurno neko postaviti u čekaonici Doma zdravlja.
P: Izvin'te...a...je l' vi svi čekate kod doktora Čede?
J: Ne, nego čekamo na red za šteker pored vrata da napunimo mobilni!
