Устанеш ујутру бонба, прође 10 сати, изађеш из подрума, бонба. Вратиш се у подрум. Ови направе паузу ти изађеш напоље, одеш се играш таман изађеш на улицу сирена, опет бонба. Вратиш се у подрум, прође дневник, прођу слике са бонбардованих предела, таман крене неки филм, нестане струја, опет бонба. Дође струја, падне бонба. Девет сати, нестане струја легнеш да спаваш, сирена, бонба. И тако то. Само бонба

Онај кога ИМА. Дакле није дебео (дефинитивно није ни мршав, да не буде дилеме), али *има га*. Конституцијом подсећа на међеда, који је на око гломазан, али брже трчи, а богами и плива од тебе. А још се пење и на дрво. Попут свог крзнатог рођака, кадар је стићи*** и на страшном месту постојати- а поготово ово друго, јер има *circa* два метра и стотинак кила.

У овом добу седења на фотељама, дркања телефона и свађања по форумима, права густина је реткост. Слабији међу густима поклекну, крену на фитнесе, почну да једу авокадо и постану Дарко Лазић-вонаби мршавци који ће вазда бити млохави, док јачи постану прегусти- дебеле слине које се једва сећају периода са пристојном количином триглицерида.

Они прави, међутим... Иако их има мало и раштркани су по белом свету, довољно је да један од последњих из реда Густих дође у неко друштво, да би људи кренули да се гурају лактовима, а да се у соби осети смрад (за неке мирис) страха.
Густи, имате мој наклон.

*Није кадар утећи- међеди не беже.

Ромски дечији хор.

Zabava za ometene u razvoju.

*Легендарни Топ.*

Водитељ и новинар СОС канала који своје невероватне коментаре фудбалских нижеразредних лига Србије репродукује тако да гледаоци имају осећај као да у Петровцу на Млави не игра "Слога" него Барселона.

Његове приче о томе како је напредовао развојни пут обичног сељачића из места поред Сурдулице, који je од локалног клуба "Долина", преко Синђелића и Инђије, свој први прави велики ангажман стекао у Лучанима, превазилази отаљавање налажења информација и прелази у хоби из кога се рађа љубав према послу којим се **Топ** бави.

Међутим, тренутак када занос надвлада над "**већ устаљеним говором**" и емоције утичу да се у моменту заборави где и с ким се налазиш, дискутујеш и планираш, деси се понеко испаљивање стручног консултанта, *фудбалера Прве лиге Србије* или неког бившег судије који коментарише да ли је пенал требао да постоји на мечу Пролетер:Јединство Путеви. Дешава се и Топу, јебига.

Упознао сам га претпрошле године у мају, на неком Сабору Срба овде у Берлину.
Моја драга и ја тек дођосмо у ово чудо од града и, не познајући никога и не знајући где ћемо и како ћемо, у једном тренутку се обратисмо за помоћ локалној српској заједници; јебига - можда неко зна неког ко издаје стан а да притом не мораш да приложиш хиљаду јебених потврда и лево плућно крило к'о проклетим Швабама. Елем, наша потрага није превише дуго трајала и на крају нас одведе до човека из наслова, чудног али допадљивог чикице који је, ето, случајно им'о стан од 60-ак квадрата на издавање, испоставиће се касније *стан* у којем и дан-данас живимо и срећни смо. А баш таквим - *срећним* - деловао је и Херр Милорад када сам му први пут стиснуо руку, те 2012 год. на поменутом Сабору. Ћелав, носат, плавоок, неких 60-их година, обучен у црну "адидас" тренерку - ликом је подсећао на оне надркане поштењачине из приземља стамбених зграда које увек прете да ће деци пробушити лопту ако им упадне у двориште али то никада и не учине, само га је "адидас" треша одавала да је гастарбајтер, и то онај заветни - из *Куршумлије*. Отишао раних 70-их из родног града, ни пуних 18 није им'о, каже, и од тада се сваке године два пута враћа доле - недељу дана за Божић, још једном толико око Ђурђевдана. Ишао би он и чешће, ал' јебига - коме, чему...Родитељи умрли одавно, супруга Верица пре пар месеци, син, снаја и унуци две станице У-баном од њега..."Мој живот је овде", вели и не жали се као сви остали. "Једу оно што се не је', мој Београђане. Имају, бре, и не знају шта имају ал' им у крви да гунђају, кукају, серу. Ех, мој Београђане, ми смо ти Срби тешка говна...", а опет се благо смешка кад каже то *Срби* и отпија још један гутљај ракије. Даде ми после две флаше, "да закључимо уговор", рече и одe да однесе унуцима мало јагњетине са Сабора. Видео сам га још само 2 пута после тога. Кирију смо му плаћали преко банковног рачуна, није било потребе за виђањем и уручивањем коверте. А и та *коверта* је била "тања" него што је стајало у уговору. "Нећу да дерем своје земљаке, па још Београђане, хехе", прекинуо ме је у пола мог поноситог *Молим Вас, немојте да...*, али ме није због тога освојио. Тај честити, непознати човек кога само упознао, кога смо обоје упознали, био је прва особа која је учинила да се осетимо пријатно овде, у овој даљини, и да помислимо да ће на крају ипак све бити у реду. Јебемлига зашто, али тако је било. Можда је Херр Милорад био онај знак од Бога послат а који сви ми понекад чекамо када се нађемо на одређеној распутници животној. Можда је и њему тако неко помогао када се први пут нашао у Немачкој, па је он сад "враћао дуг"...тек, никад нисам сазнао ни чиме се бавио. Умро је у понедељак, данас смо му били на сахрани...

Тако се звала керуша Мила пре него што су јој одсекли ноге.

Najbezbednije prevozno sredstvo, legenda asfalta, makadama, kopna, mora, ruski odgovor na sve fensi kamione-apartmane poput skanije, volva, mercedesa... Kabina mu nije opremljena kao soba u luksuznom hotelu, ne možeš ljudski ni da se ispružiš, kontrolna tabla i unutrašnjost je naravno gvozdena, ali zato je nekoliko godina zaredom pobednik relija Pariz-Dakar, relija Argentina-Čile i relija Svileni put, i naravno jedina je zamena za brodove-čamce-tankere, zimi, na zaleđenim ruskim rekama.

Neizlečiva bolest, od koje u Srbiji na godišnjem nivou umire najveći broj ljudi.

Žvaka za pronalaženje žene svog života u prepunom klubu

Otvoriti vrata prostorije predviđene za pušače.

Начин на који мој комшија показује мржњу према муслиманима, на тај начин може да туче и малтретира Ахмеда, Алију или Бахрудина и да се на тај начин осећа моћно и као победник. Једини проблем је када се превише занесе па свиње страдају ни криве ни дужне, од помена муслиманских имена комши удари крв на очи па не зна кад да стане.

Mnogo zajebani navijači. Definitivno najbrojnije frakcije među navijačima Crvene zvezde i Partizana. Nije se pametno kačiti sa njima jer su spremni da klub koji vole brane do poslednjeg kilobita. U narodu su poznatiji kao navijači iz fotelje. Kakvi kurčevi Alkatrazi, Zabranjeni, Anti Romi, Hijene, Kenjaj, BBRS i ostala buranija, samo Serveri i Tastature drže banku kada je navijanje u pitanju.

Međutim, kao za sve u životu, tako i u ovom slučaju postoji ono ''ali''. Dok gore nabrojane grupe odlaze na stadione i u hale (da l' zbog ljubavi prema klubu il' za pare nije važno) i bodre klub za koji navijaju, Serveri i Tastature su ljudi gospodskih manira. Na fudbalsku utakmicu klubova koje podržavaju većina njih u životu nije bila, a kada se radi o sportovima u zatvorenom prostoru, tu su najverovatnije češći posetioci (jer u zatvorenom je ipak toplije, oko toga valjda možemo da se složimo). Iako ih sportski objekti vide retko ili nikad, to ih ne sprečava da objašnjavaju ko je koga i gde prebio, oteo zastavu, ko je pandurima u nekoj imaginarnoj tuči više jebao majku.

Za razliku od već poznatih navijačkih grupa kod kojih postoji izraziti vođa kome pripada šipka, kod spomenute dve jasnog vođe nema. Navijaju stihijski i kao varvari na Rim napadaju pristalice suprotnog tabora širom virtuelnog sveta. Mora se priznati da nema previše međusobnog vređanja jer ih jebu administratori sajtova na kojima obitavaju, zbog čega proklinju dan kada su postali deo tih navijačkih grupa. A posle kažu da na netu vlada sloboda.

Za priče sa zapadne strane starijih navijača, među kojima su najčešće upravo njihovi roditelji jednostavno nemaju vremena. U ostalom i zašto bi, za klub navijaju samo preko neta, a oko toga im matorci i ne mogu reći ništa pametno jer nemaju iskustva sa internet ratovanjem protiv navijača suprotnog tabora. Ipak su oni ljudi navikli da budu na licu mesta kada njihov klub igra, a ne da šilje kurac na kompjuteru i izigravaju huligane.

Vermiform appendix Premijer lige. Kao što se digestivni sistem sastoji iz stotinak elemenata koji imaju najrazličitije funkcije i jednog slepog creva koje nema ama baš nikakvu, tako se i Premijer Liga sastoji iz 19 igrački-kulturno/istorijski manje više značajnih ekipa i Fulhama, kojem se ne zna ni svrha ni cilj. Fulam ne gubi, ali ni ne dobija, a retko igra i nerešeno. Zapravo, bilo kog datog vikenda možete pitati nasumičnog pratioca engleske lige "Šta je uradio Fulam?" i šanse su 9/10 da neće imati pojma.

Vest Hem ima onaj film sa Frodom, Stouk ima finale kupa, Vila i Birmingem imaju derbi kao i Vulverhempton i WBA, čak i Blekburn ima relativno svežu titulu. Ostali klubovi imaju kop, naftu, muslimana, tajkuna, pedera, Roj Kina, lepe šarene dresove ili nekog crnca sa šašavom frizurom - Fulam ima najdosadnije dresove u ligi a jedini crnac kojeg imaju u ekipi je ošišan do glave.

Navijači Fulama su u dobrim odnosima sa navijačima Deportivo la Korunje, Liona i Fiorentine, sa kojima se okupljaju u aljaskanskim kolibama i pored kamina puše lule, čitaju anomalično velike novine, glasno se zakašljavaju i generalno bivaju ogromni smarači.

Uzrok sporog kretanja.

Izraz kojim se opisuju neverovatno kretenski i potpuno nelogični postupci.

Екстремна социјала од јаше. Одевни предмет који краси припаднике сталежа тешка сиротиња, толико кинески да само што није пуњен пиринчом. Све да је сам Аполон обуче, покрила би велом малограђанштине, длака из носа и исхране засноване на сухомеснатим производима, па нека га је и по сто пута Зевсов курац направио. Кабаста, нескладна, неких "добродошли у Дрезден шездесетих " боја, а да постоји као ајтем у некој ролплејинг игри, њен бонус би био "минус 50 посто на репутацију код свих живих бића на планети".

Упарена са уморном шљакерском фацом, неодољиво асоцира на претакање горива из комшијског кеца, буђави зденка сир сервиран у обданишту и флеке од моторног уља које додају црну боју у сивило улица београдских предграђа. Клинци које су штекаре од родитеља огртале у ово ругло, данас су двадесетпетогодишње девице, пате од комплекса инфериорности, заглавили су Лазару или су већ оверили од пајда, јер ране од бувљаче зарасту, али остану зајебани ожиљци.

U svakom Championship manageru(CM) postoji par igrača, potpuno nepoznatih fudbalskoj javnosti, koji igraju kao Pele u boljim danima!
Maxim Tsigalko je starijim igracima Championship manager-a nešto kao Isus, naime Tsigalko je igrač koji je za bedne pare mogao da se dovede u bilo koji tim kao dete od 17 godina, i da postigne u bilo kojoj ligi od 50 do 80 golova u svakoj sezoni. Nebitno da li igra za Barcelonu ili Doncaster...
Stoga je njegovo ime i prezime počelo da se izgovara sa velikim poštovanjem, i uslo u svakodnevnicu CM fanova a i šire

Lerdi koji prodaje tako jake dopove, da se malo koji vrati da mu opet pazari drozu.

Небо се отвара и несебично дарује! Зрак душевног просветљења пада нам на убога лица! Осећате ли како се горчина градског живота претапа у еликсир парасимпатикуса у котлу Ваше натмурене свакодневице? Осећате топлину? То се отчепљује тобоган ког су наслаге културне и материјалне корозије и чамотиња рутине одавно блокирале. А тај тобоган је пут ка нирвани, пут ка хедонистичкој оази, склониште од опште лелемудије и душманлука с којом имамо част да се дружимо на дневној бази.
Да поновим, небо се отвара и несебично дарује.

Дарује нам електронско-механичког месију, решење за одрпане нерве и жуљевите шаке: пречистача, не само ваздуха, већ и похабаног разума и ослабљеног духа. Он јонизује! Не само сићушне честице, него и саму нашу појаву. Кришом нам краде електрон из последње љуске личности и претвара нас у крајње позитивног непоколебљивог стоика сазданог од теста оптимизма. Ноћно светло кажете? Пре бих рекао свеприсутни светионик, дуго ксенонско светло на аутопуту ка избављењу, или чак скромни скелеџија преко Хадове реке.

Зар све ово у једном пакету?

Колико год невероватно звучало, истина је. Овакав склоп постоји и поносито се смешка са телевизијског екрана. Функционалност какве нема у три система Млечног пута. Чедо инжењера и индијанских врачева, проткано простошћу алпске чобанице, може бити Ваше за симболичну количину дуката, у четири једнаке месечне рате.

Та, зашто бисте се премишљали и ускратили себи портал ка димензији у којој сте Ви једини ковач и једини архе, једини узрок свега и једини циљ свега? Набавите јонизатор озонизатор ноћно светло и уздигните се на ниво старих Маја и свевидећег ока.