Prešao je preko trnja I stigao do zvezda. Rodio se na Kosovu u mnogobrojnoj porodici ilirskog porekla. Veoma rano je ostao bez oca, pa je bio primoran da sam izdržava porodicu. Suočen sa bedom I nemaštinom lako se odlučio da krene putem kriminala I okuša sreću. Ceo život na kocku, pa ili si hadžija ili bos. Zbog sukoba sa organima reda je preplivao Jadran I u toploj Italiji izgradio finu karijeru. Počeo je od dna. Prvo je džepario, pa je bio babojebac, malo se bavio šanom, šverc... Brzo je napredovao ali nije mogao da razvije svoj potencijal na zasićenom italijanskom tržištu. Napustio je Apenine I preselio se u odabranu zemlju, Holandiju. Upravo je Šefket Ramadani u Holandiji izgradio svoje ime I postao šef podzemlja. Droga I trgovina belim robljem su od siročeta sa Kosova stvorile milijardera I cenjenog građanina EU. Kupio je nekoliko kafića, dva-tri restorana, desatak butika I jednu fabriku kako bi imao gde da pere svoj krvavi novac. Marke su se gomilale dok je droga pristajala u roterdamsku luku I dok su se devojke iz istočne Evrope sedele u amsterdamskim izlozima. Ramadani je dosegao zenit za vreme rata na Kosovu, a kao svaki patriota nije ostao imun na patnje svoga naroda. Podržavao je OVK I uz pomoć svojih evropskih prijatelja radio je na stvaranju Republjik Kosova. Posle rata se trudio da oživi kosovsku privredu, a najviše je ulagao u trgovinu. Kosovo zahvaljujući njemu u samom vrhu svetske trgovine ljudima, drogom I organima. Gubi mu se svaki trag posle kraće političke karijere na Kosovu. Prvi kažu da je preminuo od rane koju je dobio u mafijaškom sukobu u Palermu, drugi kažu da se penzionisao I da krcka svoju ušteđevinu na Maldivima, dok treći tvrde da se još nije smirio već da je samo promenio ime i pokrenuo novi posao kao fudbalski menadžer. A ja? Ja ne verujem nikome.

Братори, братекс, тебрекс, браћа, браћала, бракела, браћела, браћелинко, бураз, буразеру, брауз, братић, тићбра, брацо, брале, бато, бате, батори, батице, батац, баћо, тебра, тебре, брадр, брудер, бро, тебрексштајн...

Начин да и глупави испадну паметни.

Radnja koju svi radimo, ali malo ko ima muda da to prizna.

*Ova defka mora početi jednim kratkim disklejmerom: kome sve u poslednjih par decenija nije palo na pamet da proglašava nezavisnu državu, gotovo i meni dođe da od ona dva hektara što sam dobio u nasledstvo načinim oberkneževinu. *

Konkretno, u ovom slučaju, reč je o veseloj grupici bradonja naoružanih do zuba, koji su proglasili kalifat (iako to sa linkovanim pojmom nema mnogo veze) i koristeći se opštom tarapanom u islamskom svetu, prigrabili solidnu komadešku teritorije Iraka i Sirije, a tvrde da im pripada sve što se obrezuje. Ove vesele momke, sa izuzetkom švercera, narko-dilera i druge manguparije od Sarajeva do Islamabada, ne priznaje niko na svetu, tako da su protiv sebe uspeli da okupe u istu koaliciju države koje se inače ni u ludilu ne bi udružile- osim možda u slučaju napada malih zelenih: Rusiju, Ameriku, Irak, Iran, Siriju, Izrael i Egipat.
Dakle, kada i ako se kroz nekoliko meseci razreše žarišta oko Ukrajine, Palestine i Libije, ovoj ekipici, kojoj je inače i Al Kaida uskratila saradnju zbog previše ekstremnih stavova, ne piše se nimalo dobro.

Реторичко питање које постављаш сам себи са циљем да се натераш да одиграш потез који није довољно промишљен. Аутосугестија која треба да те натера да помислиш да то што радиш не кошта ништа - не повлачи последицу. И углавном је истина. Али само у том тренутку...

То да итекако може да кошта углавном схватиш прекасно.

Disanje a la Toni Soprano, glasno i iritantno disanje na nos. Najčešće posledica prejedanja. Prepun želudac pritisne dijafragmu, ova pluća, a ti se bori za vazduh kao pretovljeni ćuran na avgustovskom suncu.

Пртљаг.

Веома посебан пртљаг. Онај који се носи на пут без повратка. Сад, многи од вас ће помислити да се ради о смрти, али не. ради се о бежању. Одливу мудрозбора и мудросера. Сиротињи која јури голи живот, мајсторима, професорима, докторима, обичној и необичној багри која је решила да своју срећу тражи другде. Да свој зној наплати и живи достојанствено,онако како овде никад неће моћи.
У ово побегуље се не могу укључити и деца гастарбајтера. Али њихови родитељи могу, ако су први у свој породици који су решили да оду. Нико се није родио са жељом да побегне одавде. Једноставно те нешто натера. Пробудиш се један дан, схватиш да имаш одређени број година, црнчиш и диринчиш поштено,баш онако како те је покојни ћале учио, а ни кучета ни мачета, ни рода ни порода, само тријестину година у гузици. То је све што имаш. ПОла живота проживео, где си био-нигде, шта си радио-ништа. А године иду све брже. Страх, бес, љутња, помирење, мисао, распитивање, одлука, и- пакујеш се. Гаће и једна фотографија у ранац, а слику дворишта спакујеш негде у глави, као и боју старог црепа и мирис липе. И пичиш.

Да се не вратиш.

Оправдање кад упорност досегне испод нуле. Кад прораде психолошки механизми одбране , па се од целог сношаја са рибом ти задовољиш мастурбацијом. Делићем. И неком бајком која је успешна само у твојој глави. Нешто као привид савршенства што у стварности изгледа отприлике овако:
"Свако вече на тераси тој, миловаћу косу њену..."
А коса је заправо масна да би и Виталу добро дошла као извор. . Јер ништа није и не може бити савршено...
осим пљеке с луком.

Ефикасно решење кад се схвати да не функционише све по принципу покретних степеница, илити ескалатора, већ да за успех ипак треба мрднути гузицом из те удобне фотеље.

Тешко а?

Одувек је глуматање пауна био центар клиначке екипе, касније и маторог друштва. Мада се не може рећи друштва уопште, већ неког склопа од неколицине издркотина што кроз пар година израсту у џибере број један. И увек се тај центар пажње посматрао са једне стране, који се испољавао кроз свима нам познате речи: "Види овог што се курчи". Док дубоко у себи жели његову славу, његову публику, и сво благо. Да он буде тај што ће да дрибла све редом, подигне 100 кила, спусти најјачег у екипи, и натера Мицу да се насмеје.
И тачно се оговарао том оштром, тешком речју: КУРЧИ. Због њене звучности, која даје посебну симфонију и грубост, да се незнанцу ствара посебна слика кукастог носа и надркане шиптарске фаце, што је од малена имао те ружне подухвате. Све због публике.
Он је својим радовима код многих изазивао неко тајно, мини идолопоклонство, завист, и жељу да буду као он. И тако та потреба за публиком увек кружи, ради по принципу епицентра - копирањем туђих фора, опонашањем гестова својих учитеља..
Уместо да то буде нека оригиналност, то је било што јаче грување лопте, копија Бекама...
Јер такве смо главе, таквим нас друштво прави. И они кева и ћале, што те терају да у другој години скупљаш пубику говорећи реч "МАМА!". И срце што те вуче да градом провозаш своj нови мотор.

Да се ја питам...у креч. Све до једног.

Зато се извуци. И спаси. И напредуј...изнутра...духовно.

Повиновати се стандардима данашњице. Навијати за Звезду или Партизан. Ићи у Грчку на море. Смувати прву рибу, која од ортакиње затражи ваш број. Пласирати изанђале фразе из домаћих филмова, као оригиналан хумор. Држати у именику бројеве гомиле људи, које никада нећете позвати, нити ће они вас. Носити "нормалну" одећу. Гледати РТС, стварати одавно створено, и трошити одавно потрошено. Пљувати иза леђа, док се вама иза леђа пљује. Журити на последњи "дневни" аутобус, терати у курац циганче које проси, прелазити на црвено када нема мурије. Стартовати рибе када удари пиво, готивити само немачка кола, седети на клупи само ако није влажна. Ићи на други час, јер на првом не уписује, шацовати раскокане женске гузице у врелини летњих дана. Бити насмејан, по потреби дрзак, пуцати тикет због само једног меча. Користити виљушку јер су дошли гости, уваљивати туки пријатељу у женском друштву, ради његове елиминације. Гласати за десницу, а у друштву величати демократе, шишати се на кратко како доликује, слушати хаус, носити беле патике.

И тек тада нећете изазивати њихов презир. Постаћете само још једна кап, у том бескрајном виру људи. Нико вас неће само кратким погледом одбацивати, због расцветалих крајева ваше дуге косе, и чудног натписа на мајици. Причаће са вама као са себи равним, неће бити тог страшног терета. Тог страшног терета, због којег при уласку у просторију у којој седи десет непознатих људи, бар десет ће вас замрзети, а да нисте још изговорили ниједну реч. По први пут ћете себе почаствовати сјајем из плавих очију непознате девојке. Ходаћете улицама слободно, неприметно, добићете оно што сте одувек и желели, тај јебени мир, који имају други.
Запитаћете се, зашто сте уопште пркосили свему. Из табора "оних других", прећићете у табор који сте мрзели, табор "оних".

Sprečiti. Onemogućiti. Zaustaviti u zlim namerama.

Glagol vuče poreklo iz stare turske reču 'süet' što bi značilo "od meke, štavljene kože", al' da me jebeš ako vidim i najmanju vezu. Najsrdačniji od pozdrava.

Гомилу пута се каже "Добар је то човек". Док је то заправо недефинисано. Добар је да оде по цигаре. Да улети кад те нападну 2 цигана, и дода 20 кинти за индекс... Некако је недефинисан.
Велика је разлика између доброг и Човека. Добар је наивко заостали. Не може се за њега рећи "наивчина" , превише има глупу, благу фацу да би имао тако грубу особинску етикету. Доброћудан, лак за преварити и изјебати методом лево-десно. Коњина једног кочијаша. Још један вишак овог света.

Ипак, Човек је тежак орден. Човек се понаша људски. Морално. Зна куд и камо. Оштроуман. Он кад бије битку једе кило соли, ал' изгура своје. Он је мањина и недостатак.

По свим самоуким докторима, главни разлог за главобољу, пролив, сиду, тифус, рак.

АААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААА. Недеља је. Јебем вам матер свима редом. Који сам курац данас Боже мили. Мислим да сам доктор, бела одећа, болница, арматура на прозорима. Морам да радим у лудници, хммм колика ли ми је плата. Ај да одем у визиту, моји пацијенти ме очекују. Затворена врата, АААААААААААААААААААААА ЗАКЉУЧАН САМ.
НЕ, УХВАТИЛИ СУ МЕ. Знао сам да нисам требао убити оног дивног дедицу што је прелазио улицу.. Ко му јебе матер. Говно прелази улицу на магистрали. Учинио сам све што би сваки добар возач урадио, дао гас. У ЈЕБОТЕ, па ја сам возач. Питам се шта ли возим. Конобар, зови мога менаџера, питај га кад ми је следећа трка да БРРРРРРРРРРРРРРРРРРРРРМ БРРРРРРРРРРРРРРРРРРРРРРРРМ.
Менаџер се не јавља ? Зиду јебем ли ти матер неспособну ко ти даде телефон, столица би бољи посао од тебе урадила. СТОЛИЦЕ ЂЕ СИ ЈЕБЛА МАТЕР СВОЈУ, ЗОВИ МИ МОГА МЕНАЏЕРА ПИТАЈ ГА КАД СЛЕДЕЋИ ПУТ БРМ БРМ, ДО ТАДА ИДЕМ ДА ПОСЕТИМ СВОЈЕ ПАЦИЈЕНТЕ. Затворена врата, АААААААААААААААА ЗАКЉУЧАН САМ. Да ли сам ја то у затвору, шта ћу овде ? бела униформа, хмммм. ЗАТВОРСКИ САМ ДОКТОР, одох да видим ко ме треба, можда се неко убио, можда некога треба убити ињекцијом. Ко зна шта се данас дешава. Затворена врата, АААААААААААААААА, ЗАКЉУЧАН САМ. Мора да су ме ухватили. Говна не знају да сам тајни агент кога је послала Ц-И-А. Матер ли им неспособну јебем. Сад ћу изаћи ко Џејмс Бонд и порокати сва говна. Затворена врата, ААААААААААААААА, ЗАКЉУЧАН САМ. Можда сам глумац па глумим лудака, добра улога. Морам напустити сцену и пишати. Елементара људска потреба, чек да нађем писоар. Што су ми руке завезане ? да није мало реално да глумац има лудачку кошуљу. Морам напустити сет и звати режисера. Затворена врата, ААААААААААААААА, закључан сам. А можда сам шизофреник па сам у болници ?
МА ЈООООООООООООООООООООК. Нема шансе. Чек да питам некога.
Затворена врата, ААААААААААААААААААААААААА ЗАКЉУЧАН САМ ...

U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.

U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.

U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.

Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.

Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.

Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.

Savršeno poznavati neki predmet, pojavu ili osobu, toliko dobro, da se čeljade nađe u situaciji da brzinski mora spasiti svijet presijecanjem plave ili crvene, tačno bi znao kako da odreaguje.

Провокација. Психичко малтретирање. Наиме, опаска је упућена ономе који заправо јесте оно што није, а и није оно што јесте, а то нам тврде поступци дотичног/не . У чему и јесте вид омаловажавања.

Један од ретких дана када се сетимо очева. Ако се сетимо. Врло лако се деси да, занети новогодишњом еуфоријом и спремањем Божића, често и заборавимо на нашег конструктора. Кева је ту да ти спреми, очисти, опере, опегла, донесе доручак у кревет, сакрије од ћалца колико неоправданих и кечева си напабирчио, пусти сузу кад те остави нека профукњача, скува чај и накљука антибиотицима као да болујеш од емболије, а оно те само ошајатила промаја јер ниси чувао крста. А ти лепо кеви цвеће за 8. март, па парфем за рођендан, поверавање, саветовање...
А матори? Па матори ти је некако апатичан, посивео од борбе за голи живот, за леба и слеба, твоје нове патике, рату за екскуризију, рату за Коп, рату за море, кинту за мало боље пљуге и изласке. Сад, што се он згурио као жалосна врба, што му се коса нагло проредила и обелела, што му се бора на челу усекла до кости, што је често одсутан, замишљен, одваљен од брље, то ником ништа, а?
Ћале је, бре, то, можда губи, али бори се. Стена! Причају људи, тер'о опасно лопту у своје време (тражио га Хајдук), јуриле га сојке где год се појави веспом, макљао локалне силеџије да га и данас памте.
Тај мушки климакс дође ненајављен, без помпе. Тако, горело једно палидрвце, горело, и на крају се искривило, угљенисало, угасило. Да испусти још ово мало дима, па ај полако, да га дрешимо...

То ти је кад одеш да се киселиш, разумеш, кад мора да одмекне (омекша?), да се привикне на природно, нормално.

Знаш, ништа данас није спонтано.
Све се ради због публике. Екстремна ситуација је кад си сам себи публика.
Чак рецимо ни ови ... монаси, ни они нису спонтани.
И они имају публику.

Онда разне "хоум мејд" аскете, алкоси, шљам ... ни они нису спонтани.

Читав процес интегрисања, поделе улога, углављивања у рутину, прва симпатија, прва мастурбација, прва цигарета, прва пенетрација, прва срамота ...
све то је далеко од спонтаног.
Као рецимо кад видиш неког клинца на улици и видиш му по фаци да ће да буде ђубре, оно, ретардирана сомина која скупља око себе публику, армију дегенерисаних.
Онда имамо стадо.
Не знам шта је толико противно природном од стада.

Стадо ти је глобална заједница неспонтаних.

У таквој ситуацији, кисељење му дође као тренутно враћање на природно, конфронтација са неспонтаним.

Рецимо, сигурно си некад имао проблем са устајалим стопалима.
Ја нпр никада не скидам чарапе, ни лети, ни зими, ни кад спавам, а код купања ... па једноставно- избегавам купање.
Тај немар према стопалима резултира извесним неприродним стањем, палчеви неспонтано огрубе, отежано се крећу, ограничавају себи простор.
Разумеш паралелу ?
Као човек са својом привидном слободом избора.

------

"У почетку беше Реч"
Боже, каква глупост.
Реч је далеко од спонтаног, исконског.

Речи увек носе ту неку .. одвратну заверу.
Контролу.
У овом тренутку ја контролишем тебе, твоје реакције, размишљања, примењујем једноставне једначине.
Неспонтани субјект, подложан манипулацији + одговарајућа комбинација слова = ...

Добро, друга је ствар што ти мислиш да си паметан.
Мама ти је то причала читавог живота, а понеки облик ти дозволи да му додирујеш вагину па лажеш себе да си мужеван и да држиш ствари под контролом.
Да доносиш одлуке.
А не одлучујеш ти ништа.
Ти си само збир потреба и предрасуда које сматраш "животним истинама" јер је ограничен број информација којима си располагао унапред дефинисао твоје истине.
А то је све гомила глупости.

Продужетак врсте, будућност, колектив, образовање, систем ... све је то ... нестварно.
Нестварно је јер не доноси утеху.
Само учвршћује рутину, промовише неспонтаност.

Кисељење, или одмашћивање, ти је као ... момент оф клерити.
Одсуство рациа.
Изузимање, али не оно фенси изузимање које служи само за изговоре пред Богом, него спонтано.
Изузет сам бира информације, и не поседује.
Не поседује, нема шта да изгуби.
Не верујем у "no hope = no fear" глупости, мада су лепе за адолесцентско уво.
Нормално је да човек жели да допринесе нечему, проблем је кад у континуитету доприноси илузији.

Зато, киселите ум редовно.
Spank for yourself, question gaythority