Internet i Kraljeviću Marko
Вино пије Краљевићу Марко
С побратимом Топлицом Миланом,
А када се вина понапили,
Проговара Топлица Милане:
Побратиме, Краљевићу Марко,
Добро тебе јесте ово вино,
Још да нам је стамболског хашиша,
Би веома нама добро било!
Знадем једног старога дервиша,
Арнаута Хаџима Љимаја,
Што за један перпер оку даје.
Одговара Краљевићу Марко:
Не будали, Топлица Милане,
О каквоме Арнауту збориш?
Кад подвикнем из грла бијела,
Долетеће Равијојла вила,
И донеће горских трава разних,
Биће нама до зоре весеља!
Што велио, тако учинио,
Виче Марко из грла бијела:
Посестримо, Равијојла вило,
Де помози побратиму своме,
Јербо нама досадило вина,
Па би пили вилинскијех трава,
А тако ми срећа не помогла,
Хоћу теби дати товар блага!
Откликује са планине вила:
Није злато ни сребро ни злато,
Већ је драго што је срцу благо,
Ево теби биља свакаквога,
Али немој ове гљиве јести,
Јербо можеш настрадати љуто.
Насмеја се Краљевићу Марко,
Насмеја се из грла бијела,
Па он узе вилинскога биља,
И што узе у десницу руку,
Све у грло он сасу бијело,
А Топлица Милан не смијаше,
Већ сокола посла Арнауту,
Да му овај хашиша донесе.
Гледа Марко, све му дошло мило,
Разних боја свуда по чадору,
Шарац људским гласом попијева,
Топлица се у хрта премеће,
Два му Сунца зашла пред очима,
Два Мјесеца млађана изашла,
А по њима коло од Турака,
Циче зурле, бију таламбаси,
А на Турком главе ни једноме!
Ту се Марко обрадов'о јако:
Мили Боже, ја добријех трава,
Да ме јуче Муса погубио,
Не бих знао шта пропуштам јадан!
Утом му се нешто наоблачи,
Неста виле, неста и Шарина,
Неста бјела свилена чадора,
И Топлице, њему побратима,
Неста Марка, ал остаде Марко,
И то Марку врло чудно беше:
Да га има, а и да га нема.
Кано да је без снаге остао
И без снаге и јуначког тјела,
И постаде Краљевићу Марко
Ситна књига коју пише други,
Чита себе Краљевићу Марко,
Не може се чудом начудити:
Не пише га онај по хартији,
Нит по чему другом што се пише,
Већ по нечем кано огледалу,
Ил шареном зиду некаквоме,
А у плочу некакву тукући,
Са стотином све ситнијех слова.
Па све чита Марко Краљевићу:
Ој јуначе, Вукашинов сине,
Што у моју ситну књигу дође,
Књигу ситну, али о јунаку,
Хоћу тебе сада да проводам
Кано ти што добра Шарца водиш,
Кроз будуће оно што ће доћи,
И будуће ти видети можеш,
Јербо доста појео си трава,
И још ситну гљиву неједицу,
Од које је многи јунак страдо.
Ту се Марко зачудио јако,
Ал је крено куд га овај води
Као сламка међу вихорове,
Толико је остао без снаге.
У чудну је вилајету Марко:
Као да је у дворима неким,
А ко мрежа зидани су двори,
У одаје некакве удара,
Али то су канда стране неке,
Не могаше јадан разумети.
Удараше и десно и лјево,
Док га онај гласом не упути:
Море, Марко, прибери се малко,
Пробај ући у какву одају,
Те ми причај шта си угледао.
Намери се Марко на одају
Са дверима од разнијех боја,
Канда су унутра паунови.
На дверима Фејсбук написано,
А унутра, чудо и несрећа!
Не може се дисат у одаји,
У њој седи и женa и људи,
Колко има у гори дрвећа,
Па још више да је петсто пута.
Ал да седе, ни по муке томе,
Већ о себи свако штошта збори,
Ставља слике некакве пред себе,
Ил од других исте преузима,
Па их неким даје, другим крије.
Ту ни лица сваки други нема,
Већ сви носе неке образине,
Неки јесу у гори дрвеће,
Неки јесу из пјесме јунаци,
Неки јесу кано горске звери,
А за неке не мож' ни казати,
Јер брат брату ни на шта не личе,
А сваки се дере да га чују,
Кано Турци кад одеру јарца,
И гуслари некакви се чују,
Јал су српски, јал су можда турски,
Јали саски, јали су арапски,
Јали неко мачке наке коље.
Прекрсти се Краљевићу Марко,
Дозва Бога и Свету Неђељу,
Па изиђе из тог гадилишта,
Своју да би не запрљо душу,
Закорачи некаквим лагумом.
Глас му рече: линк си изабрао
Који води у чудну одају,
Ту посматрај, Краљевићу Марко,
Па опричај шта си угледао.
Осврну се око себе Марко,
Око њега љепоте ђевојке,
Ја свака је кано Равијојла,
У свакој су зуби од бисера,
Обрвице морске пијавице,
Милина их било погледати,
И од српске вере, и од турске,
И црнијех колко иште душа,
А и жутих ту помало бјеше,
Свака стоји за својим пенџером,
А пенџери нису ко у Срба,
Већ кроз пенџер сву одају видиш.
Загледа се Краљевићу Марко
У пенџере једне цуре младе,
Једва има осамнаест љета,
А тако јој и на пенџер пише.
Ал уђоше до два Арапина,
Црни врази кано ђаволови,
А она се стаде увијати
Ко бештија сотонска некаква,
Па хаљине скидати са себе,
Оста гола међу Арапима.
Све је ово разумео Марко,
Љубио је и он Арапкиње,
Ал кад Арап седло на се стави,
Клече земљи кано коњиц врани,
А она га ђевојка зајаши,
Стаде бичем да га гони црна,
Па је њега пјена попанула.
Кад се она мало издовољи,
Тада приђе другом Арапину
(А овај се веће разгаћио)
Те му поче устима чинити
Што крштена никад не би душа,
А Арап је све за косу вуче
И говори само *оу бич јее*.
То се беше огадило Марку,
Те се Марко растужио љуто,
Не зна куд ће, не зна ни како ће,
Кад на двери од једне одаје
Он угледа икону од злата
Слику Светог Саве и Исуса
И другијех слатких светитеља.
Глас му рече: Ту је чет о Цркви,
Добро пази шта ћеш угледати.
Тамо уђе Краљевићу Марко,
И срце му Сунце огријало:
Тамо виђе лепу Грачаницу,
Раваницу, а и Сопоћане,
И још цркву Пресветога Саве,
На Врачару, усред Биограда,
Којино смо отели од Угра!
Стаде Марко од среће плакати,
Кад угледа: празне стоје цркве,
Око њију урлају гомиле,
Сви урличу ко враг да их гања,
Све би они затрли Турчина
И срушили танке минарете
Све одавде па до Цариграда,
Ал нит знају светог Оченаша,
Нити српски кано људи зборе,
Нити јесу за оштро сјечиво,
Ил за ата ил за копље љуто,
Већ ко стока штоно само блеји,
Тако они њему изгледају.
Посрами се потомака Марко,
Рече себи: дјеце не имати,
То је срећа српска понајвећа.
Па кад виде оца чрнорисца
Како другог чрнорисца јаше,
И угледа пресветог владику,
Како с момком ко дјевојка леже,
И угледа другога владику,
Како леже са децом нејаком,
И мудрога оца Патријарха,
Наследника српске славе Саве,
Како од тог све окреће главу,
Нешто пуче у грудима Марку,
Нешто му се у очима смрачи,
Па он крену куда не видећи,
Ал га вихор ухвати некакав,
Носаше га, њему се чинило,
Три године и неколко дана,
А када је себи дошо мало,
Над њиме је била Равијојла,
И побратим Топлица Милане,
Са очима кано крв јуначка,
Све пушећи из луле хашиша.
Проговара Краљевићу Марко:
Е тако ми Бога и живота,
Посестримо, вило Равијојло,
Нећу више пробат твојих трава,
Већ с Топлицом пушити хашиша
Заливати хашиш рујним вином.
Него мени једно реци право:
Чудан санак ја сам сада снио,
Не могу га теби ни испричат,
Већ исповест дати свештенику;
Јесте л' у њем ишта заистину?
Гледа њега Равијојла вила,
Гледа њега, па све сузе рони,
И не хтеде одговорит Марку.
Неста вила у гори зеленој,
Оста Марко за њом гледајући,
А тешко му беше у грудима,
Па он досу пехар хладна вина
И повуче из луле хашиша.
Те ноћице није спаво Марко.
Песма написана за такмичење
http://vukajlija.com/forum/teme/67825-bolje-rob-nego
Imam čoveka u Beogradu
To je misteriozni čovek koji se pominje u svim provincijskim gradovima. Osoba koja može završiti svaki posao od rešavanja sudskog spora do izdavanja dozvole za lov na leptire kupusare!
Predgrađe Kruševca, naselje Bivolje
-Zdravo komšija, kako si?
-Evo komšo nisam loše, već godinu dana tražim dozvolu za oružje ali nikako da mi odobre. Pronašli tamo da je moj čukun deda pucao iz kubure na poštara i zbog toga me odbijaju. Kažu da nisam podoban da dobijem oružje zbog toga. Ali neće više, našao sam čoveka iz Beograda koji je glavni kontrolor u pečurkari. On ima vezu u policiji i on će mi rešiti taj problem.
-Auuuuu komšo svaka ti čast, ma ništa dok ne nađeš vezu u Beogradu. A jel taj baš uticajan a? Možeš li da ga zamoliš da meni završi da postanem pretsednik skupštine stanara u mojoj zgradi? To bi mi puno značilo.
-Naravno prijatelju, pa to je sitnica za njega. Rešiće on to. Pa ti nemaš pojma koliko je on moćan i uticajan. Ej prijatelju, taj kad kaže ove pečurke nisu dobre svi drhte, niko ne sme da ih pusti u prodaju.
-Komšija hvala ti kao bratu, tvoj sam dužnik.
-Ništa komšo, upoznaćeš ovog čoveka iz Beograda, ma duša od čoveka, sasvim običan čovek kao ti i ja. Nema on da te gleda sa visine, čak hoće i da razgovara sa nama običnim ljudima.
Cipele iz vojske
Nekad davno, cipele u kojima si došao iz vojske su bile posljednje upozorenje za ženidbu. Dok one traju ima nade da ćeš se oženiti. Kad se na njima pojavi kakva falinka, odlijepi se đon ili šta drugo, to ti je, bato, drugi žuti.
Takvo vrijeme bilo, ženio se čovjek za rana, da se izrode čeljad, skući kuća , uveća imanje, nabave košnice. A ne ko danas, te hoće karijeru, te dobru platu, te stan na gotovo, te mnoge druge pičke materine, nema vojske nisu ni cipele što su bile, a lakše se i oženiti, nema više tih pravila, imaš DUGA TV SAT i BN MUSIC pa šalji poruke dok ne nađeš štogod... Nekad do tridesete pola tuceta djece ispiliš, što svoje što komšijine, patiš se dok ne stasaju,al' da vidiš onda kako kuća cvjeta. Neki se ženili prije vojske, neki poslije. A ovi što su poslije imali su rok. Dok ne poderu te iste cipele, inače ostaše stari momci, a oni mahom završavaju čekajući prilike od zbora do zbora, od kosidbe do kosidbe, i rijetko im važi stara izreka „ko čeka taj dočeka...
-OOOOOOOOOOOOOO DOOOMAĆINEEEEEEEEEEEEE!
-Ne deri se međede, šta si se uživio u filmove Zdravka Šotre, nije niko ovdje gluv, imaš zvono na struzi pa povuci da prostiš! A to si ti sine, 'aj ulazi šta si se okačio na strugu jadan ne bio!
-Đe si dide, šta mi radiš , kako junačko zdravlje?
-Nikako, kako će biti, sve me boli kad radim vazdan, eto nekidan iznio par vreća šljiva iz njive, crko k'o ker, odem onom doktoru, on samo viče nemoj slano, nemoj masno, nemoj piti, nemoj pušiti, pa ko još more raditi na paradajzu danas, serem mu se u zanat njegov. Grozdana, došo mali, daj rakije, pristavi kavu!
Ide baba, podvila maramu ispod koljena k'o Rafael Nadal, i to preko trenerke, pruža smežuranu ruku i tu zglob zavijen maramom, nikad nisam shvatio da li joj to stvarno pomaže...
-O đe si janje moje, šta ima, dobro si se sjetio babu obići, neće baba jos dugo, patim se vala k'o Kristos, evo vidi sva sam u zavojima?
-Evo baba došao malo u šljive...
-Ma jebo šljive, dosta mi za pekmeza da imam. De ti babi reci, ima li šta na vintu?
- Pa onako, nađe se.
-Znači nema. Oja jadna sam ti i kukava, neću praunučad dočekati a taki momak, mlad visok, jak, školovan. I ne jebe ništa. CCC.
Upetlja se i did...
-Dede ženo ne kukaj, idi tamo vidi kavu, i ponesi pekmeza kad ti šljive ni za šta drugo i ne trebaju, pa ćemo uz čašicu pekmeza proeglenisati. Nego, mali, baba je u pravu, trebaš gledati ženiti se , vakat ti je, nemoj da bude „ sjetila se Prda kuđelje uoči svete neđelje“.
- Znam , dide, ali gdje da ja to dovedem, nemam stan, nemam posao, ni kučeta ni mačeta.
- Sine, ti tačno nisi krug oko lijeske sastavio!Kako bolan nemaš, prebroj stabla i dulume paš vidjeti imaš li, to ti je i previše za početak. Ja nisam imao ništa, samo stare vojne cipele, ali malo pomalo, kljucaj tamo, iskopaj ovamo, odrastoše i djeca i eto, nakupi se imanja.
-Znam dide, ali neće nijedna na selo.
-PA NORMALNO DA NEĆE KAD JE TRAŽIŠ NA KURSU LAMBADE, JEBEM TI SUNCE ŽARENO. Eno Stane Vojinove, nekidan na zboru, mlada, jedra, ma ja bi je sad zaskočio, ne fali joj ništa i ona se školovala pa ostala na selu, sve zna k'o kakvo muško, bistra, šta joj fali, nego ti pamet u glavu i samo metaniši za Stanu.
Eh, evo i rakije, spucamo po koju da potrujemo gujane, i da ideš tresti to šljiva, kad ne treseš ništa drugo.
Sirotinjski seks u domaćem filmu
Нискобуџетни демо коитуса овековечен као клише домаће кинематографије.
Интимни сусрет два напаћена бића која је социо-економско-политичка ситуација спојила и малтене приморала на то. Тај... Чин. Двоминутни немушти грч полуодевених протагониста. А-капела гротеска са ужитком у траговима.
Он је хипстер, неприхваћени, летаргични мангуп, навијач Металца, шиптар. Лице му одаје муку над неодложном обавезом, глађу коју мора да утоли. Кратким и одсечним покретима се готово кришом примиче и одмиче, уз пригушено дахтање. Он не јебе, он тужно воли.
Она, у суштини фина девојка бираног имена, можда Ива или Софија, ломи карму на пола и даје се, готово да статира, попут принешене жртве. Стење као рањеник. Њен поглед се супротставља његовом, а затим губи фокус.
Све траје кратко, инсектски кратко, секс је прејака реч за ово инстант трење. Завршни потез и кратка станка. Његово тело попут леша сваљено уз њу. Крај. Дувански дим. Јединке се разилазе уз облачну мелодију домаћег кантаутора.
Играју и: бубрегаре, разбарушена коса, размазана шминка, двосед на развлачење, паклица Века, сисе.
Kako sam prvi put umočio Slavišu
Илити, живот и прикљученија младог искомплексираног дебелог гмаза.
Први контакт са нелегалним супстанцама сам имао још деведесдевете, тада шестогодишњак, кад је стриц Фејка побегао на ноћ са Косова, као војник, да пренесе џакове, како су нама клинцима тада рекли, пшенице за козе које је мој ћале пазарио пар месеци раније. Оће курац. Срушише ови из нато-а мост у Бивољу, тетка увати клинце и дође код нас на село. Гелендери од моста кокнули осморо људи, па се јадна уплашила. Њен клинац, Филип, мој идол из младости, после 2 дана нањушио пшеницу. У ствари, курац пшеницу, чиста шиптарка, 2 џака, донео Фејка. 3 дана нисмо он и ја излазили из штале, бога питај колко се ту попушило. Е знаш онај осећај после дувке кад си гладан ко фудбалер Звезде? Е, баш тако сам ја почео да се гојим.
Ништа, заташкала се та прича некако.
Онда сам у седмом основне открио чари интернета преко телефона. Набасао на неки чет и тамо блејао нонстоп. Имале су посебне собе и једино што сам радио је врбовао рибе (имао јебачки ник "Snoop Dogg 1984") навлачио их у приватне собе и тамо разваљивао Славишу од дркања. Дрко сам по 15 пута на дан. Тад је било лакше, нема лепљиве, смрдљиве, слане сперме, не мораш да переш руке, само удри док не направиш отворену рану на кожици. После не можеш ни да га држиш док пишаш колко боли, али то су слатке муке.
Елем, да не скрећем са теме, на том чету упознам Дајану из Бача. Јебеш ти мени мајку ако сам ја тад знао шта је и где је Бач. Контао сам да је негде у Аустроугарској, макар због њеног акцента. Да, причали смо. Трајало је то месецима. Прво смо почели да шаљемо смс-ове, па ммс-ове, она мени послала њену слику, ја њој послао слику Милоша Каличанина, рекла да сам сладак, послала слику дојке, назвао сам је једно вече, фиксним, назвао друго вече, направио огроман рачун, ћале ми јебо мајку милосну. Избаронисао сам је да се зовем Филип, да сам из Крушевца и да имам бенд. Ликуша се примила. Имали смо сајбер секс свако јебено вече, телефоном, у то време сам и добио јебену сперму, па сам редовно лепио по телефонском именику.
Елем, позове мене Дајана један викенд код ње. Ја наравно, рекао да имам ауто, искукао од Мимице паре, узео карту и отишао у јебену Војводину. Тамо на станици, она мене чека. Ја сконтам да је она, није ме лагала, јесте као на слици, анђео, дивна дојка, криви зуби. Размишљам се дал да приђем, ил да побегнем са станице, међутим, јебо мајку, први пут у јебеном Новом Саду, где да идем који курац. Приђем ја и признам шта и како. Само што ликуша није заплакала од муке кад ме је видела. Међутим, ајд, кад сам се већ цимао, да кунтам код ње 2 дана, да не испадне да сам својима само сјебао кинту.
Ошли ми за јебени Бач (недо бог никоме, ја жалим људе који живе онде, какво говно од места, брука), нигде планине, нигде брда, нигде јебеног брега, ПА ГДЕ СЕ САНКАТЕ ПИЧКА ВАМ МАТЕРИНА МАЂАРСКА БРЕ??? Нема везе, то вече дошли неки њени ортаци, сви по 5, 6 година старији од мене, студенти јебени, ја мали, дебео, седим у ћошку, одваљен после другог пива. Приђе она мени, каже, јел си радио некад есид? Наравно да јесам курво, зар ти изгледам као неко ко није радио есид. Е баш сам тако изгледао.
И дан данас рачунам као први пољубац кад је картончић прешо са њеног језика на мој. И дан данас памтим колко ми је јебено набрекнуо овај доле и како је срце почело да лупа ненормално и да ми расте притисак. Јајашца су ми овлажила као да сам их у Расину умочио. Најбоље од свега је што се нисам онесвестио. Есид је био до јаја. Остало је историја. Отишли смо у њену собу, први пут сам видео сису уживо. Први пут сам сисао брадавицу, а да није била од моје кеве. Све је било први пут. И до јаја је било. Осећао сам се као деки_аод у оној његовој баронској причи кад је наводно креснуо 2 ликуше у Новом Саду.
Немам више контакт са Дајаном. Отишао за јебену Европу, а ни дан данас је нисам заборавио. Ако има некога из Бача на сајту ( мукица ), и ако зна Дајану, плава, ћале јој држи кафић поред куће, има добру сису и криве зубе, нека ми јави, дукате дајем.
Aorist
Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.
Oh, sapletoh se.
Šta to uradiste ?
Igrah igrice, blejah na internetu.
Da li sve naučiste kolege moje omiljene ?
Desetku dobih dragi roditelji.
Dobru ribu opalih prijatelji moji.
Upropastih se od vinjaka policijo moja lepa.
Disnotor
Старински назив за покољ свиња. Понекад се користи, додуше ређе, као метафорички израз за клање људи.
---Косово Поље, 15/28. јун 1389. године---
(рано јутро, српски табор)
Лазар Хребељановић: Добро, мајку му јебем, опет ја први долазим у бој, још нема никога, а већ седам сати по средњоевропском времену. Видиш ти, мој Болеславе, с ким ја ратујем, еј!
Штитоноша Болеслав: Ма добро, доће људи, к'о да је битно, нисмо ни ми морали баш овако рано доћи.
Лазар: Ма где нисмо, ено Османлије већ раде разгибавање, јебаће нам мајку.
Болеслав: Ма могу они да раде разгибавања до прексутра, кад им налете ови наши, неће знати ди им је глава, ди им дупекања.
Лазар: Ма море стока једна, најели се свињетине и овчетине па сад спавају к'о заклани, закл'о их неки Огуз дабогда!
(долазе босански одреди с војводом Влатком Вуковићем на челу)
Лазар: Оооо 'де си, Влатко, дабогда те буреком сасром на Ургентном 'ранили!
Влатко: О ђе с', Лазаре, дабогда те сирницом по стражњици мазали!
Лазар: Колико је тих твојих Босанчуга ту?
Влатко: Неђе око двије-три 'иљаде, таман да им јебемо матер цигањску!
Лазар: Ау тебра, што си тако политички некоректан и неедукован, као прво сад се модерно каже Ром, као друго они нису ромског порекла, они су настали мешањем турске групе и индоевропске групе народа, као треће сад ће да нас туже трибуналу у Нанту због тебе!
Влатко: А човека, к'о да је мени битно, ја сам само дош'о овде да се неком најебем миле матере, ионако ми жена кења ко навијена цео дан по дворцу, још ми и пуница близу, сваки трећи дан ето бештије у госте. Него дај да видимо у којој формацији данас играју ови мамлази.
Лазар: Па ево чекам их, нису још дошли, спавају к'о топови, топови их гађали!
(долази Вук Бранковић са својим одредима)
Лазар: Ооој мрки Вуче, што си ми се умусио данас?
Вук: Ма терај ме у курац, увалили ми неку ракију јуче, више шећера но бресака, не могу да гледам на очи јутрос.
Лазар: Мрки Вуче, подигни бркове, да ти виђу токе на прсима, да пребројим зрна од пушаках, колика ти токе изломише!
Вук: Ма које пушке, које токе, шта сањаш ти? Јаооо, опет си помеш'о текстове, 'бем те тупава, то је Горски Вијенац!
Лазар: Ма добро, морамо убацит мало стилистике овде, ипак је ово један свечарски тренутак...
Вук: Је л' њему опет дав'о неко ону смешну медовачу, што сам је рек'о да не трошите више од двапут годишње, а?
(долази Милош Обилић са још десет коњаника)
Лазар: (Вуку) Јаооо, пајсад како ћу да га истурирам, мали се прима к'о нико! (Милошу) Ој Милоше, сада вјеро, потоња невјеро!
Милош: Ја, тако ме вјера не убила, ја невјера никад био нисам, нит' сам био, нит' ћу икада бити! Невјера ти седи уз кољено, испод скута пије хладно вино!
Лазар: Добро, прођи тамо до свог логора, послаћу после по тебе кад ми будеш требао.
(Милош одлази)
Вук: ААААААААААА Како се мали прима, људи моји, да ли је ово могуће!
Лазар: Турира се к'о оне Паскачове кочије на моторни погон лололо
Влатко: Ал' најјачи је што проговорио јекавицом лоло
Вук: Ајој, брате, сузе ми теку, е!
(долази 100 људи обучени од главе до пете у челик)
Лазар: Је ли, Влатко, ово сардине изгледа проходале, а? Опет не водите рачуна о радиоктивним супстанцама око Зенице?
Влатко: Немам идеје који су ови.. Вуче, да нису ово неки твоји нетемани?
Вук: Не колико ја знам. Ало, сардине, идентификујте се дећско!
(један од људи прилази и диже руку увис)
Непознат човек: WIR SIND SOUVERAENER RITTER- UND HOSPITALORDER VOM HEILIGEN JOHANNES ZU JERUSALEM, GENANNT VON RODOS, GENANNT VON MALTA!
Вук: Шта наприча овај?
Влатко: Мислим да га нису добро подмазали, па шкрипи кад помери руку.
Лазар: Ал' помињо неку Малту, нешто... Да није ово неки фан клуб малтезера можда?
(други непознат човек излази из гомиле и скида шлем)
Други непознат човек: Ћекајте, ћекајте, дећки, ми смо Ивановци, витешки ред што се бори за славу Језуса краља, не?
Лазар: Иване, лептенејебо, јес' то ти?
Други непознат човек: Ја, лићно, главом и с фенси брадицом а ла монтерењ!
Лазар: Препозно сам те одма' по тој геј брадици, само реко' да проверим. Него, какве су ти ово сардине, то Шиме направио неки нови производ?
Иван Палижна: То су Ивановци, ми тућемо муслиманске снаге и бринемо се о нашим болесницима.
Лазар: Ви тучете муслимане?! Хаахаа, па ви бре сви заједно нисте тешки колико један њи'ов рмпалија бре!
Иван: Није све у велићини, има нешто и у техници.
Лазар: То с' чуо од своје жене, а?
Иван: Грохотом се смијем, него дећки, отишли смо ми да се спремамо да напрашимо ове муслимане, не?
Влатко: Ееее благо нама кад нам сардине бојеве бију.
Вук: Ма пусти их, ионако ће да побегну чим се ови продеру. Него, где су ови твоји јужњаци, Лазо?
Лазар: Ма терај их у курац, већ сафтају кобас Мурату, ено га Драгаш угостио Османлије тамо код њега.
Влатко: Па лијепо ја кажем да од тијех из романскијех земаља никад неће бит' мушкарца, си видио и сам да им мушки тамо доље носе сукње?
Лазар: Ма знам, не стај ми на муку.
(долазе браћа Мусић)
Лазар Мусић: Честити кнеже, доносимо рапорт из османлијских табора...
(Стефан Мусић лупа васпитну Лазару Мусићу)
Стефан: Ало, маћана, 'де с' пошо, ја овде рапортирам, примогенитура пичко девичанска!
Лазар М: Е да ти јебем семе твоје крваво, ево ти на, па ти причај!
Лазар: Ало, смирите се вас двојица, видите да имамо госте, а и није вам ово она ваша запиздина!
Стефан: Ево кнеже, писана форма, три примерка.
Лазар: Зафаљујем, ај сад беште у онај шатор у два супротна ћошка и размишљајте о овоме што сте урадили сад.
(Лазар М. и Стефан одлазе)
Лазар: Е сад, д' извадим ово пиће и крканлук из штека, да се спремимо, па ћемо да сечемо ове пешкироглаве.
(у међувремену, османлијски табор)
Јакуб: Аљооо, Бајазит, аљооо, јебо ти матер своОоју!
Мурат: Шта се дереш ти хајване усред јутра, још ни кахву попио нисам, и који си ти уопште?
Јакуб: Ја сам твој син Јакуб.
Мурат: Аха.
Константин Драгаш: Је л' сигурно ово Ваш син, мислим како не знате њега?
Мурат: Ма шта ја знам, вакер манге чаје, то нек им маме памту.
Константин Драгаш: (себи у браду) Чудан неки народ...
Јакуб: Аљооо Бајазит, јебем те гљува!
(Бајазит излази из шатора)
Бајазит: Шта се дереш у сабах-зору, јебоОо ти матер своју?
Јакуб: Ма нашо сам неки кабљови овде, изгљеда да нас неко шпијунира, знаш.
Бајазит: Па нек шпијунира, ионако нас има овде колко оћеш.
Јакуб: Ма да га јебем, реко да ме није снимо док сам напињо Хануму.
Бајазит: Пффф тебе да снима, хајване, тебе могу једино да снимају на они Опстанак, колко се дереш ко ћимпанза тамо, цео Топкапи узбуњујеш, пићко бангутава!
Јакуб: Ма да се јебеш ти маљо цигане, е!
(Јакуб одлази)
Бајазит: Ој Ћамил!
(Ћамил долази)
Ћамил: Да, екбер-Бајазит?
Бајазит: (показује прстом на Јакуба) Ако ми данас преживимо ово кољање, овог да ми убијете истог момента!
Ћамил: Алијорум, екбер!
---15/28. јун 1389, 10:00 по централноевропском времену---
(српски табор)
Лазар: Је ли, Болеславе, јесу ли спремни ови наши за диснотор?
Болеслав: 'Де нису, ено Влатко добацује Омер-паши како му женска има ваџајну к'о Хексамилеон.
Лазар: Ја човека, не може да сачека ни два сата. Него ајмо ми тамо на чело војске.
(османлијски табор)
Бајазит: Ало пићке, ди ми га је хат?
Јакуб: А бре ћаве манге, откуд ја знам?
Бајазит: Абе, силази с тог хата док те нисам стуко сад!
Јакуб: Немој ти будала да будеш!
Бајазит: (стрзне Јакуба с коња) Ма силази, јебо ти матер свОоју! Ујс, ујс, напред, напред!
---15/28. јун 1389, 10:45 по централноевропском времену---
Лазар: ЈЕСМО СПРЕМНИ БРАЋО?
Српска војска: ЈЕСМО!
Лазар: НЕ ЧУЈЕМ ВААААААААААААС!
Српска војска: ЈЕСМО ПИЗДА ТИ МАТЕРИНА ГЛУВА!
Лазар: ШТА ЋЕ ДАНАС ДА БУДЕ?
Српска војска: (крећу да лупају мачевима и осталим оружјем по штитовима): ДИС-НО-ТОР, ДИС-НО-ТОР, ДИС-НО-ТОР...
Мурат: Је ли, Константине, шта вичу ови твоји ђаурини?
Константин: Диснотор, то Вам је свињокољ.
Мурат: Еее хајвана, и пред битку мисле на ждрање крмача, дабогда их триглицериди све побили!
---15/28. јун 1389, 10:59 по централноевропском времену---
Лазар: И ТРИ, И ДВА, И ЈЕДАН, И ИДЕМООООООООООООООООООООООООООООООООООО
Бајазит: Дрште гаће, Срби; ЈАЛАААААААААААХ ТУРЦИ!
Лазар: Држим ти ја џеназу ОПАААААА
Hleb naš nasušni
Основа сваког српског оброка. Сув леба. Полубели. Шупљикав. Лебац ражени. Погача. Црни. Лепиња. Врућ. Намазан. Сомун. Векна. Од јуче. Препечен. За попару. Буђав. Свињама.
За леба данас мора да има, а за слеба ћемо се већ снаћи.
Радивоје је мрмљао нешто себи у браду. Никад није добро кад треба да дође у град, ни овога пута није изузетак. Несносна врућина му није причињавала задовољство. Оштра, седа коса је била мокра од зноја, на крајевима који стрчаху испод шајкаче. На путу од општине до аутобуске угледа малу продавницу и реши да отресе једно ладно зидарско. Увек је узимао јагодинско, јер га је чича са слике подсећао на деду. Пребра по чакширама и нађе две згужване стодинарке. Плати једном од њих за пиво, па седе на оближњу, пуким чудом, функционалну клупу у хладовини. Скиде шајку и тежачким, од рада испуцалим дланом, обриса чело, прекрсти се, просу мало из флаше, те натегну добар гутљај. Док је подригивао, крајичком ока спази клинца како излази из зграде преко пута. Мали је износио ђубре. У провидној кеси, старцу западе за око више од пола векне хлеба. Очи му заискрише.
Зар хлеб наш насушни?
Сети се како је јесенас зајмио паре за нафту да пооре, таман кад узе гориво, паде киша, па је чекао да ''цедне'', онда је три дана извлачио стајско ђубриво, договарао се са агрономом дал' да прихрани ''Каном'' или ''Урејом'', па је дрљачио, па је каснило семе у пољопривредној апотеци, сејао, повлачио, па прашачио, дотрајала задња гума на трактору. Зимус паде голем снег праћен јаким мразом, мислио је: 'измрзе све', ал' јок, удари велика киша око Васкрса, поплави, ал' опет би добро, онда наиђоше жеге, па се баба и он молише Богу и Светом Илији да их град заобиђе, па је јурио премије за млеко да има чиме комбај' да плати, па га је комбајнер завлачио две недеље док је овр'о, а принос бе'а танак, па док је отер'о жито у амбар и истоварио да се просуши, одвез'о у задругу да га да по неипслативој откупној цени... Данас је платио порез да му извршитељи не би запленили трактор. Јер шта је он без трактора? Од свега му је остала још једна згужвана стодинарка за локал до куће. И дуг од 400 евра. Утрошено време и рад се не рачунају. О живцима да не говоримо. Уз курац му мука.
После баченог смећа, клинац прође поред Радивоја гледајући га са подозрењем. Минут касније изађе из продавнице носећи свежу векну хлеба по цени од 44 динара. Радивоје помисли да малом опсује и тетку и бабу, али се уздржа. Само добаци:
- Синко, гре'ота је 'леба бацати.
Мали га није ни регистровао, а и да јесте, не би растумачио. Јер нема ко да му каже и објасни. Деда му се давно доселио у град и пљунуо на сеоски живот, а ћале му је већ градска фаца, рокер. Он само зна да је хлеб 44 динара. Свакако је дечко журио да се логује на ЦС сервер, чека га буљук другара из разреда да поврате Косово...
Тако то уређене државе раде. Леба и игара.
''Оче наш...''
Davanje imena djeci po svecima
Tradicionalni srpski običaj da novorođenčad od strane roditelja budu počašćena imenom sveca koji je bio taj dan, vjerovatno u nedostatku inspiracije. Ipak, postoji velika mogućnost da je bračni par patrijarhalno odgojen, te da se od njih očekuje da se produži porodično ime koje nije ni sedma opcija, te se svetac nameće kao solomonsko rješenje.
- Nek se zove Spasoje po đedu!
- Znaš majko, mi smo mislili....
- Ma šta ste mislili?! Vi mislili!? Hoćeš reći da je ona mislila za tebe! Moraš jednom čovjek da postaneš i udariš šakom o sto! Treba da bude po đedu i gotovo.
- Mislili smo da damo ime po današnjem svecu.
- Aaaa...sine majčin, to je tako lijepo. Ček malo! Pa danas su Duhovi!
- Jes' vala, pošto su Duhovi zvaćemo ga Kasper.
Grupa TNT
Družina iz Cvijećare na 6. aveniji, kojom rukovodi metuzalem u kolicima poznat samo kao Broj Jedan, udarnu pesnicu joj čine dobroćudni Alan Ford i nadrkani Bob Rock, za logistiku su zaduženi Sir Oliver i Grunf, a za back office debeli Šef i usahli Jeremija. Svoj kultni status – a Alan Ford je zaista kult i mogu da mi se napasu čmarne travuljine PR punoglavci što lepe ovaj pridev na sve živo od jebenih Guano Ejpsa u Areni do nikad-jebene Trejsi Ševalije na sajmu knjiga – čitav strip ima da zahvali pre svega masonski prefrigano osmišljenim glavnim likovima koji savršeno otelotvoravaju nacionalne stereotipe. Ko najubervic svih vremena.
Alan Ford – naslovni lik, jer je najveća komercijala. Jedini pravi Amer u družini: lep koliko je glup, misli da ima dobre namere i služi da zasere stvar.
Bob Rock – Škot. Nizak, iskompleksiran, večito nadrkan, barjaktar za sve ugnjetane sveta i ogledalo u kome mogu da vide tačno zašto su zaslužili da budu ugnjetani. Najpopularniji lik, makar u našem parčetu prćije.
Sir Oliver Oliver – Englez. Nikad mu ne veruj, jer uvek traži kako da te zajebe i zaradi za sebe. Posebno ceni umjetnine, koje je mažnjavao po čitavoj kugli zemaljskoj. Scene u kojima guzi Boba Rocka su u jugoslovenskom izdanju bile cenzurisane od strane Vrhovnog komiteta KPJ.
Šef, Gervasius Twinkleminkleson – Čeh, dakle Sloven, dakle debeo, lenj i u večnom iščekivanju da legne leb i plata, što se naravno nikada ne događa. U mladosti bio sportista i majstor za kućne popravke. Dijagnoza: terminalno marginalan.
Jeremija Lešina – Žabar. Kukavac. Uvek ga nešto boli, nešto mu fali i zato se stalno žali. Jebiga, to je jedino što mu je ostalo, osim što ume da te taman toliko zajebe da ti proda zeleni limun umesto limete. Iako je hipohondar, činjenica je i da je mumija koja samo čeka da dune jači vetar pa da se raspadne na sastavne delove.
Otto Grunt - naturalizovani Nemac, iz korena promenio prezime u Grunf. Kreativnost ispoljena samo u inženjerskim stvarima, za sve ostalo postoji isključivo čist bandoglavi entuzijazam dobrog vojnika Rajha. Šlag na rektalni rempling od satire "Alana Forda" predstavlja to što Švaba bespogovorno sluša baš Broja Jedan.
Broj Jedan – očigledno Jevrejin, iako se to naravno nigde eksplicitno ne pominje. Mislim, ogroman nos? Štekanje keša? Uvek i svugde poznaje nekog i beleži sve u tefter? Majke mi, jedino bi očiglednije bilo da su na svakoj strani na kojoj se matori paralitik pojavljuje lepili one kurčić-bipere iz kineskih razglednica koji sviraju “Hava nagila”.
Milutin Metoda
Брзо и прагматично одрађивање нечега, без обзира на могуће негативне последице или сметње у извршењу. Име добила по краљу Стефану Урошу II Милутину Немањићи (у народу познатом као, јелте, краљ Милутин), који је био први заступник ове методе, подигавши четрдесет цркава од Далмације до Јерусалима, трсивши пет жена, пустивши муда толико да је једини у Европи победио татарску хорду кана Ногаја, ослепевши сина који се курчио да му узме трон. Вероватно већи баја и од цара Душана.
(Замак Немањића у Неродимљу, Лета Господњег цуiе (илити по данашњем рачунању 1315))
Господар Болеслав улази на капију.
Болеслав: Ди га је Милутин?
Чувар: Ено га горе, опет је упао у неки трип да гради манастир.
Болеслав улази у свечану салу.
Милутин: ... и тако ти кажем, оћу да ми саградиш брод цркве од слоноваче и злата, а баци и мало рубина, немој да штедиш да не прођеш ко мајстор Ђурђије на тавче.
Архитекта: Разумем ја господару, али не можемо овде да туримо слоновачу, има падне црква са стене право у море.
Милутин: Онда разнеси стену.
Архитекта: Али господару, та стена има четрес иљада стопа, како да је разнесем?
Милутин: Откуд ја знам, ти си тај аркитекта или како се већ сад то модерно каже, ти би то требао да знаш, кој смо те курац слали код Јониса у Смирну, да вириш младим Гркињама под сукње и пијеш вино, пизда ли ти материна? Е де си Болеславе, кућо, нема те 100 година, нешто си ми ослабио, шта је, нема више дивљачи код тебе доле у Македонији, а?
Болеслав: Ма нешто слабо ове године, морам да се задовољим обичним прасећим и понеким фазаном, него нисам зато дошао...
Милутин: ООООЈ ХРЕЕЕЉЉАААААААА!
Хреља: Изволите, Ваше Величанство.
Милутин: Слушај 'вако. Има д'одеш горе до Рашке, и викнеш војводи Момчилу да налови четрес иљада срндаћа и триес иљада јелена за мог друга Болеслава. Он ће вероватно да се нећка, у фазону "немам толико", али да му кажеш да ће да му у супротном дође Милутин, па има да најебе горе него ономад кад му је ташта сручила истопљено злато на ноге кад ју је назвао дебелом Мађарицом. Јасно?
Хреља: Јасно, Ваше Величанство.
Милутин: Е видиш Болеславе, нешто сам наумио да саградим још једно 20 цркава, па да пређем полако да градим зидове, рече ми Небојша кад је био доле у Цариграду да су дошли неки што једу керове, како оно рече да се зову....Шинези, Минези, неки такав зонфић, па да су они били некад давно у трипу да се преграде он Монгола, те су изградили зид дуж целе границе, те сам ја мислио кад ми освојимо Цариград, Рим и Јерусалим, биће нам доста, онда ћемо да се и ми оградимо, ал' да буде по један златни торањ на сваких 200 стопа.
Болеслав: Да не буде мало много то, а?
Милутин: Ма добро, може и на 210 стопа.
Улази челник Јоаким.
Јоаким: Пресветли господару, хтео сам да ти јавим да се ваши синови Стефан и Константин опет такмиче ко ће да посече више византијских војсковођа, иако сте им ви то изричито забранили.
Милутин: И ко води?
Јоаким: ...Па ја мислим Стефан, бар је водио тринаест разлике, сад је негде прошло полувреме.
Милутин: Ма пусти их, нек се играју деца. Него ја имам један задатак за тебе.
Јоаким: Реците, краљу.
Милутин: Јуче сам приметио да ми је Џеки нешто нервозан, изгледа да га онај Јосиф није хранио довољно, па сам га превентивно обесио за ноге на Звечанску тврђаву. Елем, пошто изгледа да магацин нема довољно хране, мораћемо опет да идемо по залихе.
Јоаким: Је л' опет Татаре, господару?
Милутин: Њих ћемо, мада ми је онај претходни контингент изгледао као неукусан за Џекија. Ако опет не буду ваљали, прећи ћемо на Мађаре, реко ми ветеринар да они имају више протеина. Имаш три дана да ми доведеш једно 200-300 Татара, али добре да ми изабереш.
Јоаким: Бојим се да нећемо стићи да их изаберемо баш за три дана...
Милутин: Два дана.
Јоаким: Али...
Милутин: Дан и по и идете са дрвеним сабљама.
Јоаким: Разумем, господару.
Милутин: И немој више да ме нервираш, има да прођеш као Вујица војвода следећи пут.
Јоаким: А како је он прошао, господару?
Болеслав: Јеси приметио како ћопа на леву ногу?
Јоаким: Да
Болеслав: Е па то му је из детињства, кад је мазно дијамантски кликер Милутину.
Милутин: Добар је човек, али дијамантски кликер је дијамантски кликер.
Јоаким одлази.
Милутин: Него, што си ти беше Болеславе уопште долазио?
Болеслав: Па данас вам је свадба, краљу?
Милутин: Свадба!?
Болеслав: Па да, јел се сећате да вас је мађарски краљ молио ономад кад сте га уватили за гушу да га не удавите у Тиси, већ вам је дао ону своју сестру за жену.
Милутин: Ау, па ја се тога не сећам. Морам да баталим медовину, изгледа да ми је неко стално трује, ваљда су зато данас умрли она тројица што све пробају пре мене, а и ја осећам неку горушицу цео дан.
Болеслав: Биће да је тако, него шта ћемо за ову свадбу.
Милутин: А јел бар нека пичка?
Болеслав: Па није да није, кажу да га је пола мађарских грофова бацало сваког дана мислећи на њу у пољским вецеима.
Милутин: Па добро, послужиће који дан.
Želite li da postanete milioner?
Упозоравајуће питање рачуновође упућено шеику који сваким даном троши све више милијарди на камиле, курве и куповину фудбалских тимова.
- Извините шеиче што вас ово питам, али да ли сте ви јебено нормални?
- Чкоде, који ти је курац?
- Желите ли да постанете милионер?
- Е нећеш мене видети како просим по нафтним бушотинама.
- Не серите. Ако и даље будете трошили овим темпом, следеће године у ово доба бићете милионери. Ни пишљиву Барсу нећете моћи купити.
Gazela
Животиња, не мост.
Пасји живот је милина, газела је сјебана. Стрес, стрес, стрес. Не можеш ни воду да попијеш а да нешто не проба да те поједе.
Трава, трава, трава, помера се трава ЛАВ ЈЕБОТЕ, ЛАВ, СРАЊЕ СРАЊЕ СРАЊЕ ветар, добро је, трава, трава, трава, друга газела још газела, још, још, добро је, можда неће мене да поједе нешто, трава, једем траву једем траву, газеле око мене, беже СРАЊЕ СРАЊЕ СРАЊЕ СРАЊЕ ХИЈЕНЕ ХИЈЕНЕ ХИЈЕНЕ не, добро је, аукурац, јури се дечурлија, трава, трава, вода, вода, пијем воду таласи СРАЊЕ СРАЊЕ КРОКОДИЛ У КУРАЦ У КУРАЦ ИДЕМ У КУРАЦ ГОТОВО ЈЕ ветар, добро је, опет цимање, доста воде, трипује ме вода, блато, прашина прашина прашина уууууу дрво, хладовина до јаја, ходамо, нећемо стати сви али ко их јебе жедне, трава трава дрво хлад, шта је то на дрвету ЛЕОПАРД СРАЊЕ ЛЕОПАРД ГОТОВО ГИНЕМ ГИНЕМ СРАЊЕ ЛЕОПАРД аааа шупичку материну мајмунску упишах се неко се дере ШТУРА ШТУРА ШТУРА, ЛАВ ЈЕБОТЕ, СТВАРНО ЏАДА ЏАДА ВАТАЈ ЏАДУ у до јаја, скењали су неког рандом Гнуа нису мене трава трава трава ветар ветар...
И тако сваки дан, сваки минут, нон стоп. Аукурац.
Fudbal
Najveći sin srpskog naroda i narodnosti. Od majke Srbije i oca Sporta srpskog.
Već kao mali pokazivao je sav svoj raskošni talentat. Svi su ga voleli. Svi su želeli da ga gledaju. Bio je broj jedan. Glavno mudo. Svako selo je zbog njega izgradilo svoj fudbalski teren. Sve su ribe vlažile na njega. U međuvremenu, opila ga je slava. Novac mu je udario u glavu. Počeo je da izlazi po inostranstvu. Vreme je provodio uz političare, lopove i slične. Propadao je. Pao je na najniže grane. Kao klošar iz kraja. Svi ga znaju i sećaju se kako je nekada žario i palio, a sada je duboko u mraku koji je sam stvorio.
Za vreme njegovog lumpovanja druga deca gore pomenutih roditelja su počela da se probijaju. Starija ćerka Košarka je oduvek bila vredna, pametna i uspešna, ali na nju nije toliko obraćana pažnja. Uvek je bila odličan đak, ali Fudbal je bio ljubimac roditelja. Međutim, kada je on dotakao dno života, Košarka je postala ponos oca i majke. Na nju se ugledala i mlađa sestra Odbojka, kao i najjači član porodice, brat Vaterpolo. Nizali su uspehe na svim nivoima. Donosili su radost u kuću, što i dalje čine, a što je od skora počeo da čini i klinac zvani Tenis.
Međutim, majka i otac se sa suzom u očima još uvek sećaju uspeha najstarijeg sina, i nadaju se da će on opet biti očev ponos i majčina dika, da će opet koračati uspravno, sa visoko uzdignutom glavom i rušiti sve prepreke pred sobom. U njega se i dalje polažu najveće nade, iako to nije zaslužio. Svi potajno žele da se trgne i ustane iz kome u koju je zapao svojom krivicom i nepažnjom.
Nekada uspešni sin Rukomet je prolupao i davno pobegao od kuće, i od tada se ne zna ništa o njemu.
- Brate, plasirali se fudbaleri na svetsko, ajmo na doček!
- Ajmo! Do jaja! Ooo, ovog leta ovog letaaa, bićemo prvaci sveta!! Pali kola, idemoo!
- E vaterpolisti prvaci sveta.
- Da, video sam. Mojoj sreći nema kraja. Nego si čuo da se Seka kupa u magarećem mleku?
