On pati. On cilim svojim tilom osjeća svaku pismu koju izvodi. Nebitno što je pismu obradio. Nebitno što piva na plejbek. Nebitno što gostuje na Tv Ruski Krstur i što je istog jutra tu numeru pivao u još 16 emisija. On je tako do jaja. On je tako umjetnik. On ima udvojeno isto slovo u svom imenu. On ima tako kul spiku i tako je iznad tih ustaško-četničkih sranja. Njemu niko ne može oduzeti šetnju Balkanskom ulicom jutarnjim časovima 80tih, zadimljenu salu Skc-a, druženje sa Milanom Mladenovićem,…Šatro. On štiti životinje, on zatvara vodu na slavini dok pere zube. Ali on nikad ne priča o tome. On je Massimo Savić.

Kec iz rukava iole ozbiljnog nemača pojma.

Slamka spasa za svakog kvazipoznavaoca bilo koje tematike koju je, uprkos apsolutnom nepoznavanju iste, eto, baš rešio da izlaže. Dve obične zamenice u rečenici nemača izlagača za tren prelaze put od ispraznog trošenja slova do anti-floskularnog augmentativa otkrovenja obavijenog neskidivim velom mistike.

Upotrebna vrednost ove forme je izuzetna, s obzirom da se, osim ako ste hipster, koristi isključivo u izlaganju još većim nemačima pojma, nesposobnim da netačnu tvrdnju opovrgnu.

U suprotnom, izaziva tranfer blama na koji ode ceo budžet tolerancije i želju za parkinsonovskim multiplefejspalmom.

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

Niz besmislenih pitanja vezanih za njanjave baladice Govnara od Panonije, na popularnoj onlajn igri Konkviztador, forsiran radi nabijanja negativog skora ljudima koji nisu ljigave ljušture. Kada bi neki zalutali surfer iz recimo Andore pomoću par pogrešnik klikova nabasao na našu verziju kviza, pomislio bi da pored elementarnog znanja iz prirodnih nauka, nacionalne istorije i književnosti, građani Srbije moraju biti upoznati sa dogodovštinama iz čemerne, nelordske mladosti ćopavog smrada koju je ovaj opevao i "gosti kod Bulića u Biserima nivo" baronijama pokušao da načini zanimljivom. Pa ispade da je lik vojvođanski Homer, jebem mu majku stvarno.

Ide ti onako lepo i lagano, zab'o si Pčinju i Lepenicu, pritom držiš gore sever, i mora da izleti pitanje tipa: " U baladi o Vasi sa čardaš nogama, ko je Banetu dobrom sinu zaklao petla, izlomio bagrenje i skin'o provincijalku?" ili " Šta se kuva u kazanu Arpada Šasije dok Šiki Futog vozi Balaša tristaćem na Štrand?". Organizator i kolovođa pri ovom agresorskom činu je izvesna, navodno sentimentalna i navodno ženska persona koja se krije pod pseudonimom Walery. Tvrdoglava rospijetina ne odustaje iako već dve godine klikćemo da nam se sviđaju njena pitanja, i da ne treba više da ih šalje. Predrka li ga na Đorđa više nesretnice? Nije ni čudo što 80 posto učesnika igre ima želju da ti namaže zadriglu facu krvavim govnima, ti puknuti hemoroidu od žene.

Obezličeni društveni škart već u potpunosti naviknut na svakodnevno, višedecenijsko samostalno ili nametnuto šopanje govnima, koji napokon prihvata činjenicu da se nakon svakog petog oktobra mora probuditi šestog i sedmog, pa i fizički počinje da poprima izgled skupa depresivnih, iznurenih eksperimentalnih pacova. Ljudi koji su postali nezanimljivi svima, pa i sebi i koji osim što koriste priliku da kao dokaz bunta svake četvrte godine nacrtaju kitu na glasačkom listiću, uglavnom ćute, kada ne sudeluju u televizijskim emisijama različitog tipa i koncepcije. Tu, osim što posredno mogu imati uticaja na razvoj karijera pojava koje poseduju raznovrsne talente, pa koriste priliku da žongliraju, gutaju vatru, prže jaja na čelu, sviraju harmoniku, bivaju latino Cigani kepeci ili proterani Srbi sa Kosova na bini, utisci nedelje mogu učestvovati i u ozbiljnijim programima, bilo kao deo statističke pite odlučivši se za prikladan „da, možda ili ne“ odgovor u zavisnosti od postavljenog pitanja, ili kao publika koja tapše nakon svake duhovite opaske obrazovanog i pristojnog sveta sa televizije. Međutim, jedinstvenu priliku za individualni nastup i pripadajućih petnaest minuta slave mogu doživeti jedino uz mestimične izlete inspiracije u kojima dopuštaju sebi da iskoče iz zadatog šablona i privuku pažnju prigodnim performansom: valjajući se po Nemanjinoj, odsecajući prste, bacajući se kroz prozor uz objašnjenje deci da se voze niz tobogan, dobijajući galopirajući tumor u redu za zakazivanje skenera, ili sepsu-što da ne, dok zdravstveni radnici kartaju šaha. Ovakvim hrabrim činom svaki pojedinačni utisak dobija priliku da postane istinski junak televizije i bar na trenutak zanimljiviji i svrsishodniji od gorućih tema koje su trenutno na dnevnom redu proteklih dvadeset godina: Svetislav Basara vs Vuk Karadžić, Nataša Miljković vs depeša iz pankreasa Dobrice Ćosića, Đorđe Vukadinović vs Milka Forcan, prosperitet Srbije vs SPC, Slobodan Antonić vs svi ostali i drugo.

Pola žena pola dva svi su u ekstazi.

Upućivanje prijatelja na pravu osobu, kada mi nismo u stanju da im pomognemo.

Наиме, ради се о исконској потреби Србина да му, чак и у најгорим ситуацијама, гузица буде нахрањена и напојена, јер се тако, бар у нашој земљи, свака мука лакше рјешава. Не кажем да то није неопходно, наравно да јесте, али, ако постоји нека земља у којој су храна и пиће једна врста божанства - то је ова.
Просјечан Србин ће сваки утрошени динар, без обзира на шта га је дао (био то плаћен рачун за струју, испит, ћеркина матурска хаљина, синово прво извођење дјевојке у град), у глави (а и на јави) претворити у печено прасе, флашу вињака, јагњећи бут или било какву врсту хране која му је ускраћена због дотичног, њему немилог догађаја.
Послије ће проклињати тај догађај док се не појави сљедећи који ће му заокупити пажњу и тако укруг, до краја живота.

Lagana šetnjica kroz blokove numeracije bliske brojevima 40 i 60. Odjednom se kroz vazduh promoli zajednička himna samostalnih preduzetnika i Kineza u tuđini. Začuše se alarmi plastičnih četvrtastih budilnika poređanih po obodu novobeogradskog buvljaka.

Ako si imao (ne)sreću da se obreš na toj glomaznoj pijačnoj strukturi – buvljaku - znaš da je jedini instinski indikator njegove blizine zvuk budilnika rasprostrtih po plastičnim mušemama i kartonskim kutijama, uz diskretno brkatu prodavačicu koja se nadvija nad takvom improvizovanom tezgom. Periodično pištanje krajnje jednolične i iritantne frekvencije jeste nepogrešivi putokaz ka tom svetom mestu gde možeš kupiti zvonce za bicikl, dihtung za frižider, minobacač korejske proizvodnje ili neobjavljeni doktorat iz genetskog inženjeringa. Međutim, alarmi su samo mamac i imaju za cilj da mušteriju prizovu do prave premije tezge, a to je kamen za pete. Da, uređaj kojim krvnički trljaš suve otvrdnele tabane je primarni artikal najveće beogradske pijace. Manji kamen, veći kamen, manje rapav, više rapav, mirišljav poput rumunskog kuma ili neutralnog mirisa, ako misliš da možeš da izabereš, zajebao si se. U ponudi je jedan jedini model kamena, veličine i oblika sapuna, bele boje. Na tebi je samo da kažeš koliko ti komada treba. Ako nosiš tašti u poklon, da ispadneš džek, uzećeš makar još jedan. Pa nek ide život, samo jedan imaš. Kupovina kamena je uvertira u sve ostale, ozbiljnije kupovine koje će uslediti. Kao što je pljeskavica u tortilji završni pečat buvljačnog bivstvovanja, tako je kamen inicijator uspešnog cenjkanja i probiranja.

Da se vrši istraživanje tržišta na potezu buvljak-Piramida, došlo bi se do zaključka da su budilnici i kamenje za pete najneophodnije potrepštine urbanog čoveka, tik pored hleba i vode. Da l’ su Beograđani baš toliko predani higijeni donjih ekstremiteta, ili gaje latentan fut-fetiš, jebati ga, ne znam. Ali činjenica je da se kult kamena za pete usadio duboko u temporalni režanj žitelja. Novi zakoni, komunalna policija i slični dušmani polako prečišćavaju predvorje buvljaka. Sve je manje kamenja i budilnika, pa nauči da ceniš napore one šačice Romulanaca koji ti omogućavaju da svako jutro ustaneš na vreme, lepih i sastruganih peta.

Tvoj prvi korak ka prosvetljenju je sama spoznaja o ovom svevišnjem daru bogova nama grešnima u cilju pročišćenja i duhovnog uzdizanja. Znam, u čudu si. Nisi ni sanjao da ćeš baš sada, ovde pronaći auru koja malog čoveka čini velikim i koja ima tu moć da istera svo zlo iz čoveka i sakrije ga pod svoje četiri nogare.

Legenda kaže da su je skovale Inke a dizajnirala žena ginekolog pomoću NASA tehnologije. Dugo je čuvana tajna o magičnoj moći sklopive hoklice, njenoj ulozi u svetskoj istoriji, uticaju na vodeće istorijske ličnosti i njenim isceljiteljskim delima. Sve do sada. Napokon u ovoj jedinstvenoj ponudi imate priliku da menjate svoj život iz korena.

Ne, nećemo više da vam seremo kao što smo to radili ranije pokušavajući da udjemo u vaš život na mala vrata i skrivajući pravu snagu sklopive hoklice.. Nećemo da vam pričamo o tome kako ona može da vam pomogne da dohvatite sušeni šipak sa vitrine, niti ćemo pričati o njenoj snazi i kako može da drži auto na sebi. Nećemo kenjati o tome kako ju je lako sklopiti i staviti izmedju veš-mašine ormarića. NE! Sam si kovač svoje sudbine, vreme je došlo i mi verujemo da si svestan snage sklopive hoklice. Pitanje je samo da li si dovoljno hrabar da napraviš taj zaokret u životu i upustiš se u avanturu zvanu prosvetljenje i spoznaja života.

Siguran znak da te neko čeka u toplom domu i nada ti se da ćeš brzo doći. Običaj iz starine da se u prozor uveče ostavi jedna sveća da u mračnim planinama povratnik kući vidi tačku svetlosti i da joj se obraduje jer mu pokazuje pravac u kojem treba da hoda.
Dok pružaš korake po hladnoj i zaleđenoj ulici, baciš pogled prema svom prozoru i ugledaš svetlo kako treperi. I na mah se razveseliš unapred se radujući što za koji trenutak nećeš biti sam.

Двоструко обраћање педеру од живота у вокативу и деминутиву-вокатива, у тренутку кад те ти тај исти педер набије курчину величине прута за само-шибање грешних припадница тајног реда девичанске цркве које су згрешиле јер су жељно погледале краставац.

Тренутак у коме ти се сва крв слије у муда, на онај ружан начин, тако да си спреман да изађеш на црту творцу света-и-века, ал' му се из пиздинске пристојности ипак обраћаш са геј смајлијем тепајући му овим деминутивом-вокатива.

Голубов измет на белој јакни, карта за паркирање за два минута на месту забрањеног паркирања, покварено млеко попијено на искап, идиот у породици/вези/послу/ друштву или затруднела девојка у другом средње... Разлога је и превише.

Тотално дно живота. Деведесет одсто идиотлука и десет одсто случајно погођене мудрости. Саме умотворине ове плаве лепојке и нису толико трагичне, колико је тужна сама чињеница да је довољан статус секс симбола и сперма најбољег квотербека преко усана, да начини да се све што се преко њих превали вреднује као да потиче од Платона или Аристотела. Када томе додамо и прерану смрт, добија се савршен коктел Холивуда, Кенедијевог курца и алфа женке трагично растрзане у гротлу живота. Секс, љубав и трагедија. Јебена романтична мелодрама. Храна за буљуке жена широм света.

Иживљавање речима и препумпани его који куља из сваког слова, Мерилин Монро, себи можда и може да приушти, али свака шуша која је цитира, свакако не.

Јесте, да, већ знамо да је то радња узајамног геноцида над популацијом бува једног примата над другим. Мада друго значење, без икакве увреде овим надасве паметнијим створењима од људи, је радња међусобног подржавања мање интелигентних продуката такозваног еволутивног врхунца.

И када грашчице крви крену да капају из паламара од силног натезања у објашњавању да је бело заправо бело, не, уколико си бројчано надјачан, лако је бело направити црњим од гузице афричког домороца. Ма, какви, лопта се на ћошак котрља, макар им пред очима приредио зидановски перформанс.

Израз који у основној и средњој школи примењују будући металоглодачи, вариоци, молери, итд, како би називали своје "другаре", иначе будуће инжињере, архитекте, адвокате, докторе, итд...

Дефинитивно, један од најзанимљивијих видова расправе. Да би првенствено дошло до ње, потребно је саставити одређен број људи на једно мјесто (обично је у питању друштво, најбоља је пијана/надувана варијанта), одабрати неки компликованији филм (обично су драме у питању) и пустити да природа учини своје.

Sposobnost odabranih ljudi da većinu priča koje imaju potencijal da budu zanimljive udave bespotrebnim proširivanjem. Javlja se u dva oblika:

1) Skretanje sa teme - Praktikuju uglavnom stariji ljudi koje retko ko sluša. Željni su pažnje pa će iskoristiti svaku priliku da ti uvale deo svoje životne priče ili su jednostavno previše senilni da bi upamtili šta su hteli da kažu. Kao i uvek, i ovde se tvoje dobročinstovo ne isplati, tako da će se ta dva minuta koja si rešio da odvojiš da bi ih saslušao mnogo odužiti.

2) Gomilanje poređenja - Karakteristično za vukajlijaše. Ono što je bilo jasno nakon dve sintagme razvlači se na desetak redova.

Добродушни и већини несхваћени и чудни ''речни'' људи, који живе у сојеницама на речним острвима. Чудни су углавном ''копненим'' људима који живе брже од живота, а несхваћени им због начина на који размишљају и живе - смирено и полако уз потпуно поштовање људског бића, реке и света у њој, јер забога, на само пар стотина метара од њих се дешавају ствари описиване у хроникама и претње да нестане свет каквог га познајемо.
''Копнени'' људи, несвесни да управо поред њих живот пролази а да га и не осете, са овом племенитом популацијом најчешће долазе у контакт у летњој сезони на Ади Међици, где је највећа концентрација видљивих ''кућа на дрвету''.

Узвик очајника који се налази негде где не жели бити и радије би појео два килограма песница него да настави да обитује у том простору и времену, па је одлучио да се крајње маштовито самоубије тако што ће бити искултуриран до смрти.

Mnogi uživaju u dokumentarcima o životinjama. Tu ubrajam i moju malenkost.
Najčešće su omiljeni dokumentarci o odrastanju malih lavica, geparda, majmunčića i ostalih stanovnika savane.
Međutim, mnogi od istinskih ljubitelja životinja bivaju šokirani pojedinim scenama, a dešava se da mlađani naraštaji povuku i traume posle gledanja pojedinih dokumentaraca.
A predatore, koji su im u početku simpatični, počinju da mrze...