Ostajte ovdje
Шантићева песма написана крајем XIX века, актуелна до данашњих дана. Деценијама, једини аргумент државе да спречи одлив становништва из матице. Кад мало размислиш, очигледно да није било добро под Турцима, ни у Краљевини, ни у комунизму, ни у социјализму, а ни сада, у ''демократији'' није ништа боље. Кад сви економски и политички инструменти закажу, власт 'вата на сентименталност и на ''Нема раја без роднога краја''. Али, та књига је давно прочитана...
:на шалтеру за издавање пасоша:
- А што ће теби, синко, нови пасош?
- Траже у Јужној Африци раднике на грађевини, виза се добија лагано, па рекох...
- Ајде, бре, дечко, па ти мислиш да је тамо мек сира? Видим, нострификовао си диплому ЕТФ-а, а овамо би да мешаш малтер чамугама?
- Па јесте, али дреждим на бироу већ 3 године, нико ме не зове ни за посао електро-монтера, а ја, ево, већ газим тридесету, живим са родитељима, баба ми даје за цигаре...
- Па добро, ваљда имаш неку везу у општини или министарству, богаму?
- Ето, немам. А и мука ми је од стручњака преко везе и политичке припадности. Идем негде где ће се ценити знање и рад.
- Видим, учен си човек. Ти, наравно, знаш ону: ''Сунце туђег неба, неће вас гријат ко што ово грије, грки су тамо залогаји хљеба...''
- Држи, бре, ове слике и уплатнице и не једи говна, матори.
Komentari
Haha, dobra matori +
to care + od mene
Sa'će Milence opet da napravi forum na komentarima...
:)))
+i*само ти пали ватру.
Ta pesma je upućena muslimanima, a većina Srba nema pojma o tome i kune se u tu pesmu i misli da je upućena Srbima, kao budućim gastarbajterima. Kad bi znali na koga je Šantić mislio, ne bi u svakoj prilici recitovali ovo i još bi ga nazivali izdajnikom, takvi smo mi...
Odlična.
Dobar primer. +
Кренуло те од јутрос. +
E, za ovo pluščina!
Odlična stvarno+++
DearKidney, dobrrra, samo ne laži svet da vani cene ikog ;-)
Dear teacher, ova defka odslikava misljenje pre nego odes preko, znas vec :0
DearKidney, e kad tako oslikava ajde da popijemo po jedno kod SlOdje ;-)
Опако добар пример! Тако ваља+++
a posle kukaš kad odeš tamo i pišeš romane od definicija :)
Prevedeno na devojka-dečko jezik:
Ali ja te volim.+
Odlično vrlo
Objasnio Mile.
Sunce je precenjeno, pitaj samo rudare u Srbiji.
Ma ostajem. Ko da u Estoniji pa ima sunca.
Ja bi da odem, ali neće niko budalu.
Vestina fotosinteze kod coveka drugacije se zove i migracija. +
- Natnat
Ma ostajem. Ko da u Estoniji pa ima sunca.
Kiselo sunce.
Samo da naopomen moda koji me je banovao (pronace se)
Jeri ok, da me sad banujes, a kad sam pitao da mi se obrisu 3 defke, "nisi modovo"
Kad treba banovati, svi moduju. Lepi pozdravi.Ja sam odlazila i vratila se. Znaci da sam budala, pa s tim u vezi i treba da ostanem ovdje.
Ostajte ovde, treba neko da plaća porez i dažbine.
@Stog Sena kako to muslimanima? Na sta je tacno mislio Santic?
Шантић је онај типични Мостарац, стално нешто кука како је живот срање, како је тамо лоше а овде су и љубав и радост и срећа, има неки 'и чесницу бака спрема' темпо живота и скоро све ствари које је писао су нешто повезане са породицом, са родољубљем ал јебига то је у једну руку и посљедица времена а и простора у којем је живио.
Постоји једна добра прича чија радња почиње у кафани. Запили се Алекса Шантић и Јован Дучић, распалио је Шантић причу о жени коју је сретао у граду, свидјела му се, ма курац свидјела - очарала га читавог. Повјерава се он Дучићу, овај пије лозовачу и само га слуша, да би на крају извуко из Шантића име и презиме те дјевојке, и обећа му да ће покушати некако да их споји.
Пролазе дани, не јавља се Дучић, Алекса сједи поред камина и пише родољубиву поезију, моли људе да оставе сунце туђег неба и да се врате назад, кад у том тренутку неко покуца на врата, овај брже боље скочи, отрча пред огледало и поче се лицкати и размишљати како да јој се обрати, како да започне причу, како да је заведе.
Он је увјерен да му та љупка сељанчица куца на врата јер јебига, ако неко може да убиједи човјека у нешто, то је онда Јован Дучић, дипломатска громада тадашњице.
Дотрча Шантић до врата, удахну дубоко, заузе чврст став, набаци осмијех и отвори врата, кад оно пред вратима ни мање ни више него Дучић.
- Јоване... ја... ја сам очекивао Њу... али ајде, ајде уђи, да попијемо нешто.
- Е хвала ти на понуди бураз, не бих улазио јер имам посла неког озбиљног. Дошао сам само да ти кажем за ону твоју да је не муваш безвезе, јер се стварно лоше јебе. Живио!Ne znam na šta je mislio stog, ali Šantić je vanvremenski i nadnacionalni pesnik. Jedan od dvojice koje znam, a drugi je Meša, kojima nikad nije bila bitna nacija i vera. Ova pesma govori o jedinstvu i rodu, o krvi koja nam je zajednička, o potrebi da budemo svoji na svome. Veliki je Aleksa, veći od neba.
Ne znam da li se odnosi na to, ali kada su oslobađani južni krajevi Srbije u pred kraj XIX veka muslimansko stanovništvo ih je masovno napuštalo i bežalo na teritorije pod turskom (muslimanskom) vlašću. Isto važi i za Bugarsku i Grčku.
Шантић је онај типични Мостарац, стално нешто кука како је живот срање, како је тамо лоше а овде су и љубав и радост и срећа, има неки 'и чесницу бака спрема' темпо живота и скоро све ствари које је писао су нешто повезане са породицом, са родољубљем ал јебига то је у једну руку и посљедица времена а и простора у којем је живио.
Постоји једна добра прича чија радња почиње у кафани. Запили се Алекса Шантић и Јован Дучић, распалио је Шантић причу о жени коју је сретао у граду, свидјела му се, ма курац свидјела - очарала га читавог. Повјерава се он Дучићу, овај пије лозовачу и само га слуша, да би на крају извуко из Шантића име и презиме те дјевојке, и обећа му да ће покушати некако да их споји.
Пролазе дани, не јавља се Дучић, Алекса сједи поред камина и пише родољубиву поезију, моли људе да оставе сунце туђег неба и да се врате назад, кад у том тренутку неко покуца на врата, овај брже боље скочи, отрча пред огледало и поче се лицкати и размишљати како да јој се обрати, како да започне причу, како да је заведе.
Он је увјерен да му та љупка сељанчица куца на врата јер јебига, ако неко може да убиједи човјека у нешто, то је онда Јован Дучић, дипломатска громада тадашњице.
Дотрча Шантић до врата, удахну дубоко, заузе чврст став, набаци осмијех и отвори врата, кад оно пред вратима ни мање ни више него Дучић.
- Јоване... ја... ја сам очекивао Њу... али ајде, ајде уђи, да попијемо нешто.
- Е хвала ти на понуди бураз, не бих улазио јер имам посла неког озбиљног. Дошао сам само да ти кажем за ону твоју да је не муваш безвезе, јер се стварно лоше јебе. Живио!što ti lijepo radi mašta. plus i omiljeno.
Ajmo rifresh modovi, znam da imate manjak ljudstva, ali uchinite taj napor i chekirajte josh, ne plashite se pls
Hmhm, odlična defka, mora da ide *
Šta ja znam, prvo sam bio u fazonu da odlazak nema alternativu, ali sam bio zelen i puko silne pare za to, pa sam odlučio da neko vreme ostanem, sada sam opet u fazonu da idem, ali svakako bez zaletanja...Inače, pre nešto više od godinu dana sam već pisao o tome kakve emocije budi odluka da se vratite rodnoj grudi posle višegodišnjeg rada u inostranstvu.