Džim Džarmuš režija
Školski primer jake alijenacije ljudi. Odsustvo reči, ćutanje koje govori mnogo, bledi pogledi ispunjeni neprijatnošću i iščekivanje samoće. Samoće od koje bežiš, koju mrziš, ali kojoj se uvek iznova i rado vraćaš.
- Naručio sam ti kafu.
- Ako si.
...Pogledima šetaju po lokalu, zaustave se na kafi. Kad se slučajno sretnu, sledi osmeh i brzo skretanje pogleda u stranu.
- Imaš nešto da mi kažeš?
- Nemam.
- Sigurno?
- Sigurno.
...Gledanje u pod, plafon, u stranu. Blago svirkanje nepoznate, verovatno izmišljene melodije u sebi.
- Dobra im je ova kafa. Slažeš se?
- Da, dobra je.
...Opet pogledi uprti u kafu, lupkanje prstima o sto, opet uz neku nepostojeću ritmiku.
- Znaš šta dobro ide uz kafu? Cigarete.
- Da, cigarete.
...Gledanje u cigarete na stolu, opet u kafu, opet u cigarete...
- Oh, već je tri. Moram da idem.
- Zar već?
- Imam obaveze.
- Šteta. Ništa, vidimo se. Ćao.
- Ćao.
Jedan odlazi, drugi ostaje, obojica sa istom mišlju - da su pobegli od neprijatnosti. Ostalo je samo da iz nekog ugla izađe Džim i vikne: "Kat!"
